Prehipertenzija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prehipertenzija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostkardiologija

Prehipertenzija označava raspon između normalnog i visokog krvnog pritiska, ili najblaži oblik ili prvi stepen povećanog krvnog pritiska ili hipertenzije, koja se deli na tri kategorije; prehipertenziju, hiperetenija stadijuma I i hipereteniju stadijum II. Iako mnogi smatraju da prehipertenzija nije bolest jer obično ne izaziva simptome, večina kliničara smatra da prehipertenzija izaziva hipertenziju i povećava rizik za nastanak srčanog udara, infarkta mozga kao i insuficijencije srca. Zato ona ima poseban značaj u prevenciji kardiovaskularnih bolsti.[1]

Za rzliku od hipertenzije prehipertenzija se karakteriše blagim povećanjem vrednosti krvnog pritiska - sistolnog u rasponu od 120 do 139 mm živinog stuba, i dijastolnog pritiska u rasponu od 80 do 89 mmHg.[1]

Prehipertenzija ima prognostički značaj, i smatra se alarmantnim znakom koji ukazuje na to da kod pacijenta u nardenom periodu života može doći do trajnog nastanka povećanog krvnog pritiska  u slučaju ne pridržavanja opštih preventivnih mera ili adekvatne terapije.[2]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Krvni pritisak sastoji se iz dve numeričke vrednosti:

  • prva, se odnosi na vrednost pritiska u arterijama prilikom srčane kontrakcije,
  • druga, se odnosi na pritisak u arterijama između dve srčane kontrakcije ili otkucaja.
Normalan i povišene vrednosti krvnog pritiska
Krvni pritisak Sistolni krvni pritisak Dijastolni krvni pritisak
Normalan krvni pritisak 120 mmHg i manje 80 mmHg i manje
Prehipertenzija (u riziku) 120 do 139 mmHg 80 do 89 mmHg
Visok krvni pritisak (hipertenzija) faza 1 140 do 159 mmHg 90 do 99 mmHg
Visok krvni pritisak (hipertenzija) faza 2 160 mmHg ili više 100 mmHg ili više

Kategoriju krvnog pritiska „prehipertenzija“ prvi put je uveo Sedmi zajednički nacionalni komitet za prevenciju, detekciju, evaluaciju i lečenje visokog krvnog pritiska (JNC-7) 2003. godine, zamenivši prethodne kategorije visokog krvnog pritiska označene kao „visoko normalan“ i „iznad optimalanog“.[1] Obrazloženje za redefinisanje ove kategorije bilo je da se naglasi višak rizika povezan sa krvnim poritiskom u ovom opsegu i da se poveća pažnja kliničkog i javnog zdravlja fokusira na prevenciju hipertenzije.[1] Prema navedenim preporukama prehipertenzija nastaje kada su vrednosti sistolonog krvnog pritiska između 120 i 139 mmHg a dijastolnog između 80 i 89 mmHg.

Termin prehipertenzija se u medicini koristi da ukaže na stanje kada je neophodno da pacijent započne zdraviji način života, kao što je zdravija ishrana ili započinjanje redovne fizičke aktivnosti. U tom smislu nakon pravovremeno otkrivene prehipertenzije pacijent bi trebalo da pristupiti redukciji telesne težine, redovnoj fizičkoj aktivnosti kao i drugim promenama životnog stila kako bi pomogao svom organizmu u kontroli povećanog krvnog pritiska kao i snižavanju rizika udruženih sa njegovim nastankom.

Visok krvni pritisak nije kao grip, tokom koga si jednog dana dobro, a sutradan si bolestan, već bolest koja napreduje polako i tiho kao da se prikrada. To je jedan od razloga zašto su 2017. godine Američko udruženje za srce i Američki koledž za kardiologiju, između ostalih zdravstvenih organizacija, snizili prag visokog krvnog pritiska sa 140/90 na 130/80, kako bi omogućili lekarima da ranije ustanove porast krvnog pritiska ranije, kako bi mogli pravovremenoi da preduzmu akciju.[3]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prema podacima iz Nacionalne ankete o zdravlju i ishrani iz 1999. i 2000. godine procenjeno je da je prevalencija prehipertenzije među odraslima u Sjedinjenim Američkim Državama iznosila približno 31%, i da je smanjena na 28% prema podacima iz Nacionalne anketie o zdravlju i ishrani u periodu od 2011. do 2012. godine.[2] Prevalencija je prema ovim istraživanjima bila veća među muškarcima nego među ženama.[2]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Bilo koji faktor koji dovode do promena u arterijskom zidu može izazivati povećanje krvnog pritiska i pojave prehipertenzije. U moguće uzročnike ovog stanja smatraju se:

  • Ateroskleroza
  • Opstruktivna apneja
  • Oboljenje bubrega
  • Bolesti nadbubrežne žlezde
  • Bolesti štitne žlezde
  • Određeni lekovi (kontracepcijske pilule, lekovi protiv bolova itd.) hladna pića, mogu izazvati privremeno povećanje krvnog pritiska.

