Rečenica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

U nefunkcionalnoj lingvistici, rečenica je tekstualna jedinica koja se sastoji od jedne ili više reči koje su gramatički povezane. U funkcionalnoj lingvistici, rečenica je jedinica napisanog teksta ograničenih grafološkim karakteristikama, kao što su velika slova i oznake (zapete, upitnici i uzvičnici). Suprotno ovom pojmu je kriva, koja je ograničena fonološkim osobinama kao što su visina tona i zvučnost i oznake kao što su pauze; i sa klauzom, koja predstavlja niz reči koji predstavljaju neki proces koji se odvija tokom vremena.[1] Ovaj pojam se uglavnom odnosi na rečenicu u svom nefunkcionalnom smislu, iako se rad u funkcionalnoj lingvistici indirektno navodi ili razmatra.

Rečenica može sadržati reči grupisane zajedno da izraze izjavu, pitanje, uzvik, zahtev, naredbu ili sugestiju.[2] Rečenica je skup reči koji u principu govori potpunu misao (iako možda neće imati smisla uzeto iz izolacije konteksta); stoga ona može biti jednostavna fraza, ali mora da ima dovoljno značenja da implicira klauzu, čak i ako nije eksplicitna. Na primer reč „Dva” kao rečenica (odgovor na pitanje „Koliko ih je bilo?”) podrazumeva klauzu „Bilo je dvoje”. Obično rečenica sadrži subjekat i predikat. Rečenica se takođe može definisati potpuno u pravopisnim terminima, kao grupa reči koja počinje velikim slovom i završava se tačkom.[1]

Članovi rečenice:

Reči u rečenici imaju funkciju rečeničkih članova. To je sintaksička funkcija reči.

Subjekat[uredi]

Subjekat ili subjekt označava o kome ili čemu se u rečenici govori. Subjektom se označava vršilac radnje, nosilac stanja, uzročnik zbivanja, odnosno ono čemu se predikatom nešto pripisuje.

  • Učiteljica pregleda zadatke.
  • Jovana i Teodora su dobile petice u školi.

Funkciju subjekta najčešće ostvaruju imenice i imeničke zamenice, imenička sintagma ili paralelni rečenični članovi.

  • Neki stariji ljudi su sedeli na klupi.
  • Milica i Tamara su dobre drugarice.

U funkciji subjekta mogu se osim imeničkih pojaviti druge vrste reči.

  • Trčati je zdravo.
  • Pet je moj srećan broj.

Gramatički subjekat je uvek u nominativu.

  • Moma se igra.

Logički subjekat je u genitivu, dativu ili akuzativu.

  • gen. Nema Mome. (Moma nije tu.)
  • dat. Meni se spava. (Ja sam pospan.)
  • ak. Vesnu je strah. (Vesna oseća strah.)

Predikat[uredi]

Predikat je centralni član rečenice. On kazuje nešto o subjektu. Može biti glagolski i imenski.

  • Glagolski predikat je glagol u ličnom glagolskom obliku. Njime se subjektu pripisuje neka radnja, stanje ili zbivanje.
  • Imenski predikat se sastoji od dva dela. To su glagolski i imenski deo. Glagolski deo je pomoćni glagol JESAM - BITI u ličnom glagolskom obliku. Imenski deo predikata može biti bilo koja imenska reč (imenica, zamenica, pridev, broj ili prilog) ili sintagma sa imenskom rečju, i on označava sadržaj imenskog predikata.
  1. pripisuje subjektu neku osobinu: Ana je lepa.
  2. identifikuje subjekat: Ana je vaspitačica.

Predikat može biti PROST ili SLOŽEN.

  • Prost - sastoji se od jednog glagola u ličnom glagolskom obliku.
  • Složen - sastoji se od dva, ponekad i od tri glagola. U složenom predikatu prvi glagol nema potpuno značenje. Takvi su glagoli moći, hteti, želeti, morati, smeti.

Dužina[uredi]

Sa obnovljenim interesom, dužina rečenice se proučava od 1980-ih, uglavnom u kontekstu „drugih sintaktičke fenomene”.[3]

Jedna definicija prosečne dužine rečenice proznog paragrafa je odnos broja reči i broja rečenica.[4] U udžbeniku Matematička lingvistika, Andrasa Korneja, sugeriše se da je u „novinarskoj prozi prosečna dužina rečenice iznad 15 reči”.[5] Prosečna dužina rečenice uglavnom služi kao merilo za procenu rečenične teškoće ili složenost.[6] Uopšteno, ako se prosečna dužina rečenice poveća, onda će se i složenost rečenice povećati.[7]

Druga definicija „dužine rečenice” je broj klauzula u rečenici, dok je „dužina klauzule” broj fonova u klauzuli.[8]

Istraživanja Erika Šila i Pitera de Hana bazirana na uzorcima teksta su pokazala da dve susedne rečenice imaju veću verovatnoću da imaju slične dužine od dve rečenice koje nisu susedne, i da gotovo sigurno imaju sličnu dužinu u fikciji. Ovo je suprotstavljeno teoriji da „autori mogu da teže da imaju naizmenične duge i kratke rečenice”.[9] Dužina rečenice, kao i složenost reči, su faktori u čitljivosti rečenice; međutim, i za druge faktore, kao što je prisustvo veznika, rečeno je da „znatno olakšavaju razumevanje”.[10][11]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Halliday 2004, str. 6
  2. ^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Pristupljeno 23. 05. 2008. 
  3. ^ Těšitelová 1992, str. 126.
  4. ^ „Calculate Average Sentence Length”. Linguistics Forum. 23. Jun 2011. Pristupljeno 12. 12. 2011.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  5. ^ Kornai 2007, str. 188.
  6. ^ Carter 1982, str. 108.
  7. ^ Troia 2011, str. 270.
  8. ^ Köhler, Reinhard; Gabriel Altmann; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. str. 352. Pristupljeno 15. 12. 2011. »(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text« 
  9. ^ Schils, Erik; Pieter de Haan (1993). „Characteristics of Sentence Length in Running Text”. Oxford University Press. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  10. ^ Perera, Katherine. The assessment of sentence difficulty. str. 108. Pristupljeno 15. 12. 2011. 
  11. ^ Fries, Udo. Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. str. 21. Pristupljeno 15. 12. 2011. 

Literatura[uredi]