Prilog (vrsta reči)

Prilozi su nepromenljive reči koje obično stoje uz glagole određujući glagolsku radnju po mestu, vremenu, načinu, uzroku ili količini. Mogu stajati i uz prideve (veoma lep, suviše dosadan), druge priloge (vrlo rado, veoma uspešno) i imenice (mnogo dece, malo soli).

Prilozi su nepromenljive reči koje određuju glagolsku radnju po: vremenu, mestu, načinu, količini ili uzroku. U rečenici imaju službu priloških (glagolskih) odredbi. Prilozi mogu vršiti komparaciju. To su najčešće prilozi za način koji imaju isti oblik kao i pridevi srednjeg roda. Primeri: Lepo (pridev) dete lepo (prilog) peva.

Poreklo priloga

Prema srpskoj gramatičkoj tradiciji prilozi se, po postanku, dele na prave i neprave. Pravi su neizvedeni gde, pre, već, još, a najveći broj je onih koji su neprave priloške reči tj. kako Aleksandar Belić kaže: " takve koje se po funkciji odvajaju od ostalih reči, ali se po značenju i obliku nalaze sa njima u vezi".( O jezičkoj prirodi, knjiga I. str. 61.). Nepravi prilozi mogu poticati od različitih vrsta reči:

1) Od imenica – najčešće prilozi za vreme: zimi, leti, danju, noću, zimus, letos, večeras, sinoć, sutra; neki prilozi za način: kradom, krišom, silom, trkom...

2) Od prideva – najčešće za način: brzo, lepo, ludo, glupo, mirno, naglo, hrabro...(gotovo od svakog opisnog prideva se može napraviti odgovarajući prilog); pridevskog su porekla i prilozi: bratski, junački, pasiji...

3) Zameničkim osnovama su motivisani prilozi za mesto – ovde, ovamo, tu, tamo, onde, onamo, onuda; za vreme: tada, onda; za količinu: ovoliko, toliko, onoliko, koliko; za način: ovako, tako, onako... Ovi prilozi se nazivaju zameničkim.

4) Od brojeva – prilozi za vreme i način: jednom, jedanput, dvaput, jednostruko, dvostruko, višestruko...

5) Od glagolskih osnova– za način: ćutke, ležećke...

6) Mogu biti izvedeni od drugih priloga: natrag – natraške, naopako –naopačke.

Postoje i složeni prilozi koji se često grade od predloga i priloga, npr. Otuda, odozgo, nadesno, nadole, preksinoć, prekosutra, unazad, popreko ….

Prilozi za mesto, vreme i način

• Ovde, onde, napred, pozadi, blizu, daleko, ovamo, tamo, levo, desno, gore, dole (za mesto).
• Odmah, danas, juče, sutra, nekada, nikada, letos, ujutru, već, tek, lane (vreme).
• Sporo, lako, brzo, lepo, ovako, složno (za način)

Prilozi za količinu i uzrok

• Malo, mnogo, dosta, puno, još, onoliko, toliko (za količinu).
• Zato, stoga, zbog (za uzrok).

Komparacija priloga

Kod priloga posebne oblike za iskazivanje većeg stepena ili količine, ili jačine, razlike u vremenu i prostoru i sl. Mogu imati prilozi za način ili količinu, kao i neki prilozi za mesto i vreme. Oni, dakle, pored osnovnog oblika, pozitiva, mogu imati i oblik komparativa ili superlativa, što znači da se mogu porediti, npr:

1) Prilozi za način – lepo, lepše, najlepše; slabo, slabije, najslabije; dobro, bolje, najbolje.

2) Prilozi za količinu – malo, manje, najmanje; mnogo, više, najviše.

3) Prilozi za mesto – daleko, dalje, najdalje; blizu, bliže, najbliže; visoko, više, najviše; nisko, niže, najniže.

4) Prilozi za vreme – rano, ranije, najranije; kasno, kasnije, najkasnije.

