Potres mozga
Potresa mozga (PM) ili lakša traumatska povreda mozga definiše se kao složen patofiziološki proces izazvan biomehaničkim silama, koje utiču na funkcije mozga. U suštini PM je energetski deficit u mozgu, praćen disbalansom jona i abnormalnostima u mođdanom krvotoku. Sila koja izaziva potres mozga može biti direktna (udarac u glavu/vrat) ili indirektna ili impulsna sila koja deluje na telo.[1]
Potres mozga obično rezultuje brzim početkom karakteriše se kratkotrajnim oštećenjem neuroloških funkcija koje se ubrzo spontano povlače.
Simptomi mogu uključivati glavobolju, vrtoglavicu, gubitak ravnoteže, preosetljivost na svetlost/zvuk, umor, razdražljivost, nesanicu, oštećenje vida, poteškoće sa pamćenjem/koncentracijom i emocionalne poremećaje.
U fazi neposredno nakon povrede, ne postoji drugi tretman za potres mozga osim mirovanja. Odmor ima dve veoma važne karakteristike kada je u pitanju potres mozga. Prvo, odmor sprečava povređenu osobu da se dovede u opasnost dok se ne oporavi dovoljno o time sprečila da izazove drugu razornu povredu. Drugo, odmor omogućava brz početak oporavka tako da se sva raspoloživa energija usmerava za pomoć i oporavku neuravnoteženih moždanih ćelija.
Većina simptoma i znakova potresa mozga povlači se za 7-10 dana uz odmor, ali kada znaci i simptomi traju duže od toga, to stanje se označava kao sindrom nakon potresa mozga.[2]
Definicije[uredi | uredi izvor]
Jedna od užih definicija potresa mozga...stanje u kome postoji traumatski izazvana promena mentalnog statusa, sa ili bez pridruženog gubitka svesti...[3]
Šira definicija potresa mozga...traumom izazvan fiziološki poremećaj u funkciji mozga koji se manifestuje gubitkom svesti, gubitkom pamćenja, promenom mentalnog stanja ili ličnosti ili fokalnim neurološkim deficitima...
Terminologija i etimologija[uredi | uredi izvor]
Potres mozga - lakša povreda mozga - lakša traumatska povreda mozga (LTPM) - lakša povreda glave (LPG, koja se često smatra užom kategorijom).
Iako se termin „potres mozga“ i dalje koristi u sportskoj literaturi zajedno sa terminima „LPG i „LTPM“, opšta klinička medicinska literatura trenutno najviše koristi termin lakša traumatska povreda mozga (bTPM)
Engleska reč concussion „potres mozga“ potiče od latinskog concutere, što znači „nasilno se tresti“ ili concussus što znači „posledica sudara“.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Corpus Hippocraticum, zbirka medicinskih radova iz antičke Grčke , pominje potres mozga, kasnije preveden na latinski kao commotio cerebri, govori o gubitku govora, sluha i vida koji može biti rezultat „potresa ili komocije“ (podrhtavanje mozga). Ova ideja o poremećaju mentalne funkcije „potresom mozga“ ostala je u širokom shvatanju kao potresa sve do 19. veka.
_CIPB1425.jpg)
Persijski lekar Muhamed ibn Zakarija al-Razi pisao je u 9. veku o potresu mozga kao nečemu drugačijem od drugih vrsta povreda glave. Možda je bio prvi koji je upotrebio termin „potres mozga“ i njegova definicija poremećaja, prolaznog gubitka funkcije bez ikakvog fizičkog oštećenja, postavila je teren za medicinsko razumevanje poremećaja tokom nekoliko vekova.
U 13. veku, lekar Lanfrank iz Milana u svom delu Chirugia Magna za potres mozga navodi, dabi trebalo praviti razliku između potresa mozga i drugih vrsta traumatskih povreda mozga (iako mnogi njegovi savremenici to nisu snatrali) i raspravljao o prolaznosti simptomi nakon potresa mozga kao posledici privremenog gubitka funkcije izazvanih povredom glave.
U 14. veku, hirurg Gi de Šolijak opisuje relativno dobru prognozu potresa mozga u poređenju sa drugim ozbiljnijim tipovima traume glave kao što su prelomi lobanje i otvorene traume glave .
U 16. veku je korišćen je izraz „potres mozga“ kojim su opisivani simptomi kao što su zbunjenost, letargija i problemi sa pamćenjem. Ambroaz Pare , lekar iz 16. veka, koristio je termin commotio cerebri, kao i izraze „podrhtavanje mozga“, „komocija mozga“ i „potres mozga“.
