Pravosudni sistem u novovekovnoj Srbiji

Pravosudni sistem novovekovne Srbije čine sve sudske instance, od najnižih seoskih sudova, do najvišeg Vrhovnog suda. U Srbiji je do razvoja uređenog i organizovanog pravosudnog sistema i advokature kao profesije došlo kasno, zbog osmanskih osvajanja koja su stopirala celokupan razvoj Srbije. Tek sa oslobađanjem dolazi do progresa. Znatan iskorak u razvoju sudstva učinili su vođe Prvog i Drugog srpskog ustanka, Karađorđe Petrović i Miloš Obrenović. Oni su se na različite načine oslobađali od uticaja Osmanskog carstva, a njihovi naslednici su se polako okretali Evropi i ugledali se na evropske pravosudne sisteme. Na tom putu razvoja postojale su razne poteškoće, ali su na kraju sudovi i sudije stekli stalnost i nepokretnost, što je od početka i bio osnovni cilj. Advokatska profesija je bila novina koja je uvedena u Srbiji. Advokatura je na samom početku naišla na neodobravanje od strane građana, a osnovni razlog je bilo to da je svako hteo da bude advokat i na taj način uništavao sliku o advokatskoj profesiji. Zakonici koji su donosili predstavljali sredstvo za borbu protiv nadriadvokata, oni su postavljali uslove koje nije mogao svako da ispuni, tako da onaj koji ih je ispunio sa punim pravom je sebe mogao da nazove advokatom, za šta ga je i sam ministar pravde dekretom proglašavao.

Sudovi

Nastanak srpskih sudova i njihova organizacija do kraja tridesetih godina XIX veka

Već na početku Prvog srpskog ustanka uočena je neophodnost osnivanja sudova. Karađorđe je, pozivajući starešine da dođu u Ostružnicu na prvu ustaničku skupštinu u aprilu 1804. godine, izdao naredbu da svako od starešina na Skupštinu dođe sa još dvojicom-trojicom istaknutih ljudi koji bi bili izabrani za sudije, jer kako se govorilo „bez sudstva se opstati ne može”. Time je istaknuta velika ideja, možda i nesvesno, da se bez sudija i sudova ne može da funckioniše iole uređena zajednica.

Prota Mateja Nenadović je u svojim memoarima zapisao da su na skupštini valjevske nahije bili izabrani dvojica sudija jer su bili „pošteni i pravi kmetovi”. Za sekretara suda bio je izabran jedan sveštenik, jer su oni gotovo bili jedini pismeni, i sudu su bila dodeljena tri pandura. Određena je koliba u kojoj se sudilo i određen je prostor za „aps”. Na početku se sudski personal izdržavao od svojih kuća a nakon dve-tri godine uveden je nahijski porez za izdržavanje suda.

Uredbu o sudovima doneo je Praviteljstvujušći sovjet u oktobru 1805. godine. Prema toj uredbi postojali su: 1) seoski sud, 2) knežinski sud 3) nahijski sud, 4) Praviteljstvujušći sovjet (Veliki narodni sud). Tokom 1808. godine osnivani su magistrati (sudovi) po varošima, koji su po oslobođenju od osmanske vlasti bile središta nahija. Sam termin magistrat je latinskog porekla, a u srpski jezik je došao iz nemačkog jezika i označava gradsku upravu koja vrši sudsku i upravnu vlast. Poznate su samo dve uredbe za nahijske magistrate u Valjevu i Šapcu iz januara 1809. i 1811. godine.

Nakon reorganizacije Praviteljstvujušćeg sovjeta u januaru 1811. godine uvedeno je novo sudsko uređenje. Osnovan je Veliki vilajetski sud. Na čelu tog suda bio je veliki vilajetski sudija, koji je bio popečitelj (ministar) prava. Ovaj sud je imao funkciju drugostepenog suda za žalbe na odluke magistrata, ali je takođe sudio i u prvom stepenu za najteža krivična dela: ubistvo, pljačku, hajdučiju, zloupotrebu vlasti starešina itd.

Osim Velikog vilajetskog suda postojali su i magistrati u središtima nahija i seoski sudovi koji su bili najniži sudovi. Sudsku vlast su upražnjavali i vojvode i vožd Karađorđe. Njihova uplitanja u sudsku vlast znatno su uticala na odluke sudova, oni su štitili svoju rodbinu, privrženike čak su i poništavali odluke sudova.

Tokom Prvog srpskog ustanka sudovi su pored sudske funckije, obavljali i druge, pre svega upravne funkkcije.

Posle Drugog srpskog ustanka, u novembru 1815. godine, osnovana je Narodna kancelarija u Beogradu usmenim sporazumom između Miloša Obrenovića i Marašli Ali-paše. Narodnu kancelariju je činilo 12 knezova, iz svake nahije po jedan. Njen zadatak je bio da sudi Srbima za najteža krivična dela, da one koji su osuđeni na smrt predaje paši na pogubljenje i predaje paši danak. Odmah potom, postavljeni su nahijski knezovi, koji su do osnivanja nahijskih sudova uz izvršnu vršili i sudsku vlast.  

