Razmena plazme
| Razmena plazme | |
|---|---|
 Aparat za razmenu plazme | |
| ICD-10-PCS | 6A5 |
| ICD-9-CM | 99.7 |
| MeSH | D010956 |
Razmena plazme ili plazmafereza (od grčkih reči : πλασμα - plazma , "nešto celo" i αφαιρεσις - afareza , "povlačenje") jedana je od terapijskih procedura kojom se vrši "čiščenje" krv na sličan način kao kod dijalize bubrega . Tokom tretmana, plazma (tečni deo krvi) se prvo ekstrakuje iz krvotoka i zamenjuje plazmom donora ili zamenom za plazmu. Iz tog razloga, ova metoda spada u grupu vantelesnih terapijskih metoda. Cilj ove metoda je da se plazma pojedinih pacijenata koja može imati određene proteine koji napadaju njihovo sopstveno telo, izvadi i zameninovom plazmom, čime se organizam pacijenta oslobađa tih proteina, čime se kontrolišu simptomi bolesti i/ili iznenadni, teški napadi, ili recidivi bolesti.
Postupak se može koristiti za lečenje brojnih bolesti, uključujući pre svega imunološke bolesti kao što su miastenija gravis, Gilen-Bareov sindrom, lupus, trombotička trombocitopenična purpura. Njena efikasnost u drugim stanjima, kao što su multipla skleroza, polimiozitis i dermatomiozitis, još se proučava.[1]
Opšte informacije[uredi | uredi izvor]
Poznato je da je imuni sistem usmeren na zaštitu tela od stranih ćelija koje su ušle u naše telo, poput virusa, i mogu da naškode zdravlju. Kod autoimunih bolesti, imuni sistem tela greškom se okreće sam sebi tako što napada sopstvena tkiva. Neke od specijalizovanih ćelija uključenih u ovaj proces mogu direktno da napadnu tkiva, dok druge ćelije počinju da proizvode supstance poznate kao antitela koja cirkulišu u krvi i izvode napad. Antitela su proteini koje telo proizvodi i programirani da identifikuju određenu ćeliju i da je unište. Antitela koja napadaju sopstvena tkiva tela nazivaju se autoantitela.
Najčešći pristup u lečenju autoimunih bolesti ostaje medikamentozna metoda suzbijanjem aktivnosti imunog sistema ili smanjenjem upale tkiva. Ali svi imunosupresivni lekovi imaju ozbiljne neželjene efekte kada se uzimaju u visokim dozama ili dugo vremena.
Sedamdesetih godina 20. veka, uz podršku Udruženja za mišićnu distrofiju (MDA), istraživači su razvili novi pristup lečenju autoimunih stanja. Umesto da pokušavaju da promene imunitet organizma samo lekovima, programeri su sugerisali da bi mehaničko uklanjanje autoantitela iz krvotoka imalo efekat sličan dijalizi („veštački bubreg“), koja se uspešno koristi za disfunkciju bubrega. Procedura za ovo "prečišćavanje" krvi nazvana je plazmafereza, što se odnosi na odvajanje plazme od krvi, poznato i kao razmena plazme.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Plazmaferezu su prvobitno opisali lekari Vadim A. Jurevik i Nikolaj Rozenberg sa Vojnomedicinska akademija S. M. Kirov u Sankt Peterburgu 1913. godine.[2] i Džon Abel i Leonard Rauntri iz bolnice Džon Hopkins 1914. godine.[3] Obe studije sprovedene na životinjama, smatraju se pretečom kasnijih studija na ljudima i nude prvi opis tehnike.[4]
Prve naučne studije o efektima plazmafereze na ljude započete su tokom Drugog svetskog rata, a rezultati su objavljeni u studiji o šest donatora plazme koju su predstavili lekari Co Tui, F.C. Barter i A.M. Rajt 1944. godine.[5]
Svestan sve veće potražnje za plazmom za transfuziju, dr Josep Antoni Grífols-Lucas je sproveo prvu sistematsku studiju primene plazmafereze kod niza davalaca plazme. Izvedena 1951. godine, ovo je do sada bila najiscrpnija studija o srednjoročnim efektima na ljudsko telo i obuhvatala je više od 320 procedura plazmafereze. Josep Antoni Grífols-Lucas je zaključio da je bilo moguće da se davaoci podvrgavaju plazmaferezi na nedeljnoj bazi, a metoda je takođe omogućila dobijanje veće količine plazme u poređenju sa konvencionalnom metodom davanja pune krvi. Rezultati studije su predstavljeni na 4. međunarodnom kongresu za transfuzije krvi u Lisabonu (1951), a objavljeni su 1952. u British Medical Journal i Medicina Clínica in Spain.[6][7]
Na Lisabonskom kongresu, dr Josep Antoni Grífols-Lucas se sastao sa dr Edvinom Konom. Dok je dr Josep Antoni Grífols-Lucas predstavljao bezbednu tehniku za dobijanje velikih količina plazme od zdravih donora, dr Kon je predstavio frakcionator plazme, uređaj koji je odvajao proteine sadržane u plazmi. Ova dva glavna doprinosa označila su rođenje nove industrije: frakcionisanje plazme za dobijanje proizvoda iz plazme.