Do 17. veka, potres mozga se obično opisivao u smislu njegovih kliničkih elemenata, ali nakon pronalaska mikroskopa, više lekara je počelo da istražuje osnovne fizičke i strukturne mehanizme. I pored toga, u 17. veku je preovladavalo gledište da povreda nije rezultat fizičke povrede, i ovo gledište je nastavilo da preovladava tokom 18. veka . Reč „potres mozga“ je u to vreme korišćena da opiše stadijum nesvesti i/ili drugih funkcionalnih problema koji su pre posledica moždanog udara nego fiziološkog stanja.
Godine 1839. godine, Guillaume Depuytren opisao je kontuzije mozga koje uključuju mnoga mala krvarenja kao commotio cerebri, i pokazao razliku između nesvestice povezane sa oštećenjem moždanog parenhima i nesvestice povezane sa potresom mozga bez takvog oštećenja.
Godine 1941. eksperimenti na životinjama su pokazali da se kod potresa mozga ne dešavaju makroskopska oštećenja mozga.
Klinička slika[uredi | uredi izvor]
Kliničku sliku PM mogu karakterisati sledeći znaci i simptomi:
- Konfuzija, koju karakteriše zbunjeni ili prazan izraza lica.
- Zakasneli odgovori i emocionalne promene: na jednostavno ispitivanje, zajedno sa emocionalnom labilnost može postati očiglednija kada pacijentpokušava da se izbori sa svojom zbunjenošću
- Bol u glavi i/ili vrtoglavica
- Poremećaji vida, koji uključuju svetlucanje u očima, zamagljen vid ili dvostruki vid
- Amnezija, koja može biti prisutna kao pretraumatska (retrogradna) i posttraumatska (antegradna) amnezija. Trajanje retrogradne amnezije je prilično kratko, dok je trajanje posttraumatske amnezije promenljivog trajanja (od nekoliko sekundi do minuta), u zavisnosti od težine i vrste povrede
- Znaci povećanog intrakranijalnog pritiska, koji se manifestuju kao uporno povraćanje (što može ukazivati na značajnu povredu mozga sa povezanim povišenim intrakranijalnim pritiskom), drugi znaci povećanog intrakranijalnog pritiska uključuju pogoršanje glavobolje, povećanu dezorijentaciju i promenu nivoa svesti
Terapija[uredi | uredi izvor]
Opšti konsenzus unutar istraživačke i medicinske zajednice je da će sve što potencijalno sagoreva energiju, kao što je mentalna stimulacija ili koncentracija, kao i fizička vežba, zauzvrat odložiti oporavak! Zbog toga je tokom početnog perioda oporavka propisuje potpuni fuzički i kongnitivni odmor. To znači: nema škole, nema domaćeg zadatka, nema slanja poruka, nema kompjuterskih/video igrica, nema televizije, nema fizičke aktivnosti. Često se sportisti ohrabruju da sede u mračnoj prostoriji kako bi bili slobodni od svetlosne stimulacije (ovo nije neophodno, ali pacijent može preferirati ovo ako je osetljiv na svetlost).
Upotreba lekova treba da bude rezervisana za ekstremne okolnosti i treba ih koristiti samo ako ih direktno prepiše lekar koji je upoznat sa povredama potresa mozga.
Sledeći stadijumi rehabilitacije od povrede potresa mozga podrazumevaju postepen povratak, prvo na kognitivnu aktivnost, a zatim postepeno povećanje fizičke aktivnosti, pri čemu je svaka faza odvojena periodom od najmanje 24 sata. Ovaj proces mora da nadgleda kliničar sa opsežnom obukom o povredama potresa mozga, jer postoje brojni znaci koji bi mogli odložiti oporavak ako se ne otklone pravilno. Sportista ne sme imati nikakve simptome ni u jednoj od faza da bi prešao u sledeću fazu. Ako se pojave simptomi, to je indikacija da nije spreman za složenost zadatka i sportista treba da se vrati na prethodnu fazu na period od 24 sata pre nego što ponovo pokuša sledeću fazu. Završne faze uključuju praćeno povećanje fizičkog napora kako bi se procenio protok krvi u mozgu, kao i opsežna testiranja neuroloških, mentalnih i fizičkih sistema, kako bi se osiguralo da se vaš mozak oporavio i da ste bezbedni da se vratite u aktivnost bez izazivanja daljeg oštećenja.
Prognoza[uredi | uredi izvor]
Prema dosadašnjim saznanjima veća je verovatnoća da će oni koji su imali potres mozga doživeti još jedan sličan događaj, posebno ako se nova povreda dogodi pre nego što simptomi prethodne potpuno nestanu. Iz nepoznatih razloga, iza prvog pretrpljenog potresa mozga značajno se povećava rizik nastanka ponovljenog potresa mozga.