Do 1818. godine beogradski vezir (paša) je imao isključivu nadležnost da izriče smrtnu kaznu, a od te godine to pravo je sebi prisvojio knez Miloš, čemu se vezir nije protivio.

Knez Miloš je svoju ličnu kancelariju u Kragujevcu 1823. godine uzdigao u viši sud, odnosno sud koji je bio viša (druga) instanca. Taj sud je nazvan Sud obštenarodni srpski (nazivao se i Sud narodni srpski ili Narodni sud). Knez je za sudije tog suda postavljao najistaknutije starešine.

Sud obštenarodni srpski ukinut je 1835. godine, a njegove dužnosti su prešli na Sovjet. Od oktobra 1837. godine ustanovljen je Veliki sud (kao druga instanca između magistrata i Sovjeta).

Knez Miloš je 1821. godine u Požarevcu ustanovio prvi nahijski sud (magistrat). Do osnivanja tog suda došlo zbog nezadovoljstva naroda i starešina, koje je eskaliralo u Abdulinoj i Dobrnjčevoj buni. Od 1823. do 1827 godine ustanovljeni su sudovi u svim nahijama: čačanskoj, jagodinskoj, smederevskoj, valjevskoj, šabačkoj, rudničkoj, ćuprijskoj, užičkoj, sokolskoj, kragujevačkoj i beogradskoj. Svaki od tih nahijskih sudova imao je po dva člana, jednog pisara i dva pandura. Nakon pripajanja šest nahija 1833. godine osnovani su i nahijski sudovi u Kruševcu, Banji, Aleksincu, Knjaževcu, Zaječaru i Negotinu.

Međutim, bez obzira na ustanovljavanje sudova, svako je mogao je doći kod kneza Miloša i žaliti se na svaku i svačiju presudu, a sud kneza Miloša bio je odlučujući.

Sudska organizacija od Ustava 1838. godine

Ustavom iz 1838. godine postavljene su osnovne sudske instance. Ustanovljene su tri vrste sudova: 1) primiritelni (mirovni) sud u svakom selu, 2) prvostepeni u svakom okrugu, 3) Apelacioni sud u prestonici. Na taj način nastalo je novo sudsko uređenje, koje je zamenilo Miloševo nerazvijeno sudstvo. U januaru 1840. godine doneta su ustrojstva primiritelnih, okružnih i Apelacionog (Velikog) suda, koja su propisala njihovu organizaciju i postupak pred tim sudovima.

Primiritelni sud su činili predsednik i dva člana koja su birana od strane meštana. Bio je nadležan za rešavanje najlakših sporova, građanskim stvarima u kojima vrednost predmeta nije prelazila 100 groša i u krivičnim stvarima za prestupe koji nisu bili zaprećeni većom kaznom od 10 udaraca štapom ili 3 dana zatvora.

Okružni sudovi bili su nadležni za teže sporove. Okružni sud činili su predsednik, trojica sudija, pod uslovom da su stariji od 30 godina, i dvojica pisara.

Svako ko bi izgubio spor na okružnom sudu imao je pravo apelacije tj. žalbe Apelacionom sudu u roku od osam dana, a ako to ne bi učinio, presuda okružnog suda bila je pravosnažna i izvršna. Apelacioni sud, kao sud drugog stepena, samo je pregledao i sudio one predmete koji su već bili suđeni od okružnih sudova. Apelacioni sud činio je predsednik, i četiri sudije koje su morale biti starije od 35 godina. Presude Apelacionog suda bile su konačne, ali ukoliko je stranka nezadovonjna presudom mogla je podneti „molbu” Popečiteljstvu pravosuđa. Ono je, ako je našlo da stvar nije dovoljno ispitana i dokazana, vraćalo predmet na novo suđenje. Popečiteljstvo pravosuđa je, praktično, bila treća instanca.

Osim sudova koji su predviđeni ustavom, postojala je i kasaciona vlast koju je vršio knez, mimo Ustava.

Ukazom u oktobru 1841. godine osnovan je Sud varoši beogradske, koji je bio nadležan za parnice između stanovnika Beograda i stranih podanika koji su živeli u Srbiji, s jedne strane, i stanovništva iz unutrašnjosti, s druge strane. Osim toga, postojao je i Sud okruga beogradskog, koji je sudio stanovnicima beogradskog okruga.

Nastanak Vrhovnog suda iz 1846. godine i dalji razvoj sudske organizacije do 1865. godine

Radi ubrzanja sudskih postupaka i rasterećenje kneza i Sovjeta od vršenja pojedinih sudskih poslova, Porta je u saglasnosti sa Rusijom odlučila da se u Srbiji 1845. godine osnuje Vrhovni sud.

