Proizvodni proces u lončarstvu
Proizvodni proces u lončarstvu ili grnčarstvu je na viševekovnom iskustvu i manuelnom radu zasnovana zanatska proizvodnja u kojoj se kao osnovne sirovini koriste, glina, pesak, kalcit, voda, gleđ, i primitivni alati i lončarsko kolo, za oblikovanje i peći ili ognjišta za žarenje oblikovanih posuda od gline.[1]
Rezultati istraživanja navode pretpostavku da je prošlost i sadašnjost proizvodnog proces u lončarstvu povezan sa upotrebom keramike koju povezuje neprekinuta nit razvoja, niz događaja koji su uticali da se iskustveno dođe do optimalnih rešenja u zavisnosti od potreba, što je obezbedilo kontinuitet znanja i umeća prenošenih kroz vreme i prostor. To potvrđuje aktuelna, raznolika grnčarska praksa koja sugeriše da jednom usvojena znanja i veštine u tehnologiji grnčarstva nisu nestajali otkrićem novih tehnika i tehničkih pomagala, već je naprotiv grnčarstvo nastavljena njihova paralelna praksa.[2]
Istorija[uredi | uredi izvor]
_(14783097362).jpg)
U kulturnoj istoriji čovečanstva, proizvodnja sudova od gline je permanentno prisutna od praistorijskih pa sve do naših dana. Otkrićem posebnih svojstava koje glina poprima pečenjem u vatri, u gornjem paleolitu, pre oko 26.000 godina, stvoren je prvi sintetički materijal – keramika.[3] Do masovne proizvodnje upotrebnih keramičkih predmeta došlo je mnogo kasnije, u Evropi gotovo 20.000 godina kasnije.
Pojedini naučnici smatraju da su prve glinene posude izrađivane oblepljivanjem pletenih korpi blatom, potom sušene na suncu a kasnije i pečene.
Na centralnom delu Balkanuskog poluostrva, na prostoru koji danas zauzima Srbija, prvo keramičko posuđe pojavljuje se u neolitu, na prelazu 7. u 6. milenijum p. n. e.[4] Od tada, keramika nije izgubila na značaju. Ono što je čini jedinstvenim fenomenom u tehnološkom pogledu je činjenica da se otkrivanjem novih tehnika i proizvodnih procesa, stari, već usvojeni i ovladani, nisu napuštali, već su nastavljali da žive i aktivno koegzistiraju sve do danas.[5][6][7]
Pronalazak grnčarskog kola, gleđi i peći bio je revolucionaran za lončarstvo jer je u ovoj oblasti omogućio veliku proizvodnju. Najstarije grnčarsko ručno kolo pronađeno je na Bliskom istoku, u IV milenijumu pre nove ere, a kasnije i nožno. Njime se lakše, brže i preciznije oblikovala glina. Pronalazak grnčarske gleđi omogućio je neporoznost sudova, a grnčarska peć je omogućavala istovremeno pečenje velikog broja sudova. Sva kasnija dostignuća u ovom zanatu svodila su se na poboljšanje kvaliteta gline, gleđi i pečenja.[8]
Proizvodni proces[uredi | uredi izvor]
Izrada lončarije odvija se kroz nekoliko standardnih koraka: od pripreme, oblikovanja i ukrašavanja, do sušenja i pečenja posuda. Svaki od navedenih koraka jednako je važan, jer može presudno da utiče na kvalitet finalnog proizvoda i podređen je zahtevima materijala koji se obrađuje, sa jedne strane, i funkcije posuda koje se izrađuju, s druge.
Priprema gline[uredi | uredi izvor]
Proizvodni proces u lončarstvu počinje izborom gline na mestu iskopavanja. Potom se ona dovozi, u krupnim komadima koji se, potom, usitnjavaju drvenim maljem ili sekirom i čiste od korenja, kamenja i ostalih krupnih nečistoća.
Usitnjena, glina se prvo „kiseli“ u buretu (raniji ili čabru), natopljena vodom, 24 sata, ispred grnčarske radnje, na zemlji. Makon što se iz nje otstrani suvišna voda, tako oceđena, glina se vadi na prostirku velikih dimenzija. Sa gomile umešene gline u „loptama“, grudve umešene gline, veličine ljudske glave, unose u radnju i slažu na malo „gumno“. Potom se „lopte“ od gline kosicom seckaju na tanke listiće-pantljike, i pritom iz nje, još jedanput, uklanjaju kamenčići i druga nečistoća.
