Rečenica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

U nefunkcionalnoj lingvistici, rečenica je tekstualna jedinica koja se sastoji od jedne ili više reči koje su gramatički povezane. U funkcionalnoj lingvistici, rečenica je jedinica napisanog teksta ograničenih grafološkim karakteristikama, kao što su velika slova i oznake (zapete, upitnici i uzvičnici). Suprotno ovom pojmu je kriva, koja je ograničena fonološkim osobinama kao što su visina tona i zvučnost i oznake kao što su pauze; i sa klauzom, koja predstavlja niz reči koji predstavljaju neki proces koji se odvija tokom vremena.[1] Ovaj pojam se uglavnom odnosi na rečenicu u svom nefunkcionalnom smislu, iako se rad u funkcionalnoj lingvistici indirektno navodi ili razmatra.

Rečenica može sadržati reči grupisane zajedno da izraze izjavu, pitanje, uzvik, zahtev, naredbu ili sugestiju.[2] Rečenica je skup reči koji u principu govori potpunu misao (iako možda neće imati smisla uzeto iz izolacije konteksta); stoga ona može biti jednostavna fraza, ali mora da ima dovoljno značenja da implicira klauzu, čak i ako nije eksplicitna. Na primer reč „Dva” kao rečenica (odgovor na pitanje „Koliko ih je bilo?”) podrazumeva klauzu „Bilo je dvoje”. Obično rečenica sadrži subjekat i predikat. Rečenica se takođe može definisati potpuno u pravopisnim terminima, kao grupa reči koja počinje velikim slovom i završava se tačkom.[1]

Članovi rečenice:

Reči u rečenici imaju funkciju rečeničkih članova. To je sintaksička funkcija reči.

Subjekat[uredi]

Subjekat ili subjekt označava o kome ili čemu se u rečenici govori. Subjektom se označava vršilac radnje, nosilac stanja, uzročnik zbivanja, odnosno ono čemu se predikatom nešto pripisuje.

  • Učiteljica pregleda zadatke.
  • Jovana i Teodora su dobile petice u školi.

Funkciju subjekta najčešće ostvaruju imenice i imeničke zamenice, imenička sintagma ili paralelni rečenični članovi.

  • Neki stariji ljudi su sedeli na klupi.
  • Milica i Tamara su dobre drugarice.

U funkciji subjekta mogu se osim imeničkih pojaviti druge vrste reči.

  • Trčati je zdravo.
  • Pet je moj srećan broj.

Gramatički subjekat je uvek u nominativu.

  • Moma se igra.

Logički subjekat je u genitivu, dativu ili akuzativu.

  • gen. Nema Mome. (Moma nije tu.)
  • dat. Meni se spava. (Ja sam pospan.)
  • ak. Vesnu je strah. (Vesna oseća strah.)

Predikat[uredi]

Predikat je centralni član rečenice. On kazuje nešto o subjektu. Može biti glagolski i imenski.

  • Glagolski predikat je glagol u ličnom glagolskom obliku. Njime se subjektu pripisuje neka radnja, stanje ili zbivanje.
  • Imenski predikat se sastoji od dva dela. To su glagolski i imenski deo. Glagolski deo je pomoćni glagol JESAM - BITI u ličnom glagolskom obliku. Imenski deo predikata može biti bilo koja imenska reč (imenica, zamenica, pridev, broj ili prilog) ili sintagma sa imenskom rečju, i on označava sadržaj imenskog predikata.
  1. pripisuje subjektu neku osobinu: Ana je lepa.
  2. identifikuje subjekat: Ana je vaspitačica.

Predikat može biti PROST ili SLOŽEN.

  • Prost - sastoji se od jednog glagola u ličnom glagolskom obliku.
  • Složen - sastoji se od dva, ponekad i od tri glagola. U složenom predikatu prvi glagol nema potpuno značenje. Takvi su glagoli moći, hteti, želeti, morati, smeti.

Dužina[uredi]

Nakon opadanja interesovanja, dužina rečenice je proučavana 1980-ih, uglavnom „s poštovanjem na druge sintaktičke fenomene”.[3]

U udžbeniku Matematička lingvistika, Andrasa Korneja, sugeriše se da je u „novinarskoj prozi prosečna dužina rečenice iznad 15 reči”.[4] Prosečna dužina rečenice uglavnom služi kao merilo za procenu rečenične teškoće ili složenost.[5] Uopšteno, ako se prosečna dužina rečenice poveća, onda će se i složenost rečenice povećati.[6]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Halliday (2004). str. 6.
  2. „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Pristupljeno 23. 5. 2008. 
  3. Těšitelová (1992). str. 126.
  4. Kornai (2007). str. 188.
  5. Carter (1982). str. 108.
  6. Troia (2011). str. 270.

Literatura[uredi]