Plućna eozinofilija
Plućna eozinofilija (PE) je heterogena grupa poremećaja koju karakteriše infiltracija eozinofila u delovima pluća koji čine disajne puteve, intersticijum i alveole. Udahnuti ili progutani spoljašnji faktori, uključujući lekove i infektivne agense (npr parazite, gljive, mikobakterije), autoimune procese, maligne tumore i opstruktivne bolesti pluća[1] mogu izazvati eozinofilni imuni odgovor, povezan sa povećanjem eozinofila u plućima.[2]
Epidemiologija[uredi | uredi izvor]
Prava incidencija akutne plućne eozinofilije (APE) nije poznata, jer podaci potiče iz izveštaja o pojedinačnim slučajevima i malim serijama slučajeva, što ukazuje na veoma retku incidencu. Mnogo je češća kod muškaraca.[2]
Hronična plućna eozinofilija (HPE) je takođe retka bolest, koja čini manje od 2,5% prijavljenih slučajeva. Češći je kod žena, koje su obolele dvostruko više od muškaraca, a većina njih su nepušači.[2]
Incidenca eozinofilna granulomatoze sa poliangiitisom (EGPA) takođe nije poznata među vaskulitisima; međutim, to je najmanje uobičajeno.[2]
Etiologija[uredi | uredi izvor]
Nalaz plućne eozinofilije nije specifičan za određenu bolest. Plućna eozinofilija se može široko kategorisati na primarnu/idiopatsku i sekundarnu/izazvanu spoljašnjim faktorima.[3][4][5][6]
Primarna plućna eozinofilija se javlja zbog nepoznatih uzroka, kao što su akutna eozinofilna pneumonija (AEP), hronična eozinofilna pneumonija (CEP), eozinofilna granulomatoza sa poliangiitisom (EGPA) i hipereozinofilni sindrom (HES).
Sekundarna plućna eozinofilija se javlja zbog poznatih uzroka, kao što su alergijska bronhopulmonalna aspergiloza (ABPA), paraziti, lekovi, efekti zračenja i maligni tumori.
Blago povišeni nivoi eozinofila mogu se naći u diferencijalnom broju ćelija bronhoalveolarne lavaže (BAL) kod idiopatske intersticijalne pneumonije, sarkoidoze i histiocitoze Langerhansovih ćelija; međutim, kod ovih bolesti one su samo puka asocijacija i nemaju uzročne posledice.
Svi lekovi koji se uzimaju u nedeljama ili mesecima koji prethode sindromu eozinofilne pneumonije (EP) moraju biti temeljno istraženi, uključujući i nedozvoljene lekove. Lekovi za koje se obično zna da izazivaju eozinofilnu pneumoniju izazvan lekovima uključuju;
- nesteroidne antiinflamatorne lekove,
- antibiotike kao što su trimetoprim-sulfametoksazol, penicilin, nitrofurantoin, minociklin,
- inhibitore enzima koji konvertuje angiotenzin,
- sulfa lekove
- etambutol.
Parazitska infestacija je najčešći uzrok EP-a širom sveta. Jednostavna plućna eozinofilija, takođe nazvana Loefflerov sindrom, odnosi se na akutne, prolazne plućne radiografske zamućenosti i eozinofiliju periferne krvi povezane sa crevnim parazitima, koji se obično opisuju sa askariazom i strongiloidijazom.
Patofiziologija[uredi | uredi izvor]
Eozinofili su jedna od glavnih ćelija alergijskog zapaljenja. Oni se razvijaju iz hematopoetskih matičnih ćelija jer prolaze kroz sazrevanje i aktivaciju pomoću IL-5 koji luče TH-2 limfociti. IL-3, a i faktori stimulacije kolonije makrofaga granulocita (GM-CSF) su takođe uključeni u put sazrevanja eozinofila.
EP se karakteriše izraženom infiltracijom plućnog parenhima eozinofilima, zajedno sa drugim inflamatornim ćelijama kao što su limfociti, plazma ćelije i polimorfonuklearni neutrofili. Makrofagi i razbacane džinovske ćelije sa više jezgara mogu biti prisutne u infiltratu i mogu sadržati eozinofilne granule. Aktivirani eozinofili oslobađaju proinflamatorne citokine, reaktivne vrste kiseonika i katjonske proteine (kao što su glavni osnovni protein i eozinofilni katjonski protein), koji dovode do patologije tkiva. Oslobađanje faktora koji aktivira trombocite i leukotrien doprinosi bronhospazmu. Lokalna povreda tkiva usled ovih medijatora uzrokuje oštećenje respiratornog trakta i može dovesti do respiratorne insuficijencije. Distribucija EP zavisi od osnovne etiologije i može biti difuzna ili fokalna.