Ustrojstvom Vrhovnog suda iz septembra 1846. godine ustanovljen je jedan Vrhovni sud, kao konačni sud, trećeg i poslednjeg stepena. Vrhovni sud je primao žalbe protiv odluka Apelacionog suda, čije je presude preinačavao ili poništavao i u ovom poslednjem slučaju sa uputstvom vraćao nadležnom nižem sudu. Dužnost Vrhovnog suda bila je da, posredstvom Popečiteljstva pravosuđa, podnosi knezu na pomilovanje svaku svoju presudu na smrtnu kaznu, kaznu robije ili zatočenja u trajanju dužem od šest godina, kao i presude za lišenje čina ili zvanja. Time se srpsko pravosuđe približilo evropskom, koje je imalo tri sudske instance. Vrhovni sud nije bio kasacioni sud, to nije bio sud koji je razmatrao akte nižih sudova, nego sud koji je sudio. Kasaciona vlast je i dalje ostala kod kneza.

Zbog učestalih žalbi na spornost suđenja, mnogobrojne instancije su  se sredinom pedesetih godina XIX veka, počele smanjivati.

Ustrojstvom iz decembra 1855. godine knez je preneo kasacionu vlast na Vrhovni sud. Taj sud je sudio u poslednjem stepenu i vršio je kasacionu vlast. Zbog čega je preimenovan u „Vrhovni i Kasacioni Sud”.

Konačno ustrojstvom iz 1858. godine Vrhovni i Kasacioni sud je pretvoren u čisto Kasacioni sud. U njegovu nadležnost predato je da, u skladu sa propisanim slučajevima, poništava konačne presude i rešenja kako u građanskim tako i u krivičnim predmetima.

Ustrojstvom iz 1860. godine je broj sudskih instanci smanjen tako što je ukinut Kasacioni sud. Od tada postojali su opštinski sudovi, okružni sudovi i Apelacioni sud, kao jedini viši sud, koji je postao i „sudeći i razmatrajući sud”. Takvo sudsko uređenje održalo se samo pet godina.

Sudsko uređenje iz 1865. godine i njegove kasnije izmene

Zakonom o ustrojstvu sudova iz 1865. godine propisana je trajnija sudska organizacija. Prema odredbama tog zakona i zakonika o građanskom i krivičnom postupku sudili su: 1) opštinski sud, 2) prvostepeni sudovi: okružni sudovi, Sud varoši Beograda i Trgovački sud u Beogradu, 3) Apelacioni sud, 4) Kasacioni sud i 5) izabrani sud za izvesne slučajeve.

Odredbama o stvarnoj nadležnostu znatan deo imovinskih sporova predat je u nadležnost opštinskih sudova: ovi sudovi su sudili sve parnice u vrednosti do 500 čaršijskih groša, a kasnije do 200 dinara. Opštinski sud je po pravilu bio sasatavljen od tri člana i pisara.

Žalbe na odluke opštinskih sudova konačno su rešavali prvostepeni sudovi, što je značilo izvesno rasterećenje sudova. U svakom okrugu je postojao po jedan okružni sud, kao prvostepeni. Ukupno ih je bilo 17, a njihov broj se teritorijalnim proširenjem 1878. godine i nakon Balksanskih ratova (1912—1913. godine) povećao. Okružni sud je imao jednog predsednika, najmanje dvojicu sudova, sekretara i određen broj sudskog osoblja.

U sud prvog stepena računali su se i Sud varoši Beograda i Trgovački sud u beogradu, koji je ustanovljen 1840. godine, ali se posle samo 40 dana rada ugasio, da bi ponovo bio osnovan 1859. godine. Prvostepeni sudovi su sudili u prvom stepenu sve građanske, krivične i trgovačke sporove, osim onih koji su bili u nadležnosti opštinskih sudova.

Nad svim prvostepenim sudovima postojao je jedan Apelacioni sud, kao sud drugog i poslednjeg stepena. Njegov sastav je činilo 10 sudija, od kojih je jedan bio pedsednik, i od potrebnog broja sekretara i drugog personala. Radio je u dva odeljenja.

Kasacioni sud, kao najviši, koji je kontrolisao rad sudova i njihovo poštovanje zakona, imao je 15 sudija, od kojih je jedan bio predsednik, i potreban broj sekretara. Radio je u tri odeljenja od po 5 sudija, a za opštu sednicu bilo je potrebno najmanje 13 sudija.

Takva sudska mreža ostala je u principu nepromenjena sve do 1929. godine, a unekoliko liči i na današnje sudsko uređenje.

Bio je predviđen i izabrani sud kao redovni za neke sporove (o potrici, sinjoru, stoci itd.)

U Srbiji su zakonom iz 1871. godine uvedeni i porotni sudovi za presuđivanje teških zločina: razbojništva, opasne krađe i paljevine. U Srbiji je porotni sud bio sastavljen od trojice sudija (okružnog suda) i četvorice porotnika.

