Допамин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Допамин
Dopamine2.svg
Dopamine-3d-CPK.png
Називи
IUPAC назив
4-(2-aminoethyl)benzene-1,2-diol
Други називи
2-(3,4-dihydroxyphenyl)ethylamine;
3,4-dihydroxyphenethylamine;
3-hydroxytyramine; DA; Intropin; Revivan; Oxytyramine
Идентификација
3D модел (Јмол)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.000.101
MeSH Dopamine
Својства
C8H11NO2
Моларна маса 153.18 g/mol
Тачка топљења 128 °C (262 °F; 401 K)
60.0 g/100 ml
Опасности
Р-ознаке R36/37/38
С-ознаке S26 S36
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Допамин је хемијска супстанца коју производи организам. У централном и периферном нервном систему делује као неуротрансмитер.[3][4] Делује и као хормон кога лучи хипоталамус, а који инхибира лучење пролактина из хипофизе. Из допамина се синтетише адреналин и норадреналин.

Распрострањеност[уреди]

У мозгу постоје три значајна система која луче допамин.

Синтеза[уреди]

Допамин заједно са адреналином и норадреналином припада групи неуротрансмитера познатих као катехоламини. Сви катхоламини настају из аминокиселине тирозин.

У нервним завршецима налазе се ензими који из тирозина синтетишу катехоламине. Тирозин се у неуроне транспортује из спољашње средине, мада се може произвести у нервним ћелијама из аминокиселине фенилаланин.

Прво се врши хидроксилација тирозина уз помоћ ензима тирозинхидроксилаза до 3,4 дихидроксифенилаланина Л-(ДОПА). Затим се ДОПА под утицајм ензима декарбоксилаза ароматичних аминокиселина преводи у допамин. У норадренергичким и адренеричким неуронима реакција може ићи даље, јер је допамин супстрат за ове неуротрансмитере.

Синтетисани допамин се пакује и складишти у синаптичке везикуле. Путем егзоцитозе долази до ослобађања допамина у синаптичку пукотину, а допамин везује за синаптичке рецепоре.

Рецептори[уреди]

Постоји 5 врста рецептора за допамин (Д1-Д5). Допамин, као и допамински агонисти-бромокриптин, апоморфин се лакше везују за рецепторе Д2, Д3, Д4 него за Д1 и Д2. Агонисти су супстанце са истим дејством као и главна супстанца.[8][9]

Д1 и Д2 рецептори активирају Г протеин и аденилат циклазу што доводи до даљих промена (делују ексцитаторно). Д2, Д3, Д4 рецептори такође активирају Г протеин, али сад се аденилат циклаза инхибира и отварају калијумови канали (делују инхибиторно).

Д1 рецептори се налазе у глатким мишићним ћелијама бубрежних артерија. Њиховиом активацијом се ове артерије проширују, па се прокрвљеност бубрега повећава.

Д2 рецептори су претежно смештени у мозгу, поготово у: пругастом телу и хипофизи. Такође у лимбичком систему се активацијом ових рецептора изазива еуфорија. Још неке функције се везују за ове рецепторе као нпр. ентиеметичко дејство (сузбијају мучнину)... Д2 рецептори се налазе такође и на допаминергичким неуронима чиме се лучење допамина путем ауторегулације смањује.

Инактивација[уреди]

Допамин се отстрањује из синаптичке пукотине реапсорпцијом у пресинаптичке завршетке. Овај транспорт врши се активно, као котранспорт са јонима натријума.

Главни чланак: Мембрански транспорт

Ресорбовани допамин се разграђује у цитоплазми неурона или поново складишти у везикуле. У разградњи допамина учествују два ензима: катехол-О-метилтрансфераза (КОМТ) и моноаминиоксидаза-А (МАО)-А. Његовом разградњом настају дихидроксифенилсирћетна киселина и хемованилинска киселина. Оне се излучују мокраћом и мерење њихове концентрације у мокраћи служи за дијагнозу неких болести система катехоламина.

Болести изазване поремећајем допаминских система[уреди]

Код шизофреније и разних психоза је активност допаминергички неурона у лимбичком систему повећана. Лекови који инхибирају ове рецепторе (неуроне) користе се за лечење шизофреније (неуролептици).

Настаје услед пропадања неурона који луче допамин у црној супстанци. Карактерише се тремором, поремећајима хода, мимике, повећаним тонусом мишића (ригор), нестабилношћу, вегетативним симптомима...

Многе дроге активирају допаминске рецепторе. Тиме се изазива еуфорија и изазива зависност (пре свега психичка).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  2. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. Даринка Кораћевић; Гордана Бјелаковић; Видосава Ђорђевић. Биохемија. савремена администрација. ISBN 86-387-0622-7. 
  4. David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (4th изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  5. Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005. PMID 19948186. 
  6. Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007. PMID 15860375. 
  7. Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025. PMID 24374199. 
  8. Forth Henschler Rummel. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 3-437-42520-X. 
  9. Arthur C. Guyton John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд. 

Литература[уреди]

  • Даринка Кораћевић; Гордана Бјелаковић; Видосава Ђорђевић. Биохемија. савремена администрација. ISBN 86-387-0622-7. 
  • Forth Henschler Rummel. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 3-437-42520-X. 
  • Arthur C. Guyton John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд. 

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).