Prečišćena glina se odlaže na gomilu ili „veliko gumno”, gde se dobro izgazi nogama. Tako izgažena glina se ponovo prečišćuje kosicom, nakon čega se ostavlja da kisne još par sati. Sa ove gomile uzima se glina i od nje prave grudve - „guke“, čija veličina zavisi od suda koji se želi izraditi). „Guke” se potom na grnčarskom kolu oblikuju u željeni proizvod.
Oblikovanje gline[uredi | uredi izvor]
Majstor „guku” stavlja na gornje tabanče grnčarskog kola pričvršćenog na grnčarsku tezgu, desnom nogom okreće donje tabanče (ako radi na nožnom kolu) ili to čini rukom ako radi na ručnom kolu, a željeni predmet oblikuje pomoćujedne ili obe ruke i specijalnih alatki za oblikovanje, (bočila, špringle, žice, drvena šila, šarači, kožice), šara, buši i glač glinu do željenjnog oblika.[9]
Izrada posude počinje sa komadom gline u obliku diska, koji je prethodno posut samlevenim kalcitom ili peskom, da se ne bi zalepilo za podlogu. Od ovog komada grnčar prvo formira dnao posude i njen zida. Zatim, spiralnim dodavanjem novih komada u obliku namotaja zvanih sudžuk, nastavlja da gradi posudu. Pri svakom uzimanju gline lončar, pre nego što formira namotaj, rukom dobro izmesi komad gline, što je takođe prilika da se zaostale nečistoće izbace iz gline. Potom se posebnim alatom i okretanjem vitla jednom rukom posuda dorađuje.
Izrađene posude se potom suše, na police u radionicama, ili na drvenim daskama sa kojima ih lončari iznose u zasenčeni prostor ispred lončarske radnje.
Prosušeni siskovi, ručke i ukrasne aplike uz pomoć sveže gline nasađuju se na sudove.
Negleđosani sudovi se pre pečenja mogu i da šaraju tehnikom;: engobiranja, urezima, zarezima, tačkastim ukrasima i raznovrsnim linijama.
Sušenje posuda[uredi | uredi izvor]
Sušenje je jedan od najvažnijih koraka u tehnološkom procesu izrade keramičke posude. Tokom sušenja dolazi do skupljanja posude zbog gubljenja vode. Da bi ono bilo ravnomerno, u glinenu masu se dodaju opošćivači i topitelji.
Sam proces sušenja obavlja se najčešće u dve faze:
- Prva faza sušenja na suncu
Ova faza traje nekoliko dana, je lagano sušenje, direktnom izlaganju suncu ili ne, u zavisnosti od doba godine, doba dana i jačine sunca. Ponekad, ako su vremenske prilike nestabilne u toku dana, posude će biti premeštane na mesto koje više odgovara toku sušenja.
- Druga faza sušenja u peći
Obavlja se u sušarama, danas namenski pravljeni objektima ili napuštenim objekti u okviru domaćinstva koji se kao pomoćne prostorije grade u blizini radionice i mesta na kome će se lončarija peći. Dok su kuće imale prostorije sa ognjištem, posude su se sušile na krevetu u blizini ognjišta.[10] Sušenje u sušari je, zapravo, neka vrsta predpečenja i njegova uloga je izvlačenje iz posuda poslednjih atoma hemijski vezane vode, što je neophodno da ne bi došlo do pucanja prilikom pečenja.
Sušenje na otvorenom se, po kazivanju lončara, meri danima u zavisnosti od godišnjeg doba i vremenskih prilika, a u sušari, u kojoj se razvijaju temperature od 100oS do 200oS, meri se satima i određuje iskustveno. Temperatura od 100oS smatra se neophodnom za izvlačenje hemijski vezane vode,[11] a ono no što ne pukne na sušenju sigurno će celo izaći iz peći.
| „ | Na kom mestu i koliko dugo će se posuda sušiti zavisi od više faktora. Prvi faktor su karakteristike gline korišćene za njenu izradu, drugi su klimatski uslovi, a treći atmosferske prilike. Od ovih faktora zavisi da li će se posude sušiti na suncu ili u senci, na otvorenom ili u zatvorenom prostoru, samo nekoliko dana ili više meseci, da li će pre pečenja provesti neko vreme u sušari ili će direktno ići ili na vatru ili u peć, da li će se temperatura pečenja postepeno podizati ili će posude odmah biti izložene visokoj temperaturi i da li će plamenu biti direktno izložene ili će posredno primati njegovu toplotu.[12][13][14] | ” |
Pečenje glinenih proizvoda[uredi | uredi izvor]
Pečenje glinenih proizvoda može se obaviti na otvorenoj vatri, odnosno žižanici (ako su dobri vremenski uslovi), ili u specijalno napravljenim pećima.