Potres mozga ima stopu smrtnosti od skoro nule. U većini slučajeva simptomi se povlače u roku od nekoliko nedelja, ali neki problemi mogu trajati duže, iako retko postaju trajni a oporavak je generalno odličan.
Na ukupnu prognozu oporavka mogu uticati mnogi faktori, uključujući:
- starost u trenutku povrede,
- intelektualne sposobnosti,
- porodično okruženje,
- raspoloživi sistem socijalne podrške,
- profesionalni status,
- strategije suočavanja i situaciju.
Pacjentima starijim od 55 godina može biti potrebno više vremena da se izleče ili se mogu nepotpuno oporaviti. Takođe, pokazalo se da faktori kao što su prethodna trauma glave ili koegzistirajuća medicinska stanja mogu uticati na dugotrajnije simptome nakon potresa mozga.
Drugi faktori koji mogu da produže vreme oporavka uključuju psihijatrijske probleme, kao što su zloupotreba supstanci ili klinička depresija, loše zdravlje koje je prethodilo povredi ili dodatne povrede usled povrede i stres.
Duži periodi amnezije ili gubitka svesti koji se javljaju ubrzo nakon povrede mogu rezultirati dužim vremenom oporavka od preostalih simptoma. Ostali važni faktori uključuju bavljenje kontaktnim sportom velike brzine, kao što su fudbal, ragbi, hokej na ledu, boks…
Prognoza može biti različita između odraslih i dece; Malo je istraživanja o potresima mozga kod dece, iako postoji zabrinutost da bi teška trauma mogla da ometa razvoj njihovog mozga.
Studija iz 2009. godine otkrila je da pojedinci koji su doživeli višestruke traume mogu doživeti smanjene fizičke i mentalne performanse. U poređenju sa svojim vršnjacima bez potresa mozga, oni koji su preživeli potres mozga pokazuju efekte kao što su epizodični gubitak pamćenja i oštećen odgovor mišića. Ponovljena trauma može povećati rizik u kasnijem životu od razvoja demencije , Parkinsonove bolesti i depresije .
Sindrom posle potresa mozga[uredi | uredi izvor]
Kod sindroma nakon potresa mozga, simptomi mogu biti prisutni nedeljama, mesecima ili čak godinama, a povremeno mogu biti trajni. U otprilike 10%-20% slučajeva, prijavljeni su postpotresni sindromi koji traju više od mesec dana. Simptomi mogu uključivati glavobolju, vrtoglavicu, mučninu , povraćanje , umor, anksioznost, fotofobiju , nedostatak pamćenja i koncentracije, probleme sa spavanjem i razdražljivost. Za ovo stanje ne postoji naučno dokazano lečenje, osim preporuke mirovanja, leka sa ograničenim efektima. Simptomi obično nestaju sami od sebe u roku od nekoliko meseci. Dugo se raspravljalo da li je sindrom posledica strukturnog oštećenja ili drugih faktora, kao što su psihološki, ili kombinacije ovih.
Kumulativni efekti[uredi | uredi izvor]
Kumulativni efekti potresa mozga su slabo shvaćeni, posebno kod dece. Ozbiljnost povreda i njihovi simptomi mogu se pogoršati sa naknadnim povredama, čak i ako se sledeći događaj desi mesecima ili godinama kasnije. Simptomi mogu biti jači i promene u neurofiziologiji se mogu javiti nakon trećeg potresa mozga. Istraživanja sportista koji su pretrpeli potres mozga dovela su do oprečnih rezultata o tome da li mogu imati duže vreme oporavka nakon ponovljene traume i da li se mogu javiti kumulativni efekti, kao što su oštećenje kognicije i pamćenja.
Kumulativni efekti mogu uključivati psihijatrijske poremećaje i dugotrajni gubitak pamćenja. Na primer, utvrđeno je da je rizik od razvoja depresivnog poremećaja značajno veći kod penzionisanih fudbalera sa istorijom tri ili više potresa mozga nego kod onih koji nikada nisu imali nijedan. Doživljaj tri ili više potresa mozga bio je u korelaciji sa pet puta većom šansom za razvoj Alchajmerove bolesti i tri puta većom šansom da se doživi deficit pamćenja.