Kod EP zbog Askarisa, prenošenje je fekalno-oralnim putem. Kod Strongiloidijaze, ulaz je kroz kožu. Oba agensa se naseljavaju u crevima i oslobađaju jaja, koja formiraju larve koje prodiru u vensku cirkulaciju do pluća. U plućima migriraju kroz bronhije i traheju i ponovo se gutaju u tanko crevo. Plućni simptomi se uglavnom javljaju tokom migracije u plućima.
Alergijska bronhopulmonalna aspergiloza (ABPA) je rezultat kolonizacije Aspergillus-a koji formira sluzne čepove u bronhima sa inflamatornim odgovorom.
Histopatologija[uredi | uredi izvor]
Nalazi patologije variraju u zavisnosti od etiologije. Međutim, najvažniji su nalazi infiltracije eozinofila u plućnom parenhimu.
Patološke karakteristike opisane kod hronične eozinofilne pneumonije mogu se smatrati uobičajenim patološkim nalazom eozinofilne pneumonije, u kojoj se nalaze žarišta organizovane pneumonije u pozadini alveolarne i intersticijalne eozinofilne infiltracije. Akutna eozinofilna pneumonija tipično pokazuje akutno i organizovano difuzno oštećenje alveola sa intersticijalnom i alveolarnom infiltracijom eozinofilima.
Eozinofilna granulomatoza sa poliangiitisom (EGPA) na biopsiji pokazuje nekrotizirajuće granulomatozno zapaljenje koje često zahvata respiratorni trakt i nekrotizirajući vaskulitis koji pretežno zahvata male do srednje sudove.
Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]
Intrinzični eozinofilni sindromi (uključujući hroničnu eozinofilnu pneumoniju (CEP) i hipereozinofilni sindrom (HES)), postaju verovatniji u diferencijalnoj dijagnozi kada se isključi spoljašnja etiologija. Ostale diferencijalne dijagnoze uključuju:[7]
- Ascariasis
- Aspergilozu
- Astmu
- Eozinofilnu granulomatozu sa poliangiitisom
- Dirofilarijazu
- Ehinokokoznu hidatidnu cistu
- Eozinofiliju
- Sindrom eozinofilije-mijalgije
- Eozinofilni fasciitis
- Eozinofilni granulom
- Eozinofilnu upalu pluća
- Filarijazu
- Alergiju na hranu
- Gljivičnu upalu pluća
- Hodžkinov limfom
- Hipereozinofilni sindrom
- Hipersenzitivni pneumonitis
- Idiopatsku plućnu fibrozu (IPF)
- Intersticijsku (nenidiopatsku) plućnu fibrozu
- Intestinal fluks
- Medijastinalni limfom
- Mukormikozu (zigomikozu)
- Infekciju nematodama
- Respiratornu insuficijenciju
- Restriktivna bolest pluća
- Reumatoidni artritis
- Sarkoidozu
- Sklerodermu
- Plućnu arterijsku hipertenziju
- Tuberkulozu
- Zigomikozu
Terapija[uredi | uredi izvor]
Lečenje EP zavisi od osnovne etiologije i usmereno je na ublažavanje osnovne etiologije.[8][9]
Kod pacijenata sa faktorima rizika i pozitivnom serološkom analizom na parazite, može se dati empirijsko ispitivanje mebendazola.
Kod akutnog EP, intravenska primena kortikosteroida počinje sa brzim poboljšanjem, već nakon 12 sati i u roku od 48 sati u skoro svim slučajevima, nakon čega sledi prelazak na oralne steroide koji se smanjuju tokom 2-4 nedelje.
Hronični EP veoma dobro reaguje na kortikosteroide, uz poboljšanje simptoma i radioloških zamućenja u roku od nekoliko dana do nedelja. Ne postoji utvrđena doza kortikosteroida. Međutim, prednizon se može započeti sa dozom od 0,5 mg/kg/dan, sa većinom pacijenata kojima je potrebno produženo lečenje (više od 6 meseci) zbog relapsa, dok se doza prednizona smanjuje ispod dnevne doze od 10 do 15 mg/dan. Treba napomenuti da se samo oko 30% pacijenata može odviknuti od terapije prednizonom tokom svog života.
U EGPA, kortikosteroidi su takođe glavni oslonac terapije. U zavisnosti od težine, pacijentima se može davati pulsna doza metilprednizolona ili prednizon od 1 mg/kg/dan i polako se smanjivati tokom meseci. U teškim slučajevima ili sa multisistemskim zahvaćenostima kao što su srce, bubrezi i gastrointestinalni trakt, ciklofosfamid se može koristiti kao terapija koja štedi steroide.