- Pečenje na žižanici
Pre pečenja sudovi su polagani na ravno tlo, ili u plitko udubljenje na podlogu od drvenih oblica. Dan pečenja nije smeo biti vetrovit, a iznenadna kiša mogla je da uništi sav do tada uložen trud.
Dimenzije same žižanice određivane su na osnovu najduže pržulje (1,10 – 1,20 cm), što znači da su iznosile približno 3 h 2 m. Oblice na koje je lončarija slagana najbolje su bile od mladog bukovog drveta kojim se, zbog velike kalorijske vrednosti, postiže veliki plamen. Prostor između sudova popunjavan je drvima koja su omogućavala cirkulaciju vazduha. Po zatrpavanju ove konstrukcije drvima počinje proces pečenja koji traje dok sudovi ne pobele, što je znak da su pečeni.
Pečenje traje, u zavisnosti od količine posuda, vremenskih prilika i kaloričnosti drveta koje je za tu priliku korišćeno kao gorivo, od 40 minuta do dva i po sata.[15]
- Pečenje u pećima
Suvi proizvodi peku se 24 časa na 1.200 S° pre i posle glaziranja u specijalnim furunama – vurnama (horizontalnim ili vertikalnim), najčešće prislonjenim na jedan od zidova lončarske radionice, koje izrađuju (zidaju) sami grnčari.[16]
Pre pečenja majstori posebno vode računa da predmeti tako slažu da bi u peći mogli da se ravnomerno peku sa svih strana.[a]
Oblaganje glazurom - gleđosanje i bojenje pečenih posuda[uredi | uredi izvor]
Pečeni proizvod od gline, nakon hlađenja obrađuje se gleđ masom koju lončari prave sami od tucanog kamena belutka i olovne gleđi kojima se za dobijanje željenih boja dodaju oksidi: gvožđa za žutu, bakra za zelenu ili samo od belutka za belu boju, ili je kao gotovu masu kupuju u trgovini. U Srbiji je prtežno korišćena žuta, crvenkasta, zelena, braon, mrka, ređe plava boja i njihove mešavine.[17]
- Nanošenje boje (gleđi)
Boja se nanosi prelivanjem preko sudova ili šaranjem pomoću „budučeta” (glinene posud koju izrađuju sami grnčari od gline, ili buduče može biti i prekraćen i izbušen rog sa umetnutom cevčicom od živinskog pera) i oslikavanjem ptičjim perom obmotanim glinom.
- Motivi
Motivi su uglavnom geometrijski (prave linije, meandri, cikcak linije, koncentrični krugovi, zarezi, „češalj šare”, antropomorfni (ljudski likovi), vegetabilni (listovi, lozice, plodovi, cvetovi) i zoomorfni (zmija, aždaja, zec).[18]
- Pečenje gleđi
Nakon nanošenj gleđi posude se ponovo peku na temperaturi od 1.200 S°, ovoga puta u petočasovnom trajanju.
Najzastupljeniji proizvodi u lončarstvu[uredi | uredi izvor]
Lončarski (grnčarski) proizvodi u prošlosti uglavnom su zadovoljavali razne potrebe.[19]
_IMG_3511.jpg)
._IMG_5093.jpg)
- Predmeti u domaćinstvima
U domaćinstvima grnčarski proizvodi su bili namenjeni za:[20]
- Mešenje i pečenje hleba (legeni, crepulje, tepsije);
- Držanje, spremanje, kuvanje i pečenje jela (grne, đuveč, šerpe, lonci, tave, rukatke, panice, tanjiri);
- Držanje pića ili vode, rakije, vina, sirćeta, ulja, kafe, čaja, mleka (testije - krčazi, stovne „krkuše“,“ kolare“,“ šokare“; bokali, okanice - „okice“, baloni, kondiri, ibrici, pljoske, šependeri, zejtinlike, džezve, šolje, solenice, lončići.[b]).
- Za pečenje rakije (kapci za kazan).