Kasacioni sud – zakonom o ustrojstvu sudova iz februara 1865. godine propisano je to da je osnovni zadatak Kasacionog suda da nadzire da li se materijalni i procesni zakoni i propisi u građanskim i krivičnim predmetima primenjuju kako „glase i jednoobrazno”. Iako nema snagu zakona, jednoobraznost sudskih presuda ima veliku važnost za pravnu sigurnost, ugled pravosuđa i poverenje u njega. Po ugledu na uređene države, to je u Kneževini Srbiji bilo u naročit zadatak Kasacionom sudu. Kada bi se pojavila potreba da se utvrdi pravi smisao nekog zakonskog propisa koji se različito razumevao i primenjivao, Kasacioni sud je o tome odlučivao na opštoj sednici i donosio načelnu odluku koja je bila obavezna za odeljenja i opštu sednicu Kasacionog suda. Posle izmena zakona u ustrojstvu sudova iz novembra 1895. godine, načelna odluka opšte sednice Kasacionog suda praktično je postala obavezujuća i za niže sudove.

Osim toga, zadatak Kasacionog suda je bio da: potvrđuje ili poništava presude nižih sudova i vraća im predmete na novo suđenje, ako bi našao da je sud pogrešio; rešava sukobe nadležnosti između sudova i drugih vlasti; upozorava niže sudove na namerne ili grube nepažnje učinjene pogreške i o tome obaveštava Ministarstvo pravde; rešava, na zahtev Ministarstva pravde, da li ima osnov da se neki sudija zbog krivičnih dela učinjenih vršenjem zvanične dužnosti izvede pred sud ili da odgovara samo za naknadu štete.

Za tako veliku i značajnu ulogu Kasacionog suda bilo je nepovoljno što je sudija tog suda mogao postati i neko ko nije svršio pravne nauke, ako je najmanje sedam godina radio kao sudija. Početkom 1875. godine to je izmenjeno tako da je za sudiju ili predsednika Kasacionog suda mogao biti postavljen samo onaj ko je završio pravne nauke i proveo najmanje tri godine kao sudija nižeg suda, ali je to mogao postati i profesor prava, pod uslovom da je radio tri godine kao profesor.

Sudska vlast kao grana državne vlasti

Sudska vlast je jedna od tri grane državne vlasti, uz izvršnu (upravnu) i zakonodavnu, ustanovljena je Sretenjskim ustavom i svim ostalim kasnijim ustavima.

Počev od Ustava iz 1869. godine, izričito se predviđa da su sudovi nezavisni i da pri izricanju presuda „ne stoje ni pod kakvom vlašću osim zakona”. Međutim, da bi sudska vlast bila u potpunosti samostalna, nezavisna, stručna i objektivna, a njenim nosiocima sudijama bila obezbeđena stalnost, trebalo je preći dug put, na kome su stajale brojne prepreke.

Na prvom mestu je bio nedostatak stručnih ljudi za sudijsku funckiju. Neškolovan i nepravnik sudija bilo je pravilo u društvu u kome nema pisanih zakona i u kome se sudilo po pravičnosti i zdravom razumu oslonjenom na običajnoravne norme. Pošten i razborit čovek koji je znao ljude i prilike i uživao poverenje sredine mogao je biti odličan sudija. Kolegija takvih ljudi sa pisarom, koji bi bio pismen i dovoljno poznavao sudski postupak, sasvim je odgovarala zadacima koji su pred nju stavljani dok nije bilo pisanih zakona.

Problemi nastaju kada se počev od 1844. godine, kada je donet SGZ, donose zakonici sa nekoliko stotina paragrafa. Podaci o sudovima i sudijama za 1844. godinu, kada je donet SGZ, pokazuju sledeće. Od 17 predsednika okružnih sudova trojica su bila nepismena, desetorica su bila toliko pismena da su se mogla potpisati, trojica su učila nešto više od osnovne škole i samo jedan je bio pravnik. U sedamnaest okružnih sudova, Sudu varoši Beograda i Apelacionom sudu 18 sudija je bilo nepismeno, sedmorica su bila slabo pismena (,,vrlo malo čitati i pisati zna''), њих 14 је имало основну школу, шесторица су имала нешто више од основне школе (тројица гимназију, један богословију и двојица неке „војне науке у Русији''). Nijedan od sudija nije bio pravnik. Činovnički deo suda, sekretar suda i pisari, svojom spremom u velikom broju sudova nadomeštao je osnovna znanja kod sudija. Naravno, stanje sudijske profesije se poboljšavalo, ali sporo, i smatralo se uspehom kada je posle više godina u svakom okružnom sudu bio po jedan sudija – pravnik. Konačno, Zakon o sudijama iz februara 1881. godine postavio je uslov da kandidat za sudiju mora imati završen pravni fakultet, pored ostalih uslova.

