Уранијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Уранијум
U,92.jpg
Општа својства
Име, симбол уранијум, U
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Nd

U

(Uqh)
протактинијумуранијумнептунијум
Атомски број (Z) 92
Група, периода група Н/Д, периода 7
Блок f-блок
Категорија   актиноид
Рел. ат. маса (Ar) 238,02891(3)[1]
Ел. конфигурација [Rn]5f36d17s2
по љускама
2, 8, 18, 32, 21, 9, 2
Физичка својства
Боја сребрнобела
Агрегатно стање чврсто
Тачка топљења 1.405 K (1.132 °‍C)
Тачка кључања 2.070 K (1.797 °C)
Густина 19.050 kg/m3
Моларна запремина 12,49×10−3 m3/mol
Топлота фузије 15,48 kJ/mol
Топлота испаравања 477 kJ/mol
Сп. топл. капацитет 120 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања 5
Особине оксида слабо базни
Електронегативност 1,38 (Полинг)
1,22 (Олред)
Енергије јонизације 1: 597,6 kJ/mol
2: 1.420 kJ/mol
Атомски радијус 175 pm
Валсов радијус 186 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структураорторомбична
Орторомбична кристална структура за уранијум
Брзина звука 3.155 m/s (293,15K)
Топл. водљивост 27,6 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост 3,8×106 S/m
Мосова тврдоћа 4,5
CAS број 7440-61-1
референцеВикиподаци

Уран или уранијум (U, лат. uranium) је хемијски елемент из групе актиноида III B групе. Међу елементима који се природно јављају на Земљи има највећи атомски број а(92); слабо је радиоактиван. Природни уранијум се јавља у облику 2 изотопа 235U (мање од 1%) и 238U (преко 99%). Изотоп 235U подлеже спонтаном раздвајању језгра под утицајем термичних неутрона. Изотоп 238U прима неутроне услед чега се претвара у 239Pu (плутонијум). Вештачком изотопу 233U се такође раздваја језгро; добија се бомбардовањем 232торијума неутронима.[2]

Особине елемента[уреди]

Чист уранијум је сребрнобео метал огромне густине (65% веће него густина олова), гради алтотропске модификације:

  • алфа — стабилна чак до 667,7 °C
  • бета — стабилна између 667,7 C и 774,8 °C
  • гама — стабилна од 774,8 °C па све до температуре топљења.

Уранијум у облику прашка је самозапаљив.

Заступљеност[уреди]

Уранијум је заступљен у облику хемијских једињења у количини од 2,4 ppm у природи која нас окружује, може се наћи у стенама, води, биљкама, животињма, а чак и у људском организму. У већој количини се јавља и у минералима, од којих су најважнији:

  • уранит U3O8 и
  • K2(UO2)2(VO4)2•2H2O

Највеће залихе руда уранијума се налазе у: Конгу, северној Канади, САД (Јута, Колорадо)...

Једињења уранијума[уреди]

Хемијска једињења уранијума су отровна. Уранијум реагује са кисеоником из ваздуха, а кад се претвори у прах онда се пали. Реагује са киселинама сумпора, хлора, флуора.[3]

Примена[уреди]

Основна примена уранијума је коришћење његових изотопа 235U као материјал за производњу атомских бомби као и нуклеарних реактора у нуклеарним електранама као и за покретање подморница.

Остале примене уранијума:

  • Користио се у керамци за бојење, али се не користи више због зрачења.
  • 238U се претвара у плутонијум у атомским реакторима
  • Металан уранијум се због велике атомске масе се користи као штит у генераторима са X зрачењем.
  • Користи се и у фотографији и у хемијској анализи.

Историја[уреди]

Уранијум, у облику природног оксида, се користио барем од 79. године, и то за бојење производа од стакла у златну боју (златно стакло са 1% оксида уранијума је пронађено недалеко од Напуља у Италији).

Као елемент познат је од 1789. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Уранијум на Викимедијиној остави