Faktori rizika[uredi | uredi izvor]

U faktore rizika koji povećavaju rizik od razvoja prehipertenzije spadaju:

  • Starost (najčešće kod mlađih odraslih ili starijih osoba)
  • Prekomerna gojaznost
  • Pripadnost muškom polu (češće kod muškaraca nego kod žena)
  • Afroameričkog porekla
  • Fizička neaktivnost
  • Pušenje duvana
  • Porodična istorija visokog krvnog pritiska
  • Postojanje visokih vrednosti natrijuma kao i niske vrednosti kalijuma
  • Konzumiranje velikih količina alkohola
  • Postojanje određenih hroničnih stanja (bolesti bubrega, šečerna bolest, apneja)

Terapija[uredi | uredi izvor]

Lečenje, kako prehipertenzije tako i hipertenzije prvog stepena zasniva se na promeni načina života i upotrebi lekova.

Promena načina života[uredi | uredi izvor]

Promena načina života obuhvata sledeće nefarmakološke ili higijensko-dijetetske mere:[4][5]

  • prekid pušenja duvana
  • smanjenje unosa soli na manje od 4 grama dnevno, na jedan od sledeća dva načina: unosom hrane bez dodate soli (izbegavanje industrijskih supa, suhomesnatih proizvoda, slanih grickalica) i ne dosoljavanjem hranu. Smanjenje soli smanjuje se sistolni pritisak za oko 5 mmHg.
  • prelazak na ishranu povrćem, voćem, mesom kome je odstranjena masnoća, ribom, maslinovim uljem i mlečnim proizvodima sa malo masnoće,
  • smanjiti ili sasvim eliminisati unos alkohola (smanjuje se sistolni pritisak za oko 4 mmHg),[6][7]
  • obavezna umerena fizička aktivnost od 30 minuta svakog dana, ali ne kroz podizanje tereta (sistolni pritisak se smanjuje za oko 7 mmHg, a dijastolni za oko 5 mmHg),[8][9][10]
  • redukcija telesne težine odnosnoi smanjiti obim struka na manje od 94 cm kod muškaraca, i manje od 80 cm kod žena, smanjiti indeks telesne mase ispod 25 kg/m2 (smanjenje telesne težine za 10 kg smanjuje sistolni pritisak za 6-10 mmHg).

Nakon što pacijent nekoliko meseci sprovode ove nefarmakološke mere, može se doneti konačna odluka da li je uzimanje antihipertenziva neophodno.

Lekovi[uredi | uredi izvor]

Tiazidni diuretici

Dobra strana tiazidnih diuretika, koji su lekovi prvog izbora za većinu pacijenata sa prehipertenzijom su laka apsorpcija iz digestivnog trakta i dugotrajno dejstvo. Posebno su korisni kod bubrežnih oboljenja umerene težine. U početku oni smanjuju vaskularni volumen, ali se to ubrzo kompenzuje dejstvom angiotenzina, pa nastaje direktni vazodilatatorni efekat. Delotvorni su u manjim dozama od onih koje se koriste za lečenje edema.

Tiazide ne treba koristiti kod pacijenata sa povišenom mokraćnom kiselinom u krvi, jer mogu provocirati napad gihta.

Diuretici Henleove petlje

Diuretici Henleove petlje imaju kratkotrajno dejstvo, tako da nisu pogodni za lečenje prehipertenzije. Primenjuju se samo ako pacijent ima odmaklu insuficijenciju bubrega, jer tada tiazidni diuretici ne deluju.

Beta-blokatori

Beta-blokatori deluju hipotenzivno samo kod osoba sa povišenim pritiskom. Oni prvo smanjuju minutni volumen, a nešto kasnije smanjuju sekreciju renina, povišavaju serumske trigliceride i snižavaju HDL, što im ne ide u prilog. Od neželjenih dejstava mogu dovesti do hiperglikemije, sedacije, impotencije, depresije i bronhokonstrikcije (ovo poslednje samo kod osobe sa astmom ili hroničnom opstruktivnom bolešću pluća).

Beta blokatori su korisni kod pacijenata sa migrenom, jer sprečavaju pojavu napada.