- Za čuvanje zimnice (ćupovi i vrčevi različitih veličina),
- Obredni predmeti
Grnčari su izrađivali i neke predmete koji su korišćeni tokom obrednih običaja, o slavama, veseljima, svadbama, rođendanima, sahranama, bogosluženjima i krštenjima (kadionice, čiraci-svećnjaci, svetovodi, krstionice, kondiri, okanice, pljoske, testije),
- Muzički instrumenti, igračke i lule za pušenje
Od muzičkih instrumenata od gline su izrađiuvane: darabuke, okarine, dečije igračke (pištaljke), lule za pušenje,
- Prerdmeti opšte namene
Od predmeta opšte namene lončari su izrađivali: levak za presipanje tečnosti, saksije za cveće, pojilice za živinu, zanatske posude za svoj zanat (legeni, buduče) i bojadžijske ćupove, vodovodne i kanalizacione cevi, ukrase na krovovima u formi pevca, pećnjake za kaljave peći, katranice za držanje katrana sa kojim su podmazivane osovine na zaprežnim kolima, itd.[21]
Napomene[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Milivoje Savić, Naša industrija, zanati i trgovina, 5 deo, Sarajevo 1925, 100-101
- ^ V. Bikić, Srednjovekovna keramika Beograda, Beograd 1994.
- ^ Karel Valoch; Martina Lázničková-Galetová; Moravské zemské muzeum. Nejstarší umění střední Evropy : první mezinárodní výstava originálů paleolitického umění = The oldest art of Central Europe : the first international exhibition of original art from the Palaeolithic, Archeologický ústav Akademie věd České republiky v Brně. 2009.
- ^ Tasić, Nenad. Neolitska kvadratura kruga. Beograd: Zavod za udžbenike, 2009.
- ^ Bosi, Roberto.Storia della ceramica. Faenza: Faenza Editrice, 1974.
- ^ Cooper, Emmanuel. Historia de la cerámica. Barcelona: Ediciones Ceac: 1999.
- ^ Djordjević-Bogdanović, Biljana. Posibilidades de la Etnoarqueología en el estudio de la cerámica prehistórica . Barcelona: Universitat Autonoma de Barcelona, magistarski rad, nepublikovan , 2003: 90–96
- ^ B. Borisov, Keramika i keramično proizvodstvo prez XI–XII vek ot teritoriяta na dnešna Юgoiztočna Bъlgariя, Radnevo 2002.
- ^ Persida Tomić, O tipovima grnčarskog kola i keramike u Srbiji, GEM, Beograd, knj. 22-23, Beograd, 1960.
- ^ Joksimović, Ž. (1909) Užičke crepulje, Srpski etnografski zbornik XIII, Arpska kraljevska akademija, Beograd, 494.
- ^ Gibson, A., Woods, A. (1990), Prehistoric Pottery for the Archaeologist, Leicester University Press, London.
- ^ Đorđević, B. (2011a) Tri lica tradicionalne keramičke produkcije u Srbiji / Three facets of traditional pottery making in Serbia, Narodni muzej, Beograd.
- ^ Petrović, P. Ž. (1936) O narodnoj keramici u dolini Raške. U: Prilozi proučavanju naše narodne keramike. posebna izdanja 6 (B. Drobnjaković ur.), Etnografski muzej u Beogradu, 12–25.
- ^ Filipović, M. (1952) Lončarstvo u Kučinu i Džurovu kod Priboja na Limu, Glasnik etnografskog instituta SANU I, Beograd, 507-509.
- ^ Blagojević, N. (1974) Narodna keramika u užičkom kraju, Užički zbornik 3, 341.
- ^ Stanoje Mijatović, Zanati i esnafi u Rasini, Srpski etnografski zbornik, knjiga četrdeset druga, Život i običaji narodni knjiga 17, uredio Tihomir Đorđević, Beograd, 1928
- ^ V. Bikić, Hronološki, tehnološki i stilski okviri gleđosane keramike u Srbiji: primer manastira Studenice, in: M. Popović, Manastir Studenica – arheološka otkrića, Beograd 2015, 337–357.
- ^ Petar Ž Petrović, O grnčarstvu u selu Grkinji u Zaplanju, Etnografski muzej u Beogradu, posebno izdanje sv.6, Beograd, 1936, 38-41
- ^ Ljiljana Tojaga Vasić, Narodno grnčarstvo iz etnografske zbirke Narodnog muzeja u Nišu, Niš,1982.
- ^ V. Bikić, Kuhinja i trpeza: posuđe u svakodnevnom životu, in: Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka, edd. S. Marjanović-Dušanić, D. Popović, Beograd 2004, 139–160.
- ^ Milica Petković, Pirotska grnčarija, Pirot, 1988