Godine 1955. na 5. kongresu Evropskog hematološkog društva u Frajburgu, Nemačka, predstavljeni su dalji podaci na osnovu kontinuiranog učinka plazmafereze tokom petogodišnjeg perioda. Godine 1956. dr Josep Antoni Grífols-Lucas je predstavio rezultate na 6. kongresu Međunarodnog hematološkog društva u Bostonu, SAD.[8]
Majkl Rubinštajn je bio prvi koji je koristio plazmaferezu za lečenje imunološkog poremećaja kada je spasao život adolescentnom dečaku sa trombotičkom trombocitopeničnom purpurom (TTP) u bolnici Cedars of Lebanon Hospital u Los Anđelesu 1959. godine.[9] Sam moderni proces plazmafereze nastao je u američkom Nacionalnom institutu za rak između 1963. i 1968. godine, gde su se istraživači oslanjali na staru tehnologiju odvajanja mlečnih krema koja je prvi put korišćena 1878. i rafinisana centrifugom Edvina Kona koja je plasirana na tržište 1953. godine.
Godine 1965. dr Víctor Grifols-Lucas, brat dr Josep Antoni Grifols-Lucas, patentirao je uređaj, zajedno sa procedurom za izvođenje plazmafereze in situ, odnosno uz prisustvo donora.[10] Ovo je zamenilo fragmentirani, ručni proces kontinuiranom automatskom metodom koja je omogućila da se komponente krvi izdvoje, razdvoje i vrate davaocu u jednoj proceduri. Novi uređaj je učinio plazmaferezu bržom i jednostavnijom, a takođe je učinio bezbednijom za donatore.[10]
Indikacije[uredi | uredi izvor]
Američko društvo za aferezu (ASFA) redovno ažurira smernice za upotrebu terapijske razmene plazme na osnovu dokazanih medicinskih istraživanja. Tako je do danas udruženje formiralo dve linije proverene praktične primene plazmafereze:
Indikacije prve kategorije[uredi | uredi izvor]
Indikacije prve kategorije za terapijsku razmenu plazme (terapija prve linije zasnovana na značajnim dokazima istraživanja):
Neurologija[uredi | uredi izvor]
- akutni Gilen-Barov sindrom[11]
- hronična inflamatorna demijelinizirajuća polineuropatija
- mijastenija gravis
- polineuropatija povezana sa paraproteinemijom
- u pedijatriji, autoimuni neuropsihijatrijski poremećaji povezani sa streptokoknom infekcijom).