Komparativ i superlativ priloga imaju isti oblik kao i pridevi srednjeg roda što se i vidi iz navedenih primera. Vidimo, takođe, da mnogi prilozi grade, kao i pridevi, oblike komparativa od superlativne osnove. Oblička sličnost između prideva i priloga u srednjem rodu stvara ponekad teškoće u njihovom identifikovanju u rečenici. Zbog toga je važno utvrditi njihovu funkciju u rečenici: atributska funkcija ukazuje na pridev, priloška na prilog.

pr.: Lépo dete lȇpo peva. Gde je lépo pridev, a lȇpo prilog.

Dodatnu nevolju pričinjava činjenica da neki mesni i vremenski prilozi imaju iste oblike kao i predlozi, npr. Blizu, niže, više, pre, posle. Razlika je u tome što prilog stoji uz glagol i određuje mesto ili vreme vršenja radnje, a predlog stoji ispred imenice i ukazuje na odnos prema drugim rečima u rečnici.

Prilozi: promenljive ili nepromenljive reči

U gramatikama se može naći i jedno i drugo, pa to zbunjuje one koji u njima traže odgovor. Tomo Maretić u svojoj Velikoj gramatici nema posebne podele vrsta reči na promenljive i nepromenljive, ali kada govori o prilozima kaže: " Kako su prilozi reči nepromenljive, oni se ne sklanjaju, već ostaju svagda u jedinom svojem obliku, što ga imaju.(Gramatika i stilistika hrvatskog ili srpskog književnog jezika, Zagreb, 1931. godine, 449. strana). U školskoj gramatici govori o podeli reči i kaže da su prilozi nepromenljiva vrsta reči.

Govoreći o vrstama reči, autori imaju ovu podelu:

1) Promenljive reči: imenice, pridevi, zamenice, brojevi i glagoli.

2) Nepromenljive reči: prilozi, predlozi, veznici, uzvici i rečce/partikule.

I. Brabec, M. Hraste, S. Živković, Gramatika hrvatsko-srpskog jezika, Zagreb, 1963. godine pp. 35.

Kada posebno govore o prilozima, tada ih imaju u poglavlju Nepromenljive reči, ali u tački 5. Kažu: Načinski prilozi na -o i -e imaju poređenje kao i pridevi od kojih su postali, npr. Peva lepo; peva lepše; peva najlepše. (pp. 153.) Taj nesklad biće pre zbog toga što su se autori poveli za Maretićem, a ne zato što je deo o vrstama reči napisao S. Živković, a deo o prilozima S. Brabec.

U gramatici Težak - Babić, S. Težak kaže:" Ne smatraju se promenljivim rečima neki predlozi ( -s, -sa, -k, -ka) i prilozi (sad - sada, tad - tada) koji se mogu upotrebljavati s naveskom i bez njega, ali tu promenu ne izaziva promenjen odnos prema drugim rečima. U istoj situaciji može se upotrebiti sad i sada.

Npr. Sad idem. Sada idem. (pp. 77.), Pregled gramatike hrvatskog književnog jezika, 1973. str,77, 129 i 131.

Slavko Pavešić, jedan od autora Priručne gramatike kaže:"S obzirom na značenje, reči se dele na dve grupe:

1. Reči koje imenuju kakav pojam spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta. To su autosemantičke, punoznačne, leksičke reči.

2. Reči koje izriču odnose između onoga što znače reči prvoga skupa. To su sinsemantičke, pomoćne, odnošajne, gramatičke reči.

Kaže:" Punoznačne reči su promenljive ili delimično promenljive. Ima ih šest vrsta: imenice, pridevi, brojevi, zamenice, prilozi i glagoli. E. Barić i autori, Priručna gramatika hrvatskog književnog jezika, Zagreb, (1979). str. 65.

U poglavlju Poređenje priloga kaže:" Prilozi koji izriču način ili količinu, a i neki od njih koji znače mesto i vreme, mogu u upotrebi izricati manju ili veću količinu, jačinu, razliku u vremenu i prostoru.