Blokatori kalcijumovih kanala

Od blokatora kanala za kalcijum za lečenje prehipertenzijei hipertenzije prvog stepena najviše se koriste dihidropiridini (nifedipin i amlodipin), koji izazivaju vazodilataciju. Verapamil i diltiazem i smanjuju minutni volumen i dovode do vazodilatacije, što nije zgodno kod osoba sa insuficijencijom srca, jer može doći do dekompenzacije i AV-bloka posle primene ovih lekova.[11]

Inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima
Jedan od AKE-inhibitora

Inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima (AKE-inhibitori) imaju prednost nad ostalim antihipertenzivima jer usporavaju gubitak funkcije bubrega kod bolesnika sa hroničnim oboljenjem bubrega. Međutim, AKE-inhibitore bi trebalo pažljivo primenjivati kod bolesnika sa smanjenim intravaskularnim volumenom i suženjem bubrežnih arterija, jer mogu provocirati nastanak akutne bubrežne insuficijencije. Ovi lekovi su posebno indikovani kod dijabetičara sa hipertenzijom, jer usporavaju razvoj nefropatije.[12]

Jedan broj bolesnika koji koriste ove lekove razvije uporan suvi kašalj, koji ometa normalno funkcionisanje osobe. U tim slučajevima se pacijentu mogu propisati blokatori receptora za angiotenzin, koji imaju iste korisne efekte kao AKE-inhibitori, a ne izazivaju suvi kašalj.

Lečenje jednim lekom[uredi | uredi izvor]

Lečenje prehipertenzije i hipertenzije prvog stepena započinjemo po pravilu jednim lekom. Efikasnost tiazida,[13] AKE-inhibitora, blokatora angiotenzinskih receptora, beta blokatora i blokatora kalcijumskih kanala je sasvim slična, tako da se lekar može odlučiti za neki iz navedene grupe lekova na osnovu pridruženih bolesti i individulanog stanja pacijenta koje on možda ima.

Na primer: posle infarkta miokarda trebalo bi izabrati beta blokator ili AKE-inhibitor, jer oni smanjuju značajno smrtnost kod tog stanja. Kod šećerne bolesti, hronične bolesti bubrega ili disfunkcije leve komore trebalo bi izabrati neki AKE-inhibitor, jer lekovi iz te grupe usporavaju progresiju ovih oboljenja.

Primena više lekova[uredi | uredi izvor]

Ako jedan lek ne kontroliše hipertenziju, treba dodati nove lekove (korak po korak). To znači da bi trebalo kombinovati lekove sa različitim mehanizmom dejstva, i postepeno odrediti optimalne doze (polazeći od najmanje pa sve do submaksimalne doze), radi smanjenja neželjenih efekata.

Na primer kod pacijenata sa hipertenzijom i nefrotskim sindromom, dobar izbor je kombinacija diuretika i AKE-inhibitora.

Mere opreza[uredi | uredi izvor]

Starije osobe bolje reaguju na diuretike i dihidropiridinske blokatore kalcijumskih kanala, nego na ostale grupe antihipertenziva.[11] Kod njih treba izbegavati beta blokatore zbog sklonosti da izazovu srčanu insuficijenciju i AV-blok u srcu, kao i AKE – inhibitore, jer su oni slabije delotvorni u toj starosnoj grupi.[1]

U trudnoći i laktaciji je kontraindikovana primena AKE-inhibitora i blokatora receptora za angiotenzin, jer ovi lekovi remete rast i razvoj tkiva, što znači da deluju teratogeno i da usporavaju razvoj odojčeta.

Prevencija[uredi | uredi izvor]

U prevenciji prehipertenzije, koju bi trebalo započeti što pre, preporučuje se pored zdravog načina života i pravovremeno lečenju prehipertenzivnih stanja, kako bi se zaustavilo njeno napredovanja do visokog krvnog pritiska (hipertenzije).

Preventivne mere uključuju:[1]

Što se pre započne sa merama prevencije, to je njihov efekat bolji.

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Prehipertenzija sama po sebi često ne izaziva komplikacije, ali je ipak moguće pogoršanje zdravstvenog stanja kao i razvoj povišenog krvnog pritiska (hipertenzije) ukoliko se ne preduzmu određene preventivne mere.

Visoke vrednosti krvnog pritiska mogu oštetiti vitalne organe i povećati rizik od razvoja određenih stanja kao što su srčani udar, srčana insuficijencija, infarkt mozga, aneurizma ili otkazivanje bubrega.

