Злакуска лончарија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лончарске радионице у селу Злакуса

Злакуска лончарија је четири века стара техника ручне израде посуђа од глине на спором ручном колу (точку) и печеног на отвореној ватри, што је редак случај на ширем простору Балканског полуострва. Ову традицију, преношену са колена на колено, до данашњих дана сачувале су вредне руке мештана села Злакуса, подно Потпећке пећине, у Златиборском округу у Србији.

Основни материјал за израду за израду Злакуских лонаца и друге грнчарије је прерађена глина „гњила” која се копа у селу Врањани код Пожеге на дубини од 2 — 8 метара. Глина се меша са калцитом (који се вади у суседном селу Рупељеву из копа старог преко 200 година) у односу 1:1 (што омогућава израду врло великих облика керамике, потом обликује на ручном колу и пече на отвореној ватри.

Данас се око двадесет домаћинстава у Злакуси активно бави израдом лончарије поштујући стари начин израде у којем је једина новима употреба машине за ситњење камена. Све остало је истоветно као и пре 4 века.

Злакуска лончарија уврштена је 2012. године у национални регистар на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]

Географија простор на коме се производи злакуска грнчарија[уреди]

Село Злакуса налази се у подножју и на обронцима кречњачке градине Дрежник, уз десну обалу реке Ђетиње. у Златиборском округу на територији општине Ужице. Од Ужица је удаљено око 14 km.

Простире се уз магистрални пут Е 761 између Пожеге и Севојна. Омеђено је селима Горјани са севера, Узићи са североистока, Рупељевом са источне, Рогама са југоисточне, Дрежником са јужне и Потпећем са западне стране.

Рупељево је локација са које се у Злакусу допрема калцит неопходан за израду лонаца, а Роге и Потпеће имају значајну улогу у развоју лончарске производње Златиборског округа, мада се она у њима није одржала.[a] Калцит (CaCO3) који се додаје глини из Врањана приликом припреме масе за моделовање лонаца у Злакуси, копа се у мајданима врсте, на брду Врстине у околини села Рупељево. Стари мајдан, данас напуштен, налазио се у засеоку Дрндари, на имању породице Дрндаревић. У литератури се помиње да се седамдесетих година 20. века знало за пет мајдана, од којих су два била жива, а да су између два светска рата експлоатисана чак четири мајдана.

Злакуса географски простор на коме се производи Злакуска лончарија

Глина за израду посуда у Злакуси се добија из села Врањани са надморске висине око 400 m, које се налази на око 18 km од Злакусе, северозападно од Пожеге на ободу Пожешке котлине, коју, у геоморфолошком погледу, карактеришу тријаски кречњаци на њеном јужном и југозападном ободу, док су остале стране тог обода састављене од млађих палеозојских шкриљаца, тријаских и кретацијских кречњака и серпентина.

У литератури се помињу два мајдана глине у Врањанима: беле глине и глине „вугаре“, међутим по изјавама лончара та подела није добра.[2] Неиме:

Историја[уреди]

Када је реч о простору централног дела Балканског полуострва, за сада је познато да је овај занат преузет још од праисторијских грнчара/грнчарки који су добро познавали своју ширу околину, у којој су пажљиво бирали мајдане глине, чија својства су добро познавали и сходно томе је обогаћивали примесама органског и неорганског порекла које су доприносиле квалитету посуда и њиховој максималној употребљивости у одређене сврхе.[3]

Добар пример за то је злакуска лончарија, за коју се ни у широј историјској литератури није знало, све до друге половине 19. века. Злакусу је тада описао једино Феликс Каниц, само на једном месту у својим путописима и то успутно, уз помињање Потпећке пећине у време када је 1860. године боравио у Пожеги.[4] Готово педесет година касније Злакуса улази у видокруг истраживача када се и појављују први радови у стручној литератури, у којима се исцрпно пише о Злакуси, Потпећу и суседном селу Роге, специјализованом у то време за израду црепуља. Тек деведесетих година 20. века, Злакуској лончарији модерна етноархеологија приступа у широком историјском контексту разматрајући њену укупну проблематику и из угла заштите нематеријалног културног наслеђа и њеног потенцијала у оквиру културног и креативног туризма.