Takvo stanje nije pogodovalo konstituisanju sudske vlasti kao ravnopravne grane državne vlasti, sa zakonodavnom i izvršnom. Iako je proglašavana sudska nezavisnost ona je često kršena. Sudska nezavisnost je značila i znači, da su sudovi nezavisni u svom radu i da se u suđenju moraju pridržavati samo zakona, bez ičijeg uticaja sa strane prilikom donošenja sudskih odluka, naročito bez uticaja izvršne ili zakonodavne vlasti. Velika prepreka ostvarenju sudske nezavisnosti bili su mogućnost izvršne vlasti da smeni nepodobne sudije i slab materijalni položaj sudija. Prepreka ostvarenju sudske nezavisnosti i uopšte ravnopravnom položaju sudske vlasti, u odnosu na izvršnu i zakonodavnu, bila je vezanost sudija za zakonom propisane dokaze i njihovu ocenu. Zakonska dokazna teorija je sprečavala sudije da sude prema svom slobodnom uverenju, koristeći znanje, iskustvo i držeći se slova zakona. U suštini, zakonska dokazna teorija je bila izraz nepoverenja (zakonodavne i izvršne vlasti) u sposobnost sudija da vrše poverenu sudsku vlast.

Stalnost i nepokretnost sudija, kao bitni uslovi za ostvarivanje samostalnosti i nezavisnosti u radu sudova, relativno kasno su proklamovane u srpskom pravu. To se dogodilo tek 1881. godine u Zakonu o sudijama, odredbom da se sudije ne mogu više premeštati i uklanjati sa svojih sudijskih funkcija, osim u izuzetnim slučajevima koji su izričito predviđeni. Sve do tada ministar pravde je mogao predložiti knezu, kao šefu države, da se neki sudija koji nije imao 10 godina službe otpusti ili da se premesti u drugi sud ili drugu službu. Stalnost i nepokretnost sudija je bila potvrđena i odredbama Ustava iz 1888. godine: „Sudije su u svojim zvanjima stalne”; „Sudija može biti premešten samo novim postavljanjem po svom pismenom pristanku”.

Izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz februara 1891. godine dodatno su zajemčene i obezbeđene nezavisnost sudija i njihova stalnost. Sudska stalnost je bila ukinuta državnim udarom iz maja 1894. godine i sve do Zakona o sudijama iz januara 1901. godine sudije su bile pokretljive u svojim zvanjima odnosno mogle su se ootpuštati i premeštati. Od tada, uz dva kratka prekida, posle državnog udara iz marta 1903. i posle majskog preverata iste godine, sudije su uživale stalnost i nepokretnost.

Veoma važan element za ostvarenje sudijske nezavisnosti i nepokretnosti bila je materijalno obezbeđenje sudija, tj. da sudije budu dobro plaćene za svoj rad. Nažalost, to nije bilo ostvareno ni u poslednjim decenijama XIX veka, a ni početkom XX veka.

Javno pravobranilaštvo

Danas je javnopravobranilaštvo samostalan državni organ koji zastupa državu radi zaštite njenih imovinskih i drugih građanskopravnih interesa u sudskom, upravnom ili nekom drugom postupku.

U Kneževini Srbiji taj organ, pod nazivom - praviteljstveni fiškal -, osnovan je kneževim ukazom iz februara 1842. godine. Zvanje praviteljstvenog fiškala bilo je ukinuto ukazom iz oktobra 1843. godine, a da nije bilo ni popunjeno, i njegovi poslovi su preneti u nadležnost Popečiteljstva finansija.

Taj organ je pod nazivom -branitelj prava praviteljstevenih- ponovo osnovan u septembru 1848. godine. Postojao je sve do oktobra 1928. godine kada je sprovedena jedinstvena organizacija pravobranilačke službe u Kraljevini Jugoslaviji.

Delokrug javnog pravobranioca (,,branitelja prava praviteljstvenih'') био је прописан упутством (,,наставленијем'') popečitelja finansija iz septembra 1848. godine.

U tom uputstvu je bilo propisano da javni pravobranilac: 1) povereni posao obavlja revnosno i obazrivo, uvek imajući na umu „dostojanstvo i korist Praviteljstva”; 2) da se njemu predaju sve parnice Kneževine Srbije; 3) javni pravobranilac je bio obavezan da sastavi pregled u koji će uneti sve potrebne podatke o parnicama (otpočinjanju, toku i završetku, o parničnim aktima); 4) izbegava produžavanje rokova i otezanje parnica; 5) dostojanstveno brani državne interese 6) pokreće parnicu samo ako je to nužno, inače da izbegava vođenje parnica, zbog uštede vremena i novaca; 7) prijavi onoga koji bi pokušao da ga podmiti itd.

Osim javnog pravobranioca, pri Ministarstvu finansija postojao je Stalni pravnički odbor, čiji je zadatak bio da daje pravna mišljenja o pitanjima ili spornim predmetima ministru finansija u svim slučajevima gde se država pojavljuje u postupku. Stalni pravnički odbor bio je ustanovljen Zakonom iz marta 1863. godine. Odbor se sastojao od 9 članova, pravnika iz reda državnih činovnika i advokata, koji su birani na godinu dana. Mišljenja odbora, koja su morala biti izložena i potpisana od svih prisutnih članova, nisu bila obavezna za ministra finansija.