Npr. Došao si brzo, brže nego što sam se nadao.(pp. 139.) Sve bi bilo jasno, da posle toga ne stoji napomena:" Takvi se prilozi mogu smatrati svaki posebnom rečju, a mogu se, kako se ponekad radi u rečenicama smatrati oblicima iste reči". Ovo deluje zbunjujuće za svakog ko želi doći do jasnog saznanja da li su prilozi promenljive ili nepromenljive reči.

Barić smatra da stupnjevanje uopšte nije morfološka kategorija, nego tvorbena. Dakle, kada bismo prilozima priznali stupnjevanje, onda oni ne bi bili promenljive reči, jer stupnjevanjem dobijamo novu reč, a ne drugi oblik iste reči. Kod tradicionalnog shvatanja stupnjevanje je morfološka kategorija, ali i tada imamo dve mogućnosti, prema gledištu. Ako uzmemo da imamo stupnjevanje onda su prilozi promenljive reči, ako kažemo da nema stupnjevanja nego se likovi draže, najdraže, brže tvore od sufiksa -e od komparativa i superlativa prideva draži, najdraži, brži, a takođe možemo reći i da je prilog brzo nastao od prideva brz, onda ima jedno jednostavno pravilo - prilozi se tvore od od prideva sufiksima -o i -e bez obzira bila osnovna reč u pozitivu, komparativu ili superlativu, onda je svaki od tih priloga posebna reč, nemamo stupnjevanje priloga i tada su prilozi nesumnjivo nepromenljive reči.

Imamo dakle dve istine, ali valja znati da je svaka od njih istina, jer svaka zavisi od gledišta koje zauzmemo. Da bi sve bilo jasnije, valja reći da se tu ne radi o istinama, već o interpretacijama jezičkih činjenica, a kao što smo videli dve su moguće.

Imamo kriterijum za vrednovanje gramatičkih interpretacija. Bolje su one koje imaju manje jedinica i jednostavnija pravila. Kad to primenimo na neki problem, onda je odgovor jasan i jednoznačan. Ako kažemo da prilozi imaju stupnjevanje, onda moramo dati i pravila za to stupnjevanje, a ta pravila nisu jednostavna, ako kažemo da se prilozi tvore od prideva, onda nema više problema sa stupnjevanjem, dakle pravila su jednostavnija. Zaključak je dakle jasan:" S gledišta ekonomičnosti gramatičkog opisa gramatike treba pisati tako da se kaže da se prilozi tvore od prideva, da nemaju stupnjevanja i da su prema tome potpuno nepromenljive reči.

O prilozima u srpsko-hrvatskoj lingvističkoj nauci

Ako pođemo od poznate činjenice da se reči dele na punoznačne i nepunoznačne dolazimo do zaključka da su prilozi jedina vrsta koja se izrazito deli između ova dva tipa utoliko se spomenutoj podeli prida opšti značaj bez detaljisanja . O tome se u literaturi govori kao o nedostatku u klasifikaciji, istom takvom kao što je i odvajanje priloga (mirno) od prideva (miran). Naglašavamo da se prilozi izrazito dele između ta dva gotovo disparantna tipa, pošto se ista pojava, daleko manje izražena, može zapaziti i kod nekih glagola, a na osoben način i kod zamenica i brojeva.

Prilozi mogu modifikovati druge vrste reči, kao i svoju vrstu, ili ih isticati, a mogu modifikovati ili isticati cele rečenice. Modifikujući jednu vrstu npr. glagole, oni mogu modifikovati prema eksternim momentima ( ujutro odlazim) ili prema internim (žurno odlazim). Neki prilozi kad-kad teže nekoj drugoj vrsti (gde, kada- služe kao veznici), kao i što druge vrste nekad nastupaju kao prilozi (Stao je ispred. - predlog kao prilog). Prilozi mogu imati različite funkcije:

• mnogo radi - prava priloška funkcija
• mnogo novca - imenička funkcija
• skitanje noću - pridevska funkcija

U Vukovoj „Pismenici serbskoga jezika” iz 1814. godine se između ostalog, ukazuje na to da prilozi mogu pokazivati mesto, vreme, "kačestvo", "količestvo", upodobljavanje, pitanje i odricanje. Vuk u Pismenici, nabrajajući priloge, pored, tu, unutra i dr. spominje i na drugom mestu: pored, onda, skoro, lani i svaki dan. Ovo je zametak ideje o funkciji koja je izvan oblika ili značenja, ideje koja je u srpsko- hrvatskoj gramatici tek u XX veku našla svoj puni izraz.