Злакуса није једино село Златиборског округа у којем су се овакви лонци израђивали. Ипак, она је једина опстала пре свега због локација са којих се добављају сировине (Врањане и Рупељево). Рад на ручном витлу показао се као једини могући за овакву врсту посуда, а печење на одређеној температури, нижој од 750 оС, показало се као оптимално и не доводи се у питање. Оно где се разлике могу уочити су варијације у облику самог лонца и припадајућег поклопца и у украшавању. Те разлике су условљене, са једне стране, функцијом посуде, а са друге локалном културном традицијом која, уз поштовање задатих образаца, ипак дозвољавају уграђивање личног печата сваког мајстора у сваку посуду.[3]

Производни процес[уреди]

Израда лончарије у Злакуси одвија се кроз неколико стандардних корака: од припреме, обликовања и украшавања, до сушења и печења посуда. Сваки од наведених корака једнако је важан, јер може пресудно да утиче на квалитет финалног производа и подређен је захтевима материјала који се обрађује, са једне стране, и функције посуда које се израђују, с друге.

Припремање глинене масе[уреди]

Глина, сировина за израду црепуља
Припрема глине обављала се гажењем

У злакуске радионицу глина се довози, у крупним комадима који се, потом, уситњавана дрвеним маљем или секиром и чисте од корења, камења и осталих крупних нечистоћа.

Уситњена, глина се прво „кисели“ у бурету (ранији или чабру), натопљена водом, 24 сата. Макон што се из ње отстрани сувишна вода, тако оцеђена, глина се вади на простирку великих димензија и гази да би се очистила од заосталих крупних нечистоћа.

Припрема калцита који се додаје глини вршила се печењем тако, што би се на четири камена ставе две цепанице које служе као ослонац цепаницама које ће се преко њих поређати и формирати „кревет“ на који ће се спустити комади калцита. „Кревет“ се потпали и кад потпуно изгори, калцит је печен.[5] Потом се печени калцит уситњава („туче”) великим дрвеним маљем (млатцом) с металним врхом који се покреће ногом.

Туцање се некада обављало у ступи, на земљи или ширем камену укопаном у земљи,[6][7] а данас, печење калцита пре уситњавања није потребно пошто га мељу машине.

Након тога врши се просејавање калцита, који се тако уситњен и просејан у размери 50% : 50% или 40% :60% у корист калцита, у зависности од врсте посуда које ће се правити, меша са глином.

Следи поновно гажење глине како би се калцит сјединио са њом у хомогену масу која je, тако, спремна за обраду.

Са тако умешене гомиле глине и калцита, узима се један комад, који се меси рукама и потом приступа грађењу посуде на ручном колу.

Обликовање посуда[уреди]

Израда посуде почиње са комадом глине у облику диска, који је претходно посут м самлевеним калцитом, да се не би залепило за подлогу. Од овог комада лончар прво формира днао посуде и њен зида. Затим, спиралним додавањем нових комада у облику намотаја званих суџук, настављa да гради посуду. При сваком узимању глине лончар, пре него што формира намотај, руком добро измеси комад глине, што је такође прилика да се заостале нечистоће избаце из глине. Потом се посебним алатом и окретањем витла једном руком посуда дорађује.

После украшавања, на лонце мањих димензија, намењене кувању на шпорету, додају се дршке. А када се посуда просуши и стекне чврстину коже, приступа се обради која подразумева дотеривање ивица дна, тако што се посуда окрене на обод, постави на витло, причврсти с три комада глине да се не помера, коло благо заврти и скида вишак глине ножем. Некада се та обрада врши ручно, без употребе кола.

Фазе у обради глине на лончарском колу

Сушење посуда[уреди]

Сушење је један од најважнијих корака у технолошком процесу израде керамичке посуде. Током сушења долази до скупљања посуде због губљења воде. Да би оно било равномерно, у глинену масу се додају опошћивачи и топитељи. Сушење злакуска лончарија обављa се у две фазе:

Прва фаза — сушења на сунцу

Ова фаза траје неколико дана, je лагано сушење, директном излагању сунцу или не, у зависности од доба године, доба дана и јачине сунца. Понекад, ако су временске прилике нестабилне у току дана, посуде ће бити премештане на место које више одговара току сушења.