Hematologija[uredi | uredi izvor]
- trombotična trombocitopenična purpura
- atipični hemolitičko-uremijski sindrom (autoantitela na faktor H)
- sindromi hiperviskoziteta (paraproteinemija)
- teška/simptomatska krioglobulinemija
Nefrologija[uredi | uredi izvor]
- Gudpasterov sindrom (antitela na bazalnu membranu glomerula)
- antineutrofilno citoplazmatsko antitelo (ANCA) povezano sa brzo progresivnim glomerulonefritisom
- rekurentna fokalna segmentna glomerularna skleroza
- odbijanje transplantacije bubrega posredovano antitelima
Metaboličke bolesti[uredi | uredi izvor]
- porodična hiperholesterolemija (homozigot)
- Fuliminantna Vilsonova bolest
Indikacije druge kategorije[uredi | uredi izvor]
Indikacije druge kategorije za terapijsku plazmaferezu (terapija druge linije zasnovana na dokazima, treba da bude podržana drugim terapijama):
Neurologija[uredi | uredi izvor]
- miastenični Lambert-Eatonov sindrom
- akutno pogoršanje multiple skleroze
- hronični fokalni encefalitis
- optikomijelitis
Hematologija[uredi | uredi izvor]
- ABO-nekompatibilna transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija
- prava aplazija eritrocita
- autoimuna hemolitička anemija sa hladnim antitelima
- atipični hemolitičko-uremijski sindrom (mutacije gena faktora komplementa)
- mijelom sa nefropatijom
- aloimunizacija eritrocita tokom trudnoće
Imunologija[uredi | uredi izvor]
- katastrofalni antifosfolipidni sindrom
- cerebralni sistemski eritematozni lupus (SLE)
Metaboličke bolesti[uredi | uredi izvor]
- Refsumova bolest
- trovanje pečurkama[12]
Ostale indikacije bez jasnih dokaza[uredi | uredi izvor]
Postoji i niz bolesti za koje plazmafereza nema jasno dokazan terapeutski efekat. O odluci o određivanju postupka odlučuje se u posebnom pojedinačnom slučaju:
- purpura nakon infuzije
- autoimuna hemolitička anemija (topla autoimuna hemolitička anemija)
- hipertrigliceridemijski pankreatitis
- tireotoksična kriza
Odvojeno, postoje poremećaji za koje postoje objavljeni dokazi da je separacija plazme neefikasna ili štetna, a upotreba takve metode zahteva odobrenje lekarske komisije:
- sindrom ukočenosti mišića
- hemolitičko-uremijski sindrom (tipična povezana dijareja)
- sistemski eritematozni lupus (nefritis)
- imunološka trombocitopenija
Mehanizam[uredi | uredi izvor]
Sam proces plazmafereze se sastoji u odvajanju tečnog dela krvi, odnosno plazme, od krvnih zrnaca pomoću uređaja poznatog kao „separator ćelija“. Separatori rade na dva principa:
- destiluju krv velikom brzinom odvajajući krvna zrnca od tečnosti, i
- proceđuju krv kroz ultra-fine membrane kroz koje može da prođe samo tečni deo krvi.
Krvne ćelije se vraćaju nazad u krvotok pacijenta, dok se izolovana plazma sa rastvorenim antitelima u njoj (a kod autoimunog pacijenta i autoantitela) odbacuje i zamenjuje drugim tečnostima - fiziološkim rastvorom ili albuminom, ili se sprovodi dodatni proces, da ukloni teške ćelije iz plazme i vrati ih u krvotok pacijenta.
Ovo uklanjanje cirkulišućih autoantitela, imunskih kompleksa, citokina (ćelije takođe uključene u regulaciju specifičnog imunološkog odgovora tela) i drugih inflamatornih medijatora smatra se glavnim mehanizmom delovanja u terapiji.
Pored toga, kada se razmena plazme uključi u lečenje autoimunih bolesti, doza lekova za suzbijanje imunoloških procesa ili smanjenje upale značajno se smanjuje, što dodatno smanjuje negativan uticaj neželjenih efekata lekova na organizam.
Vrste[uredi | uredi izvor]
Mogu se razlikovati tri opšta tipa plazmafereze:
- Autologno, vađenje krvne plazme, lečenje na neki način i vraćanje istoj osobi, kao terapija.
- Razmena, vađenje krvne plazme i razmena sa krvnim proizvodima koji će biti donirani primaocu. Ovaj tip se naziva izmena plazme (PE, PLEKS ili PEKS) ili terapija razmene plazme (PET). Uklonjena plazma se odbacuje i pacijent dobija zamenu donorske plazme, albumin ili kombinaciju albumina i fiziološkog rastvora (obično 70% albumina i 30% fiziološkog rastvora).