Kod hipereozinofilnog sindroma, Imatinib je terapija prve linije kod pacijenata sa mijeloproliferativnom varijantom HES. Kortikosteroidi se mogu koristiti, posebno u „limfocitnoj varijanti“ HES-a (sa odgovorom samo kod polovine pacijenata). Nedavno se pokazalo da je anti-IL-5 antitelo mepolizumab korisno kao agens koji štedi kortikosteroide
Za ABPA, oralni kortikosteroidi su glavni oslonac lečenja, a nedavni dokazi pokazuju da itrakonazol daje dodatnu korist. Steroidi se smanjuju tokom nekoliko meseci.
Dietilkarbamazin je lek izbora za tropsku plućnu eozinofiliju.
Askariazis se leči oralnim mebendazolom ili albendazolom.
Strongiloides se leči ivermektinom, čak i ako se utvrdi da su samo antitela pozitivna, zbog rizika od hiperinflacije u budućnosti.
Prognoza[uredi | uredi izvor]
Akutna PE se često klinički manifestuje kao sindrom akutnog respiratornog distresa; međutim, sa kortikosteroidima oporavak je brz, bez značajnih kliničkih ili slikovnih posledica i bez relapsa nakon prekida terapije kortikosteroidima. Nasuprot tome, recidiv je čest kod hronične PE, koji često zahteva produženu primenu steroida.
Kod hronične PE, većini pacijenata je potreban produžena primena steroida i često dolazi do recidiva kada se doze steroida smanje. Slično, kod eozinofilne granulomatoze sa poliangiitisom (EGPA), recidivi su česti, a astma često perzistira. Bolesnici sa srčanim zahvatom zbog EGPA imaju lošiju prognozu.
Preživljavanje kod heroniče PE je nekada bilo ograničeno, ali se sada značajno poboljšalo na 70% do 80% za 10 godina.
Alergijska bronhopulmonalna aspergiloza (ABPA) je promenljiva i može se ponoviti nakon tretmana. Kod nekih koji imaju vrlo česte egzacerbacije, mogu biti potrebni dugotrajni steroidi.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Bush, Andrew (2019-03-19). „Pathophysiological Mechanisms of Asthma”. Frontiers in Pediatrics. 7. ISSN 2296-2360. doi:10.3389/fped.2019.00068.
- ^ a b v g Salahuddin, Moiz; Anjum, Fatima; Cherian, Sujith V. (2023), Pulmonary Eosinophilia, StatPearls Publishing, PMID 29261977, Pristupljeno 2023-12-12
- ^ Barnes, Peter J. (2019-03-31). „Inflammatory endotypes in COPD”. Allergy. 74 (7): 1249—1256. ISSN 0105-4538. doi:10.1111/all.13760.
- ^ Moshirfar, Majid; Altaf, Amal W; Stoakes, Isabella M; Tuttle, Jared J; Hoopes, Phillip C (2023-06-22). „Artificial Intelligence in Ophthalmology: A Comparative Analysis of GPT-3.5, GPT-4, and Human Expertise in Answering StatPearls Questions”. Cureus. ISSN 2168-8184. doi:10.7759/cureus.40822.
- ^ Lin, Samantha K.; Zhang, Simin; Kalra, Neelu; Ghaffari, Gisoo (2018-11-01). „Challenges in managing patients referred for eosinophilic esophagitis: A telephone survey and retrospective review”. Allergy and Asthma Proceedings. 39 (6): 449—455. ISSN 1088-5412. doi:10.2500/aap.2018.39.4163.
- ^ Kiyohara, Takahiro; Nakamaru, Sei; Miyamoto, Mari; Shijimaya, Takako; Nagano, Naoko; Makimura, Kaoru; Takama, Hiroyuki; Akiyama, Masashi; Tanimura, Hirotsugu (2018-10-15). „Indeterminate dendritic cell neoplasm accompanied by eosinophilic pneumonia successfully treated by systemic steroid therapy: Report of the first case with muscular and parotid involvement and review of published work”. The Journal of Dermatology. 45 (12): 1444—1447. ISSN 0385-2407. doi:10.1111/1346-8138.14673.
- ^ „Pulmonary Eosinophilia Differential Diagnoses”. emedicine.medscape.com. Pristupljeno 2023-12-12.
- ^ Petsky, Helen L; Cates, Chris J; Kew, Kayleigh M; Chang, Anne B (2018-06-01). „Tailoring asthma treatment on eosinophilic markers (exhaled nitric oxide or sputum eosinophils): a systematic review and meta-analysis”. Thorax. 73 (12): 1110—1119. ISSN 0040-6376. doi:10.1136/thoraxjnl-2018-211540.
- ^ Casciano, Julian; Krishnan, Jerry; Dotiwala, Zenobia; Li, Chenghui; Sun, Shawn X. (2017). „Clinical and Economic Burden of Elevated Blood Eosinophils in Patients With and Without Uncontrolled Asthma”. Journal of Managed Care & Specialty Pharmacy. 23 (1): 85—91. ISSN 2376-0540. doi:10.18553/jmcp.2017.23.1.85.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