Друга фаза — сушења у пећи

Обавља се у сушарама, данас наменски прављени објектима или напуштеним објекти у оквиру домаћинства који се као помоћне просторије граде у близини радионице и места на коме ће се лончарија пећи. Док су куће имале просторије са огњиштем, посуде су се сушиле на кревету у близини огњишта.[8] Сушење у сушари је, заправо, нека врста предпечења и његова улога је извлачење из посуда последњих атома хемијски везане воде, што је неопходно да не би дошло до пуцања приликом печења.

Сушење на отвореном се, по казивању лончара, мери данима у зависности од годишњег доба и временских прилика, а у сушари, у којој се развијају температуре од 100оС до 200оС, мери се сатима и одређује искуствено. Температура од 100оС сматра се неопходном за извлачење хемијски везане воде,[9] а оно но што не пукне на сушењу сигурно ће цело изаћи из пећи.

Печење посуда[уреди]

Печење je последња фаза у изради керамичке посуде. Ово je и тренутак провере успешности претходних фаза рада, јер уколико je у било којој од претходних фаза посао лоше урађен, печење ће то неминовно открити.

У Злакуси се све до 2000. године, када су лончари сукцесивно почели с градњом пећи, пекло на отвореној ватри, односно жижаници. За печење лончарије на жижаници морали су бити добри временски услови. Дан није смео бити ветровит, а изненадна киша могла је да уништи сав до тада уложен труд.

Печење на жижаници

Пре печења судови су полагани на равно тло, или у плитко удубљење на подлогу од дрвених облица. Димензије тог удубљења, односно саме жижанице одређиване су на основу најдуже пржуље (1,10 – 1,20 cm), што значи да су износиле приближно 3 х 2 m. Облице на које је лончарија слагана најбоље су биле од младог буковог дрвета којим се, због велике калоријске вредности, постиже велики пламен. Простор између судова попуњаван je дрвима која су омогућавала циркулацију ваздуха. По затрпавању ове конструкције дрвима почиње процес печења који траје док судови не побеле, што је знак да су печени.

Печење траје, у зависности од количине посуда, временских прилика и калоричности дрвета које je за ту прилику коришћено као гориво, од 40 минута до два и по сата.[13]

Печење у пећима

Данас (од око 2000. године) сви злакуски лончари пеку своје производе у пећима које још увек, ни после 10 до 17 година употребе нису стекле свој коначни изглед, јер се стално дорађују, прерађују и прилагођавају карактеристикама посуда које се у њима пеку.

Већина лончара, посебно оних старијих, сматра да је квалитет посуда био бољи када су печене на жижаницама, и када је глини додаван калцит који је пре уситњавања печен.

Активна грнчарска домаћинства и њихово удружење[уреди]

Већина злакуских домаћинаства, која се активно баве лончарством има штандове за продају Злакуске лончарије дуж Ибарске магистрале

Данас, у Злакуси активно ради 18 грнчарских домаћинстава и неколико њих с времена на време, сезонски, тако да се број становника који се бави овим старим занатом креће око 40 јер је случај да се у једној породици израдом земљаног посуђа бави по 2 — 3 особе.

Списак злакуских домаћинстава која се активно баве лончарством[уреди]

  • Домаћинство Тешић Драгана
  • Домаћинство Тешић Жарка и Дарка
  • Домаћинство Никитовић Милића
  • Домаћинство Никитовић Милојка
  • Домаћинство Тешић Јовице
  • Домаћинство Лазић Милете
  • Домаћинство Шуњеварић Васа
  • Домаћинство Шуњеварић Светозара
  • Домаћинство Шуњеварић Веселина
  • Домаћинство Шуњеварић Велимира
  • Домаћинство Савић Милана
  • Домаћинство Шуњеварић Павла
  • Домаћинство Шуњеварић Петра
  • Домаћинство Никитовић Драгослава – Бибиле
  • Домаћинство Сарван Борка
  • Домаћинство Никитовић Зорана
  • Домаћинство Шуњеварић Драгице
  • Домаћинство Клопановић Дарка

Грнчари Злакусе, или лончари, како сами себе називају окупљени су и око својих удружења – Удружење лончара Злакуса и новије Удружење злакушка грнчарија.