Malo je poznata u našoj nauci knjiga Save Sretenovića, srpskog filologa i istoričara, izdanje iz 1853. godine, a delo se zove " Nemijenjajuće se riječi i sintaksa srpskog jezika". Sretenović kaže da su prilozi reči koje služe da bolje iskažu smisao prideva i glagola, a mogu se razmatrati i sa gledišta postanka i značenja. Prilozi, prema Sretenoviću, pokazuju svojstvo (kako?), količinu (koliko?), vreme (dokad? Kad?), početak radnje... I kod njega se javljaju zabune oko nekih reči koje mogu biti i prilozi i predlozi (blizu, više). Kod Sretenovića se javlja i ideja o rečeničnoj funkciji. Sretenovićev rad se može posmatrati kao most prema novijim gramatičkim delima.

Novije srpsko-hrvatske gramatike i drugačiji pogledi na probleme

U ovim gramatikama su se postupno raščlanjavala pitanja koja su ranije bila nedovoljno jasna. Tradicionalno su prilozi nepromenljive reči, dok sada u nekim gramatikama ( Priručna gramatika hrvatskog jezika 1979. Zagreb) se svrstavaju među promenljive. U Priručnoj gramatici se rečce smatraju posebnom vrstom priloga.

Savremenom razradom priloške problematike došlo se do sasvim novih pogleda na ovu nimalo jednostavnu jezičku materiju. Uvidelo se da naša vrsta reči deluje na sintaksičkom planu daleko raznovrsnije nego što je obično prilaganje, određivanje ili modifikovanje, te da ona samim tim obogaćuje sintaksičku teoriju. Među značajne novije studije svrstavaju se radovi Milke Ivić. Naglasak se stavlja na opisne priloge koji služe kao leksičko jezgro predikata. U radovima II i IV se govori o prilozima kao o "dodatnim komentarima" i o modifikatorima rečenične poruke. Reč je o tome da prilozi mogu pružiti svojevrstan govornikov komentar o informaciji.

Funkcije

Engleska reč adverb potiče (preko francuskog) od latinskog adverbium, od ad- ('to'), verbum ('reč', 'glagol') i nominalnog sufiksa - ium. Termin implicira da je glavna funkcija priloga da deluju kao modifikatori glagola ili glagolskih fraza. Prilog upotrebljen na ovaj način može da pruži informacije o načinu, mestu, vremenu, učestalosti, izvesnosti ili drugim okolnostima aktivnosti označene glagolom ili glagolskom frazom.

Literatura

• Vujović, Dušanka (2003). Gramatolomija: pregledna gramatika srpskoga jezika. Novi Sad. ISBN 978-86-903423-2-7. 
• Irena Grickat - O prilozima u srpskohrvatskoj lingvističkoj nauci, Južnoslovenski filolog, XXXIX, (1983). str. 1-41.
• Stjepan Babić - Jesu li prilozi promenljive riječi? Jezik 36/3, 1989. Zagreb. str. 84-87.
• Stana Ristić - Načinski prilozi u savremenom srpskohrvatskom jeziku; Leksičko - gramatički pristup, Biblioteka južnoslovenskog filologa, Nova serija 9. 1990. Beograd, str172.
• Irena Grickat - O nekim značenjima u zameničkim i priloškim rečima na -k, Naš jezik, XXXI/1-5, (1996). str. 21-23.
• Ernst, Thomas. 2002. The syntax of adjuncts. Cambridge: Cambridge University Press.
• Jackendoff, Ray. 1972. Semantic Interpretation in Generative Grammar. MIT Press,
• Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
• Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
• Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
• Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. str. 627f. 
• William Strunk, Jr., ur. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
• Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
• Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
• Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
• Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
• Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 

Spoljašnje veze

• The Online Dictionary of Language Terminology