Rakugo

Rakugo (落語) je tradicionalna japanska umetnost pripovedanja priče na sceni. Sastoji se od jednog pripovedača tz. rakugoke (落語家) odevenog u tradicionalnu japansku nošnju koji sedi pred publikom i priča priču kroz dijalog, prilagođavajući glas, mimiku i način govora likovima iz priče. Na sceni kao pomoć može koristiti papirnu lepezu (sensu 扇子) i parče tkanine (tengui 手拭) dok sve vreme sedi u seiza pozi na podlozi pod nazivom koza (高座). Trajanje izvođenja zavisi od dužine priče koja uvek po pravilu mora imati dijalog od dvoje ili više ljudi koje izvođač mora da podražava menjajući ton i visinu glasa ali i okretanjem glave imitirajući izraz lica koji lik u tom trenutku mora da ima.

Druga imena[uredi | uredi izvor]

Rakugo je u prošlosti bio poznat pod nazivom karukuči (軽口).^[1] Najstariji zabeležen naziv na kanđiju koji datira iz 1787. i odnosi se na ovu vrstu teatra čita se kao „otošibanaši“ (落し噺) a naziv koji ima danas smatra se da je nastao sredinom Meidži perioda (1868–1912) a najviše zaživevši u Šova periodu (1926–1989) koji se smatra zlatnim dobom Rakugoa.

Način izvođenja[uredi | uredi izvor]

Rakugo je opisan kao „sitkom sa jednom osobom koja igra sve uloge“.^[2] Umetnik je uvek u sredini scene koji govorom i telom podražava radnju priče. Osim dijaloga likova priča ima uvod u vidu naracije i monolog. Umetnik izgovara šta lik trenutno misli, kako rezonuje i šta planira ali i opisuje gde se radnja nalazi, u koje vreme i šta se dešava. Monolog je uvek prekinut naglim dolaskom dijaloga koji se naziva još i oči (落ち, u prevodu:. "pad") ili sage (下げ, u prevodu: "spuštanje") u zavisnosti od jačine prekida jednoličnog tempa priče. Japanci razlikuju dvanaest tipova „oči“ prekida sa više varijacija koje su se razvile tokom vremena.^[3]

Izvođač na scenu stupa u haoriju (vrsti japanskog sakoa) kako bi se publici prikazao u najboljem svetlu ali ga odmah pri početku priče skida jer su junaci priče obično siromašan narod koji takav deo odeće nije nosio. Na kimonu može imati jedan ili više istih grbova (mon - amblema) koji određuju veštinu izvođača (mogu se nalaziti na leđima i rukavima).

Rani rakugo je imao više stilova kao što je šibaibanaši (芝居噺, pozorišni diskurs), ongjokubanaši (音曲噺, muzički diskurs), kaidanbanaši (怪談噺, diskurs o duhovima – strašne priče) i ninjobanaši (人情噺, sentimentalni diskurs). U tim ranijim podelama forma prekidanja – tz. „oči“ nije postojala u današnjem obliku.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Rakugo su izumeli budistički monasi u 9. i 10. veku kako bi svoje ceremonije i religijska pripovedanja učinili više interesantnijim. Smatra se da se njeni koreni u pisanom obliku mogu naći u priči „Uđi šui monogatari“ iz 13. veka. Iako se rakugo pretežno vezuje za komediju ovaj način pripovedanja može imati i druge žarnove pa kad su daimjoi videli da umetnici mogu veoma dobro da podražavaju sve stadijume emocija, zatražili su da od duhovite naracije pređu na sve tipove priča kako bi zadovoljili njihovu potrebu za zabavom.

Tokom Edo perioda (1603–1867), zahvaljujući trgovačkoj klasi čonina, rakugo se proširio na niže klase. Stvorene su mnoge trupe izvođača koji su nastupali jedan za drugim a u tom periodu se štampa i prva kolekcija tekstova. Tokom 17. veka glumci su nazivani imenom hanašika (u spisima zapisani kao 噺家, 咄家, ili 話家; što u bukvalnom prevodu znači “pripovedač”), dok se danas ipak koristi reč ekvivalentnog prevoda rakugo-ka.