Злакуска лончарија — заштићени бренд[уреди]

Чланови Удружења лончара заштитили су своје производе заштитним знаком „З“ који указује да је земљана посуда урађена по технологији старој преко три века – од тачно предвиђеног односа две поменуте сировине и на ручном колу, што је гарант квалитета злакушог посуђа.

Године 2012. године Злакуска лончарија уврштена је у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]

Напомене[уреди]

  1. ^ Још увек се памте лонци из Потпећа и црепуље из Рога, а понека се посуда и данас може пронаћи.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Злакуска лончарија”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Ministarstvo kulture i informisanja i Etnografski muzej u Beogradu. Приступљено 17. 6. 2019. 
  2. ^ Благојевић, Н. (1974) Народна керамика у ужичком крају, Ужички зборник 3, 327—363.
  3. 3,0 3,1 Vuković, J. (2011) Early Neolithic Pottery from Blagotin, Central Serbia: A UseAlteranion Analysis. In: Beginnings – New Research in the Appearance of the Neolithic between Northwest Anatolia and the Carpathian Basin. Papers of the International Workshop 8th – 9th April 2009, Istanbul (R. Krauss ed.), 190—211.
  4. ^ Srbija od rimskog doba do kraja XIX veka Kanitz, Felix Philipp. - Beograd : Srpska Književna Zadruga
  5. ^ Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 487.
  6. ^ Јоксимовић, Ж. Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII,Арпска краљевска академија, Београд, 1909: 488–489.
  7. ^ Перуничић, Б. (1936) О изради лонаца у Злакуси код Ужичке Пожеге, Етнографски музеј, свеска 6, посебна издања, Прилози проучавању наше народне керамике, Београд, 43.
  8. ^ Јоксимовић, Ж. (1909) Ужичке црепуље, Српски етнографски зборник XIII, Арпска краљевска академија, Београд, 494.
  9. ^ Gibson, A., Woods, A. (1990), Prehistoric Pottery for the Archaeologist, Leicester University Press, London.
  10. ^ Ђорђевић, Б. (2011а) Три лица традиционалне керамичке продукције у Србији / Three facets of traditional pottery making in Serbia, Народни музеј, Београд.
  11. ^ Петровић, П. Ж. (1936) О народној керамици у долини Рашке. У: Прилози проучавању наше народне керамике. посебна издања 6 (Б. Дробњаковић ур.), Етнографски музеј у Београду, 12–25.
  12. ^ Филиповић, М. (1952) Лончарство у Кучину и Џурову код Прибоја на Лиму, Гласник етнографског института САНУ I, Београд, 507-509.
  13. ^ Благојевић, Н. (1974) Народна керамика у ужичком крају, Ужички зборник 3, 341.

Литература[уреди]

  • Поповић, Цветко. Техника примитивног лончарства у Југославији. Гласник Земаљског музеја у Сарајеву , н. с., св. XIV (1959): 25–59.
  • Поповић, Цветко. Неки задаци и проблеми у проучавању народног лончарства. Етнолошки преглед 2 (1960): 34–37.
  • Тасић, Ненад. Неолитска квадратура круга. Београд: Завод за уџбенике, 2009.
  • Томић, Персида. Данашња аранђеловачка грнчарија. Гласник Етнографског музеја у Београду XVI (1953): 83–107.
  • Томић, Персида. Народна керамика у Југославији, Етнолошки преглед 6-7 (1965): 39–48.
  • Томић, Персида. Грнчарство у Србији. У: Грнчарство у Србији (С. Ћелићур). Београд: Галерија САНУ, 1982: 10–2

Спољашње везе[уреди]