Advokatura

Početak razvoja advokatske profesije u novovekovnoj Srbiji

U Kneževini Srbiji su od 1844. godine, kada je donet SGZ, u narednih dvadesetak godina doneti brojni propisi: Krivični zakonik, zakonici o sudskim postupcima, Trgovački zakonik itd. To je bila veoma brojna i složena regulativa, koja je sadržala odredbe koje su pisane ne samo za postojeće jednostavne društvene odnose, nego i za mnogo složenije i raznovrsnije odnose. Novi zakonski propisi su vodili pravnoj sigurnosti, ali su istovremeno, zbog obima i složenosti materije, činili primenu prava i ostvarenje pravde teško dostupnom.

Nema podataka o pismenosti stanovništva 1844. godine, kada je donet prvi pisani zakonik u obnovljenoj (novovekovnoj) Srbiji – Srpski građanski zakonik. Prvi popis koji daje te podatke je iz 1866. godine, dakle 22 godine posle donošenja SGZ-a, i kazuje da je 96% stanovništva nepismeno i da nije moglo čitati ni pisati. Još 1900. godine nepismenih je bilo 83%. Ogromnom broju nepismenih bila je neophodna stručna pravna pomoć od pravozastupnika, kako su onda zvali advokate. Međutim, stanje pravnozastupničkog reda pre donošenja zakona o pravozastupnicima (advokatima) iz 1862. bilo je krajnje žalosno. O tome je zapisano: „Sve što je gladno, a znalo je da ma koliko čitati i pisati, sve što se plašilo od posla te nije moglo drugim načinom sebi leba zaslužiti, sve se to nametnulo narodu kao učitelj, kao branilac njihovih prava...Otuda je čovek vidio žalbe ili prozbe koje se nisu ni pročitati mogle, ili kako su se pročitale nisu se razumeti mogle, otuda je vidio žalbe ili molbe kojima nikako mesta nema, otuda je vidio žalbe ili molbe podnašane nenadležnom mestu”. Pojavljivali su se kao advokati, prema svedočenju savremenika, i bankrotirani trgovci, osuđivani činovnici, ali i skitnice, prevaranti i brojni drugi koje je život odveo na stranputicu. Takvim ljudima poveriti svoja prava često je značilo izgubiti sudski spor samo zbog neveštine ili neveštine ili nepoštenja tih nazovi advokata. Dobitak spora često nije donosio radost zastupanom jer bi za zastupanje, ponekad gotovo nesporne stvari morao da plati tako preteranu nagradu da bi bio oglobljen. Prema mišljenju savremenika, bio je zanemarljiv broj advokata koji su bili obrazovni i koji su se često bavili tom profesijom.

Odluke zakonodavne vlasti iz 1843. godine

Zakonodavna vlast je u oktobru 1843. godine odlučila da se činovnicima zabrani bavljenje advokatskim zanimanjem, odnosno zastupanje stranaka pred sudovima, pisanje tužbi i drugih pismena. Kao kazna bila je predviđeno za prvi i drugi put smanjenje plate, a za treći put gubitak službe. Pozitivna posledica te zabrane bila je odvajanje advokature od činovništva. Međutim, osnovni problem nije bio rešen jer školovanih pravnika koji bi zauzeli mesto u advokatskom redu nije bilo. Neveliki broj svršenih pravnika (,,Pravoslova”) bio je sav uposlen u državnom činovničkom aparatu.

Rešenje Sovjeta, kneza i zakonodavne vlasti iz decembra 1852. godine

Nešto kasnije, rešenjem iz decembra 1852. godine zakonodavna vlast, knez i Sovjet, dozvolila je da stranke zastupaju penzionisani činovnici to rešenje je doneto zbog nedostatka odgovarajućih kadrova koji bi se bavili advokaturom i zbog malog broja penzionisanih činovnika.

Povike na nazovi advokate bile su sve učestalije. Na narodnim skupštinama narodni poslanici su tražili ukidanje advokata. To je posebno došlo do izražaja na Svetoandrejskoj skupštini, na kojoj je Odobor za molbe i žalbe među merama za ublažavanje narodnih tegoba, predložio uvođenje kratkog, usmenog i javnog sudskog postupka i ukidanje advokatskog reda.

Pravosuđe je patilo od nadriadvokata (lažnih advokata, „budžaklija''). Надриадвокати су, нажалост, према мишљењу савременика, били укорењени у народу. Склоности народа да радо „заобиђе закон'' ишли су на руку ти надриписари и „буџаклијски'' адвокати. Народ је веровао да ће спор добити онај ко има адвоката, али не због тога што је он вешт и у праву од друге стране, већ због његове вештине да изигра закон, да бесконачно одуговлачи спор, да обезбеди, ако је потребно чак и лажне, исправе и доказе, да нађе пут да утиче на судијску одлуку, ако никако другачије, чак и митом. Ту је настала нит приче о адвокату као посреднику између странке, и то нарочито оне које хоће да добије на суду једну сумњиву или правну неосновану ствар, из суда односно судија (као ауторитета). Таква „стручна помоћ'' činila je te nazovi advokate veoma traženim od pomenute klijentele, istovremeno nanoseći ogromnu šetetu ugledu i dovodeći u pitanje samo postojanje advokatske profesije. I šezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka ponavljaju se zahtevi za ukidanje advokature.