Hronična traumatska encefalopatija[uredi | uredi izvor]
Hronična traumatska encefalopatija je primer kumulativnog oštećenja koje može nastati kao rezultat višestrukih trauma ili manje jakih udaraca u glavu. Stanje se ranije nazivalo "demencija pugilistica", nakon što je prvi put primećeno kod boksera. Stanje može dovesti do kognitivnih i fizičkih hendikepa, kao što su problemi s parkinsonizmom , poremećaji jezika i pamćenja, spora mentalna obrada, tremor, depresija i neprikladno ponašanje. Hronična traumatska encefalopatija deli neke karakteristike Alchajmerove bolesti.[4]
Utvrđeno je da određene osobe mogu imati genetske predispozicije za razvoj oštećenja nakon traume glave. Studija iz 1997. godine istakla je korelaciju između gena koji kodira apolipoprotein E epsilon-4 (apoE-e4), za koji se takođe smatra da je odgovoran za Alchajmerovu bolest, i većeg rizika od razvoja hepatične encefalopatije. Očekuje se da će, sa napretkom molekularne biologije , u budućnosti biti moguće identifikovati sportiste sa predispozicijama za lošiju prognozu nakon potresa mozga od mladosti i usmeriti ih na manje rizične sportske aktivnosti.
Sindrom drugog udara[uredi | uredi izvor]
„Sindrom drugog udara“ (SMU), prvi su opisali Saunders i Harbaugh 1984. godine, i u njemu naveli...da se mozak opasno uvećava nakon manjeg udarca, i da se može se javiti u veoma retkim slučajevima.[2]
SMU se može razviti kod ljudi koji dobiju drugu traumu nekoliko dana ili nedelja nakon potresa mozga, a pre nego što simptomi potresa mozga nestanu. Nema sigurnosti u vezi sa fiziologijom ove često fatalne komplikacije, ali se uobičajeno veruje da do sindroma dolazi zato što moždane arteriole gube sposobnost da regulišu svoj prečnik, što dovodi do gubitka kontrole nad cerebralnim protokom krvi. Kako se otok širi , intrakranijalni pritisak takođe brzo raste. Može doći do hernijacije mozga, a moždano stablo može prestati da funkcioniše u roku od pet minuta. Osim u boksu, svi poznati slučajevi su se desili kod sportista mlađih od 20 godina.[2]
Zbog veoma ograničenog broja dokumentovanih slučajeva, dijagnoza je kontroverzna, a postoje sumnje u njenu validnost.[5]
Prevencija[uredi | uredi izvor]
Slučajevi potresa mozga mogu se izbeći usvajanjem opštih mera prevencije, kao što su
- korišćenje sigurnosnih pojaseva i ugradnja vazdušnih jastuka u automobile.
- nošenje tankih, ravnih cipela sa tvrdim đonom, od strane starijih osoba, koje ne ometaju ravnotežu
- upotreba zaštitni uređaji, kao što su šlemovi, pokazali su se korisnim u smanjenju slučajeva potresa mozga kod sportista, motociklista, jahača konja, biciklista, skijaša...
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ MOSER, R; IVERSON, G; ECHEMENDIA, R; LOVELL, M; SCHATZ, P; WEBBE, F; RUFF, R; BARTH, J (2007). „Neuropsychological evaluation in the diagnosis and management of sports-related concussion☆”. Archives of Clinical Neuropsychology. 22 (8): 909—916. ISSN 0887-6177. doi:10.1016/j.acn.2007.09.004.
- ^ a b v Cantu, Robert C. (1998). „SECOND-IMPACT SYNDROME”. Clinics in Sports Medicine. 17 (1): 37—44. ISSN 0278-5919. doi:10.1016/s0278-5919(05)70059-4.
- ^ Kelly, James P. (1991-11-27). „Concussion in Sports”. JAMA. 266 (20): 2867. ISSN 0098-7484. doi:10.1001/jama.1991.03470200079039.
- ^ Asken, Breton M.; Sullan, Molly J.; DeKosky, Steven T.; Jaffee, Michael S.; Bauer, Russell M. (2017-10-01). „Research Gaps and Controversies in Chronic Traumatic Encephalopathy”. JAMA Neurology. 74 (10): 1255. ISSN 2168-6149. doi:10.1001/jamaneurol.2017.2396.
- ^ McCrory, Paul R.; Berkovic, Samuel F. (1998-03-01). „Second impact syndrome”. Neurology (na jeziku: engleski). 50 (3): 677—683. ISSN 0028-3878. PMID 9521255. doi:10.1212/WNL.50.3.677.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Klasifikacija | |
|---|---|
| Spoljašnji resursi |
- "Facts about Concussion and Brain Injury and Where to Get Help" - US Centers for Disease Control and Prevention
- "Concussion in High School Sports"- US Centers for Disease Control and Prevention
- 2018 CDC Guideline on MTBI in children
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
