Pobuđenost
Pobuđenost (ili uzbuđenje) je fiziološko i psihološko stanje buđenja ili čula stimulisanih do tačke percepcije. Uključuje aktivaciju ascendentnog retikularnog aktivirajućeg sistema (ARAS) u mozgu, koji posreduje u budnosti, autonomnom nervnom sistemu i endokrinom sistemu, što dovodi do povećanog broja otkucaja srca i krvnog pritiska i stanja senzorne budnosti, želje, pokretljivosti i spremnost da se odgovori.
Uzbuđenje je posredovano sa nekoliko neuronskih sistema. Budnost reguliše ARAS, koji se sastoji od projekcija iz pet glavnih neurotransmiterskih sistema koji potiču iz moždanog stabla i formiraju veze koje se protežu kroz ceo korteks; aktivnost unutar ARAS-a je regulisana neuronima koji oslobađaju neurotransmitere acetilholin, norepinefrin, dopamin, histamin i serotonin. Aktivacija ovih neurona dovodi do povećanja kortikalne aktivnosti i posledično do budnosti.
Uzbuđenje je važno u regulisanju svesti, pažnje, budnosti i obrade informacija. To je ključno za motivisanje određenih ponašanja, kao što su mobilnost, potraga za ishranom, reakcija „bori se ili beži“ i seksualna aktivnost (faza uzbuđenja Mastersovog i Džonsonovog ciklusa seksualnog odgovora). Ima značaj unutar emocija i uključen je u teorije kao što je Džejms-Langeova teorija emocija. Prema Hansu Ajzenku, razlike u osnovnom nivou uzbuđenja dovode ljude do toga da budu ekstraverti ili introverti.
Jerkes-Dodson zakon kaže da postoji optimalan nivo uzbuđenja za performanse, a premalo ili previše uzbuđenja može negativno uticati na performanse zadatka. Jedno tumačenje Jerkes-Dodsonovog zakona je hipoteza o korišćenju Isterbrukova znaka. Isterbruk navodi da povećanje uzbuđenja smanjuje broj.
Važnost[uredi | uredi izvor]
Uzbuđenje je važno u regulisanju svesti, pažnje i obrade informacija. To je ključno za motivisanje određenih ponašanja, kao što su mobilnost, potraga za ishranom, reakcija „bori se ili beži“ i seksualna aktivnost. Uzbuđenje je takođe suštinski element u mnogim uticajnim teorijama emocija, kao što su Džejms-Langeova teorija emocija ili Cirkumpleks model. Prema Hansu Ajzenku, razlike u osnovnom nivou uzbuđenja dovode ljude do toga da budu ili ekstraverti ili introverti. Kasnija istraživanja sugerišu da ekstroverti i introverti verovatno imaju različitu uzbuđenost. Njihov osnovni nivo uzbuđenja je isti, ali je odgovor na stimulaciju drugačiji.[1]
Jerkes-Dodsonov zakon navodi da postoji veza između uzbuđenja i učinka zadatka, u suštini tvrdeći da postoji optimalan nivo uzbuđenja za učinak, a premalo ili previše uzbuđenja može negativno uticati na performanse zadatka. Jedno od tumačenja Jerkes-Dodsonovog zakona je teorija upotrebe Isterbrukovog znaka. Predviđeno je da će visoki nivoi uzbuđenja dovesti do sužavanja pažnje, tokom kojeg se smanjuje opseg znakova stimulusa i okoline.[2] Prema ovoj hipotezi, pažnja će biti usmerena prvenstveno na pobuđujuće detalje (naznake) stimulusa, tako da će informacije centralne za izvor emocionalnog uzbuđenja biti kodirane, dok periferni detalji neće.[3]
U pozitivnoj psihologiji, uzbuđenje se opisuje kao odgovor na težak izazov za koji subjekt ima umerene veštine.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Randy J. Larsen, David M Buss; "Personality psychology, domains of knowledge about human nature", McGraw Hill, 2008
- ^ Easterbrook JA (maj 1959). „The effect of emotion on cue utilization and the organization of behavior”. Psychological Review. 66 (3): 183—201. PMID 13658305. doi:10.1037/h0047707.
- ^ Sharot T, Phelps EA (septembar 2004). „How arousal modulates memory: disentangling the effects of attention and retention”. Cognitive, Affective & Behavioral Neuroscience. 4 (3): 294—306. PMID 15535165. doi:10.3758/CABN.4.3.294
.