Zakon o javnim pravozastupnicima iz februara 1862. godine

Zakon o javnim pravozastupnicima (advokatima) donet je februara 1862. godine. Taj zakon je predvideo uslove i način obavljanja te profesije, koja je definisana kao služba od javnog interesa. Najvažnija odredba tog zakona odnosila se na stručnu spremu koju je advokat morao imati: završene studije prava i položen advokatski ispit iz građanskog i krivičnog zakonika. Osim toga, morao je biti srpski podanik i „dobrog i poštenog vladanja”. Izuzetno, ako nije završio pravne studije, morao je imati: tri godine prakse kod ovlašćenog advokata ili dve godine prakse u sudu ili u Ministarstvu pravde, zvanje stolonačelinka ili sekretara i položen pravnozastupnički ispit.

O postavljanju i prestanku rada advokata odlučivalo je Ministarstvo pravosuđa na osnovu zahteva lica koje je ispunjavalo zakonske uslove. Dve godine po donošenju Zakona u Kneževini Srbiji su bila 22 javna advokata. Od njih su osmorica bili advokati u Beogradu.

Zaključak o ukidanju avokata iz 1864. godine

Na Velikogospojinskoj skupštini održanoj 1864. godine ponovo je izraženo burno nezadovoljstvo narodnih poslanika radom advokata. Sa 50 glasova „za'' према 48 „против'' izglasan je zaključak da se advokati ukinu. S obzirom na to da Narodna skupština nije bila zakonodavni organ i da nije imala pravo odlučivanja, taj zaključak je bio samo predlog Vladi i izražavao je narodno neraspoloženje prema advokatskom redu.

Zakon o advokatima iz 1865. godine

Zakon o advokatima iz juna 1865. godine bio je odgovor zakonodavne vlasti na izraženo narodno nezadovoljstvo radom advokata. Tim zakonom je bilo predviđeno da kandidat za advokata nije morao da završi studije prava, već samo da položi advokatski ispit. To promenom je povećan broj advokata, a nije povećan nivo rada te profesije.

Nije postojala stalna komisija (odbor) za ispitivanje kandidata za advokata, već je ministar pravde svakom kandidatu određivao ispitni odbor od 5 ispitivača i delovođe.

Krajem XIX veka pojavila su se mišljenja koja su tražila da se uspostavi stalni ispitni odbor i da bar dvojica profesora, tada jedinog, Pravnog fakulteta u Beogradu budu deo tog stalnog odbora.

Advokatski ispit se sastojao od usmenog i pismenog dela. Na usmenom ispitu se odgovaralo na po jedno „glavno pitanje iz svakog zakonika”: Građanskog zakonika, Zakonika o građanskom postupku, Krivičnog zakonika, Zakonika o krivičnom postupku, Trgovačkog zakonika i Zakonika o stečajnom postupku. Na pismenom delu ispita kandidat je bio dužan da u pismenoj formi reši postavljeni pravni zadatak. Posle neuspešna tri pokušaja, kandidat je zauvek gubio pravo da polaže ispit za advokata.

Po položenom ispitu za advokata, ministar pravde je dekretom postavljao kandidata za advokata u onom okrugu (odnosno pri onom prvostepenom sudu) koji je molilac tražio. Dekret se obznanjivao i u službenim novinama. Prema tom zakonu, advokat je imao mnogobrojne dužnosti, među kojima se izdvajaju:

1)    da po pravilu, svakome ko mu zatraži ukaže pomoć, i to pošteno (savesno) i verno. Savesnost i vernost advokata Zakon je ovako opisao: „Da daje savet po svom ubeđenju, pošto svestrano i sa predostrožnošću ispita i sazna sve okolnosti spora”; da ono čega se primi brzo, tačno i sa najmanje troška izvrši; da se stara da spor, gde je to moguće, na lep način izravna; da motri da pri sklapanju ugovora ne izostane nešto važno; da se uzdržava od bilo kakvog pomaganja protivne strane. Bila je predviđena advokatska tajna, tj. obaveza advokata da ono što mu stranka za vreme vođenja sudskih postupka poveri, i pre i posle postupka, u tajnosti čuva i to nikome ne otkriva. Zbog lošeg iskustva sa nadriadvokatima iz ranijeg perioda, advokat je obavezan da se čuva „da u znanju neistinu (laž) ne brani, i da istinu ne izopačava”, da državna nadleštva poštuje i drugu stranu, svedoke, veštake i druge ne vređa;

2)    da o svakom poverenom poslu sačini protokol;

3)    da sve akte poverenog posla odvojeno drži, sređene po hronološkom redu i po prestanku zastupanja vrati vlastodavcu;

4)    da o svim učinjenim troškovima, taksama i nagradama izdaje priznanicu vlastodavcu i sve to zabeleži u svom protokolu i

5)    da stanuje u mestu onog prvostepenog suda za koji je postavljen. Advokat se nije smeo udaljavati iz tog mesta bez znanja suda.