Postoje tri vrste rakugo pripovedača. Početnici se nazivaju zenza i oni još uvek uče kako da prezentuju priču. Nakon toga dolaze do druge titule - futacume i konačno do treće - šinući. Kad postanu šinući mogu da uzmu sebi učenika.^[4]

Pre pojave modernog rakugoa u Japanu se praktikovao i vrlo sličan stil kobanaši (小噺) koji je bio kratka predstava sa „oči“ upadicama koje su bile popularne između 17. i 19. veka. Za razliku od rangakua koji se odvija u pozorištu ili zatvorenim objektima, kobanaši se izvodio na ulicama i otvorenim prostorima. Poreklo ove forme može se naći u tekstovima Kino va kjo no monogatari (Jučerašnje priče ispričane danas, oko 1620. godine), koji obuhvata oko 230 priča nepoznatog autora. Nesumljivo je da su sve ove forme uticale na današnju formu modernog rakugoa.

Rakugo se razvio na teritoriji tri grada od kojih svako gaji svoj jedinstveni stil. U pitanju su Tokio, Osaka i Kjoto. Tokijska rakugo škola je trenutno najpoznatija dok je Osakin stil poznat kao "Kamigata rakugo" odmah iza nje. Rakugo škola iz Kjota koja obuhvata izvođenje za stolom (hizakakuši) pri čemu pri pripovedanju izvođač udara drvenim pločicama (kobjoši), držeći kožnu lepezu - hariogi (poznata i kao tataki) uz pomoć čega daje ritam, skoro je pri izumiranju.^[4]

Uticajni izvođači[uredi | uredi izvor]

Mnogi umetnici su doprineli popularnosti i širenju ove vrste pozorišta. Neki su bili samo izvođači dok su drugi izmišljali svoje originalne priče po kojima su ostali poznati.

Jedan od najpoznatijih pripovedača u Tokugava eri bio je Anrakuan Sakuden (1554–1642), koji je bio i autor tekstova Seisuišo (Smehom protiv uspavanosti, 1628.), kolekcije koja je u sebi imala preko 1000 priča. U Edu (današnji Tokio) nastupali su Šikano Buzaemon (1649–99) koji je napisao nekoliko kolekcija priča dok je Tatekava Enda (1743–1822) napisao Rakugo rokugi (Šest značenja rakugoa).

Grad Kjoto bio je dom umetnika Cuju no Gorobei (1643–1703), čiji su radovi uključeni u zbirci Karakuči cuju ga hanaši poznate po mnogim pričama koje koriste „igru reči“ i pripovedaju se na drugim dijalektima japanskog jezika iz drugih regija, dok je iz Osake dolazio Jonezava Hikohači sa kraja 17. veka ostavljajući za sobom veliki broj autorskih priča koji se i danas pripovedaju. Kao primer, jedna od njegovih kratkih priča glasi ovako:

Čovek izgubi svest u kadi. U velikoj konfuziji koju prati ozbiljnost situacije doktor dolazi, meri mu puls a zatim mirno naređuje: „Povucite čep, nek istekne voda“. Kada je voda istekla, doktor reče: „Dobro. Sad stavite poklopac i nosite na groblje.“

U priči je čovek već mrtav a šala postaje jasnija ako se ima u vidu da je japanska tradicionalna kada za kupanje istog oblika kao i mrtvački kovčeg za sahranjivanje.

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Rakugo, Big Serving, Arhivirano iz originala 06. 11. 2007. g., Pristupljeno 11. 5. 2007 .
^ „Rakugo related interview from Baruch College”. Arhivirano iz originala 14. 05. 2017. g. Pristupljeno 11. 5. 2007.
^ „Rakugo: universal laughter - Tim Ryan”. Arhivirano iz originala 28. 06. 2008. g. Pristupljeno 11. 5. 2007.
^ ^a ^b „“Rakugo” (The Art of Storytelling)”. nippon.com. Pristupljeno 26. 2. 2017.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[1] Rakugo, Big Serving, Arhivirano iz originala 06. 11. 2007. g., Pristupljeno 11. 5. 2007 .

[2] „Rakugo related interview from Baruch College”. Arhivirano iz originala 14. 05. 2017. g. Pristupljeno 11. 5. 2007.

[3] „Rakugo: universal laughter - Tim Ryan”. Arhivirano iz originala 28. 06. 2008. g. Pristupljeno 11. 5. 2007.

[nipon-4] „“Rakugo” (The Art of Storytelling)”. nippon.com. Pristupljeno 26. 2. 2017.

[1]

[2]

[3]

[4]