Podzemno rastvaranje rude

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Podzemno rastvaranje rude je proces u rudarstvu koji služi za eksploataciju minerala kao što su bakar i uranijum kroz bušotine iz ležišta.

Proces u početku podrazumeva bušenje rupa u ležištu. Za bušenje otvorenih puteva do ležišta, u koje se potom ubrizgava rastvor, mogu se koristiti eksplozivne ili hidraulične metode. Tečni rastvor se upumpava u ležište gde stupa u kontakt sa rudom. Zatim se novonastala smesa ispumpava na površinu gde se obrađuje. Ovaj proces omogućava eksploataciju metala i soli iz jednog rudnog tela, bez potrebe za upotrebu uobičajenih postupaka bušenja i eksplozije, otvorenog kopa ili podzemne eksploatacije.

Zatvoreno postrojenje za podzemno rastvaranje rude uranijuma u Češkoj.

Postupak[uredi]

Podzemno rastvaranje rude uključuje pumpanje tečne materije (npr. sumporna kiselina, voda) u telo rude preko jedne bušotine, koja struji kroz porozne stene rastvarajući rudu, a zatim i ispumpavanje mineralno obogaćene tečnosti kroz drugu bušotinu. Tečnost koja se upumpava zavisi od ležišta. Za ležišta soli, može se koristiti obična voda u kojoj se so lako rastvara. Za bakar, uglavnom su potrebne kiseline da bi se povećala rastvorljivost rude u rastvoru. Za uranijum mogu se koristiti kiseline ili natrijum bikarbonat.

Rastvorljive soli[uredi]

Podzemno rastvaranje rude ima široku primenjenost kod izdvajanja vodo-rastvorljivih soli kao što su halit i natrijum sulfat. U američkoj državi Kolorado koristi se za eksploataciju natrijum bikarbonata.[1] Ovakav način dobijanja rude se primenjuje kada su ležišta mineralne sirovine preduboko ili kada klasičan način podzemne eksploatacije nije moguć.

Uranijum[uredi]

Dijagram podzemnog rastvaranja rude uranijuma

Tečnosti koje se koriste za rastvaranje rude uranijuma su ili kiselina(sumporna kiselina ili ređe azotna kiselina) ili karbonat(natrijum bikarbonat, amonijum karbonat ili rastvoren ugljen dioksid ).Rastvoreni kiseonik je ponekad dodaje u vodu da veže uranijum. Podzemno rastvaranje rude uranijuma počela u Sjedinjenim Američkim Državama i Sovjetskom Savezu u ranim 1960-ih. Značajni rudnici koju primenjuju ovu tehniku nalaze se u Kazahstanu i Australiji.

Zlato[uredi]

Podzemno rastvaranje rude zlata nema komercijalnu upotrebu, jer se u trogodišnjem ispitivanju rađenom sedamdesetih godina nije pokazalo kao isplativa metoda.

Bakar[uredi]

Kinezi su još 977. godine prvi put primenili ovu tehniku kako bi dobili bakar. Kod ležišta bakra uglavnom se u ležište upumpava sumporna ili hlorovodonična kiselina.

Rude najviše podložne curenju uključuju bakar karbonate malahit i azurit. Ostali minerali bakra kao što je kuprit mogu zahtevati dodavanje oksidacionidž sredstava, kao što su gvožđe sulfat i kiseonika u tečnu smesu kako bi što pre minerali bili rastvoreni. Rude sa najvišim sadržajem sulfida, kao što su bornit i halkopirit će zahtevati više oksidanta i sporije će se rastvarati.

Prednosti i mane kod eksploatacije[uredi]

Prednosti:

  1. Smanjene opasnosti za zaposlene od nezgoda, prašine i zračenja,
  2. Ekonomičnost.

Mane:

  1. Rizik od širenja tečnosti van ležišta uranijuma, uključujući naknadne kontaminacije podzemnih voda,
  2. Nepredvidiv uticaj tečnosti na stene.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]