Prema meta-analiza iz 2014. godine zaključeno je da prehipertenzija povećava rizik od moždanog udara, čak i u slučajevima niske prehipertenzije.[14]

Dok je meta-analiza iz 2019. godine pokazala je da povišen krvni pritisak povećava rizik od srčanog udara za 86%, a moždanog udara za 66%.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Svetkey, Laura P. (2005). „Management of Prehypertension”. Hypertension (na jeziku: engleski). 45 (6): 1056—1061. ISSN 0194-911X. PMID 15897368. doi:10.1161/01.HYP.0000167152.98618.4b. 
  2. ^ a b v Booth, John N.; Li, Jiexiang; Zhang, Lu; Chen, Liwei; Muntner, Paul; Egan, Brent (2017). „Trends in Prehypertension and Hypertension Risk Factors in US Adults”. Hypertension. 70 (2): 275—284. ISSN 0194-911X. PMC 5594566 Slobodan pristup. PMID 28607131. doi:10.1161/hypertensionaha.116.09004. 
  3. ^ Rainey Marquez, Jennifer. „High Blood Pressure Progression Is Sneaky”. Pristupljeno 9. 6. 2023. 
  4. ^ Braith, R. W.; Pollock, M. L.; Lowenthal, D. T.; Graves, J. E.; Limacher, M. C. (1994). „Moderate- and high-intensity exercise lowers blood pressure in normotensive subjects 60 to 79 years of age”. Am J Cardiol. 73 (15): 1124—1128. PMID 8198040. doi:10.1016/0002-9149(94)90294-1. 
  5. ^ Hagberg, James M.; Montain, Scott J.; Martin, Wade H.; Ehsani, Ali A. (1989). „Effect of exercise training in 60- to 69-year-old persons with essential hypertension”. The American Journal of Cardiology. 64 (5): 348—353. ISSN 0002-9149. doi:10.1016/0002-9149(89)90533-x. 
  6. ^ Klatsky, A. L.; Friedman, G. D.; Siegelaub, A. B.; Gérard, M. J. (1977). „Alcohol consumption and blood pressure. Kaiser-Permanente Multiphasic Health Examination data”. New England Journal of Medicine. 296 (21): 1194—1200. PMID 854058. doi:10.1056/NEJM197705262962103. .
  7. ^ MacMahon, S. (1987). „Alcohol consumption and hypertension”. Hypertension. 9 (2): 111—121. PMID 3546118. doi:10.1161/01.HYP.9.2.111. 
  8. ^ Ainsworth, B. E.; Keenan, N. L.; Strogatz, D. S.; Garrett, J. M.; James, S. A. (1991). „Physical activity and hypertension in black adults: The Pitt County Study”. Am J Public Health. 81 (11): 1477—1479. PMC 1405690 Slobodan pristup. PMID 1951807. doi:10.2105/AJPH.81.11.1477. .
  9. ^ Reaven, P. D.; Barrett-Connor, E.; Edelstein, S. (1991). „Relation between leisure-time physical activity and blood pressure in older women”. Circulation. 83 (2): 559—565. PMID 1991374. doi:10.1161/01.CIR.83.2.559. .
  10. ^ Tuomilehto, J.; Marti, B.; Salonen, J. T.; Virtala, E.; Lahti, T.; Puska, P. (1987). „Leisure-time physical activity is inversely related to risk factors for coronary heart disease in middle-aged Finnish men”. European Heart Journal. 8 (10): 1047—1055. PMID 3500045. doi:10.1093/oxfordjournals.eurheartj.a062169. .
  11. ^ a b Đokić, M. (2015). Primena blokatora kalcijumskih kanala u terapiji kardiovaskularnih oboljenja. Arhiv za farmaciju, 65(3), 191-213.
  12. ^ Patrick, Kennerly S. (2002-03-01). „The Pharmacological Basis of Therapeutics. 10th Edition”. Journal of Medicinal Chemistry (na jeziku: engleski). 45 (6): 1392—1393. ISSN 0022-2623. doi:10.1021/jm020026w. 
  13. ^ „Thiazides MeSH Descriptor Data 2023”. meshb.nlm.nih.gov. Pristupljeno 2023-06-09. 
  14. ^ Huang, Y.; Cai, X.; Li, Y.; Su, L.; Mai, W.; Wang, S.; Hu, Y.; Wu, Y.; Xu, D. (2014-03-12). „Prehypertension and the risk of stroke: A meta-analysis”. Neurology. 82 (13): 1153—1161. ISSN 0028-3878. PMID 24623843. S2CID 2414005. doi:10.1212/wnl.0000000000000268. 
  15. ^ Han, Minghui; Li, Quanman; Liu, Leilei; Zhang, Dongdong; Ren, Yongcheng; Zhao, Yang; Liu, Dechen; Liu, Feiyan; Chen, Xu (2019). „Prehypertension and risk of cardiovascular diseases”. Journal of Hypertension. 37 (12): 2325—2332. ISSN 0263-6352. PMID 31335511. S2CID 198191212. doi:10.1097/hjh.0000000000002191. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прехипертензија&oldid=27543026”