- Donacija, uklanjanje krvne plazme, odvajanje njenih komponenti, i vraćanje nekih od njih istoj osobi dok se druge drže da postanu krvni proizvodi koje donor daje. U takvoj proceduri davanja plazme, krv se uklanja iz tela, krvne ćelije i plazma se razdvajaju, a krvna zrnca se vraćaju dok se plazma sakuplja i zamrzava da bi se sačuvala za eventualnu upotrebu kao sveže zamrznuta plazma ili kao sastojak u proizvodnja raznih lekova.[13]
Postupak[uredi | uredi izvor]
Razmenu plazme može se obaviti u bolnici ili u ambulanti. Proces nije bolan i nije potrebna anestezija.[1]
Ležaćete u krevetu ili sedeći u naslonjači medicinska sestra ili specijalista umeće iglu pričvršćenu na tanku cev (kateter), u venu na svakoj ruci pacijenta. Ako su vene na rukama premale, može se umesto u rukama igla umetnuti u neku od vena na ramenu ili u preponama.
Tokom postupka krv izlazi kroz jednu od cevčica i odlazi u mašinu koja odvaja iz krvi pacijentovu plazmu od krvnih ćelija. Tako očišćene krvne ćelije mešaju sa svežom plazmom donora, a nova mešavina krvi se vraća u pacijentovo telo kroz cev na drugoj ruci.[1]
Većina tretmana traje 2 do 4 sata, u zavisnosti od toga koliko je pacijentovo telo veliko i koliko se plazme zamenjuje.[1]
U zavosnosti od vreste i tećine bolesti potrebno je sprovesti trebati dva ili tri tretmana nedeljno tokom 2 ili više nedelja.[1]
Neželjeni efekti i rizici[uredi | uredi izvor]
Tokom razmene plazme, pacijentov krvni pritisak je niži nego obično. Ovo može uticati na pacijenta da se oseća slabo, da ima vrtoglavicu ili mučninu. Kako bi se sprečili ovi simptomi pacinet treba da pije puno vode u danima pre tretmana.[1]
Možda će se pacijent osećati umorno nakon razmene plazme, ali većina njih se može odmah vratiti svojim normalnim aktivnostima.[1]
Razmena plazme može da izazove krvarenje i alergijske reakcijea može povećati rizik od pojave infekcije.[1]
U retkim slučajevima, može da se formira u aparatu za razmenu plazme krvni ugrušak.[1]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z „Plasmspheresis: Plasma Exchange for MS”. WebMD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-08.
- ^ Yurevick, V.A.; Rosenberg, N. (1913). "For the Question Regarding Washing of Blood Outside of the Body and the Vitality of Red Blood Cells". Russki Vratch. 18.
- ^ Abel, J.J.; Rowntree, L.G.; Turner, B.B. (1914). "On the removal of diffusible substances from the circulating blood by means of dialysis". J Pharmacol Exp Ther. 5: 275–316.
- ^ Hamblin, Terry (1998), Plasmapheresis, Elsevier, str. 1969—1971, Pristupljeno 2024-01-24
- ^ Tui, CO (1944). „Red Cell Reinfusion and the Frequency of Plasma Donations”. Journal of the American Medical Association. 124 (6): 331. doi:10.1001/jama.1944.02850060001001.
- ^ Grífols-Lucas, J.A. (1952). "Primeras aplicaciones de la plasmaféresis en el hombre". Medicina Clínica. 18 (4): 301–2.
- ^ Grífols-Lucas, J.A. (1952). "Use of plasmapheresis in blood donors". Br Med J. 1 (4763): 854.
- ^ Nieto, Josep; Martínez, Beatriz; Ferrer, Maria (2015). Cuando un sueño se cumple: Crónica ilustrada de 75 años de Grifols. Grifols. ISBN 978-84-697-1739-4..
- ^ Wallace, D.J. "Apheresis for lupus erythematosus". Lupus (1999) 8, 174–80
- ^ a b „Espacenet – search results”. worldwide.espacenet.com. Pristupljeno 2022-03-08.
- ^ Iannello, S (2004). Guillain–Barré syndrome: Pathological, clinical and therapeutical aspects. Nova Publishers. ISBN 978-1-59454-170-4.
- ^ Madore, François; Bouchard, Josée (2019), Plasmapheresis in Acute Intoxication and Poisoning, Elsevier, str. 595—600.e3, ISBN 978-0-323-44942-7, Pristupljeno 2024-01-24
- ^ „Why Donate Plasma? | Plasma Blood Donation - Find a center near you that pays cash.”. 2011-11-25. Arhivirano iz originala 25. 11. 2011. g. Pristupljeno 2022-03-08.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