Advokati su bili dužni da, po naređenju suda, besplatno zastupaju lica koja bi donela radnu ispravu o siromaštvu (tzv. Siromaško pravo).

Izuzetno od dužnosti da svakom ukaže pomoć savesno i verno, advokat je mogao u zakonom određenim slučajevima da uskrati svoju uslugu: zbog bolesti; ako mu potražilac pomoći nije mogao troškove naknaditi; kada je sa protivnom strankom u teškom prijateljstvu ili u daljem stepenu srodstva.

Advokat je morao da uskrati svoju pomoć: ako je posao na koji se poziva protivzakonit; ako je u istom poslu već radio kao sudija ili delovođa; ako je u istoj stvari ili njoj povezanom, već zastupao protivnu stranu; ako bi time radio protiv sebe ili bliskih ljudi (supruge, srodnika i dr.); ako bi ta stvar morala doći pred sud u kojem bi sudija ili delovođa stajao sa advokatom u odnosu koji zakonska norma zabranjuje.

Tim zakonom su bila predviđena sledeća prava advokata:

1)    Da vrši sve advokatske poslove kod svih sudova

2)    Da od vlastodavca traži naplatu svih troškova šta više i unapred;

3)    Da naplati nagradu za svoj rad.

Zakon je precizno propisao tarife za pojedine vrste advokatskih usluga: samo sa saslušanje stranke, pisanje pismena, odlazak na ročište itd.

Advokati su stavljani pred strogu disciplinsku vlast. Kao disciplinske kazne bile su predviđene: pismeni ukor, novčana kazna od 20 talira i oduzimanje advokatskog znanja. Te kazne su mogli izreći predsednik prvostepenog suda, Disciplinski sud (koji je postojao i za državne činovnike) i ministar pravde.

Prestanak advokatskog znanja nastupao je u slučaju:

1) ostavke; 2) gubitka srpskog državljanstva; 3) stupanja u plaćenu javnu ili privatnu službu; 4) preduzimanje radnje na svoje ime 5) osuda Disciplinskog suda na gubitak prava, kao i osuda redovnog suda zbog zločina ili nečasnog prestupa učinjenih iz koristoljublja ( kao što su krađa, utaja, prevara ili prestupi i istupi kojima se vređa javni moral).

Zakonom iz 1865. nisu bili zadovoljni istaknuti pravni stručnjaci onog doba, nije bio zadovoljan narod, a ni pravnici advokati.

Izmena Zakona o advokatima iz 1871. godine

Đorđe Cenić, istaknuti pravnik, višegodišnji ministar pravde, koji je rukovodio ministarstvom kada je donet prethodni zakon iz februara 1862. godine, smatrao je da Zakon iz 1865. godine nije doneo boljitak, da su neki od advokata na nezadovoljavajućem nivou, da je advokatski ispit lošeg kvaliteta, a ispitivači nedorasli svom zadatku, što je sve vodilo tome da se zvanje advokata davalo i onima koji to ne zaslužuju.

Narod je preko svojih predstavnika u narodnim skupštinama posle zakona od 1865. godine, nanovo tražio ukidanje advokatske profesije. Razlog ne treba tražiti samo u nerazumevanju i niskom nivou pravne svesti, nego u opravdanom utisku da je advokatura bila loša kao i pre, ali da je postala skuplja.

Konačno je izmenama Zakona o advokatima iz septembra 1871. godine postavljen uslov da advokat mora imati završene pravne nauke u zemlji, ili na strani.

Advokati su radi podizanja kvaliteta rada i ugleda svojih profesija 1886. godine organizovali svoje udruženje i pokrenuli svoj časopis pod naziv „Branič”.

Izmena Zakona o pravozastupnicima iz 1896. godine

Izmenom Zakona o pravozastupnicima (advokatima) iz 1896. godine penzionisanim činovnicima su otvorena vrata te profesije ukoliko ispunjavaju uslove. To je bilo obrazloženo potrebom da se podigne ugled te profesije koji nije bio na zavidnom nivou, i da narod dođe do što jeftinije usluge. Advokati su iznosili argumente protiv tog rešenja, koji su smatrali udarom na svoju profesiju. To je uistinu i bio, ali je na drugoj strani to značilo i kadrovsko ojačanje ove profesije.

Literatura

• Zoran S. Mirković (2017), Srpska pravna istorija, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet.

• Đorđe Cenić (1881), Mogu li penzioneri biti pravozastupnici?, Beograd.