Ričard II Plantagenet

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Ričard II (drama).

Ričard II Plantagenet
Ričard II Plantagenet
Lični podaci
Datum rođenja	(1367-01-06)6. januar 1367.
Mesto rođenja	Bordo, Akvitanija
Datum smrti	14. februar 1400.(1400-02-14) (33 god.)
Mesto smrti	Zamak Pontefrakt, Engleska
Grob	Vestminsterska opatija
Porodica
Supružnik	Ana od Češke, Izabela od Valoa
Roditelji	Edvard Crni Princ Džoan od Kenta
Dinastija	Plantagenet
Kralj Engleske
Period	21. jun 1377 — 30. septembar 1399.
Prethodnik	Edvard III Plantagenet
Naslednik	Henri IV Lankaster

Ričard II (6. januar 1367 — 14. februar 1400) je bio engleski kralj iz dinastije Plantagenet od 1377. do 1399. godine. Bio je sin Edvarda Crnog Princa, a deda mu je bio kralj Edvard III. Postao je kralj samo sa 10 godina, nakon smrti Edvarda III. Henri IV iz kuće Lankaster ga je svrgao s vlasti, utamničio i ubio. Ričard II je bio poslednji kralj iz dinastije Plantagenet.

Nastavak Stogodišnjeg rata i glavarina

Za vreme Ričarda II obnovljen je rat s Francuskom. Rat je tekao nepovoljno za Englesku. Francuski brodovi pustošili su engleske obale. Ekspedicije koje su slali Englezi ostajale su bez rezultata. Rat je stajao mnogo novaca. 1377 g. parlament je uveo glavarinu. Svaki Englez morao je plaćati 1 grot (4 penija). 1379 g. porez je ponovo raspisan. Nova glavarina, uvedena 1380 g., utrostručila je poresko opterećenje (na jedan šiling).

Glavarina, a još više zloupotrebe pri njenom skupljanju bili su poslednja kap koja je prepunila čašu seljačkog strpljenja. Među seljacima, ugnjetenim porastom feudalne rente, zauzimanjem opštinske zemlje, vraćanjem na kuluk, već je davno počelo podvodno talasanje. U propovedima lolarda izražavano je njihovo nezadovoljstvo. Nije bilo ni jednog sloja među engleskim vilanima, koji ne bi bio ozlojeđen feudalcima i državnom vlašću koja je seljake ugnjetavala sve novim porezima. Gornji sloj kmetskog seljaštva koji se obogatio trgujući žitom, stokom i vunom i koji je kupovao zemlju, mrzeo je kmetstvo. Srednje seljaštvo, koje je predstavljalo osnovnu masu kmetskog stanovništva, najviše je nastradalo od porasta feudalne rente i vraćanja na kuluk. Seljačka sirotinja, koja je prvenstveno živela od prodaje svoje radne snage, stradala je od radničkog zakonodavstva i od toga što su lordovi zauzimali opštinsku zemlju. Svi su proklinjali državnu vlast — kraljevske savetnike, koji su tovarili na narod teške dažbine.

Seljački ustanak Vota Tajlera

Glavni članak: Seljački ustanak Vota Tajlera

Pošto je postao kralj sa 10 godina, u njegovo ime je vladao regent Džon od Genta. Seljački ustanak je izbio 1381. pod vođstvom Vata Tajlera. Ričard je sa 14 godina pokazao hrabrost da ide da pregovara sa ustaničkim vođama. On je ponudio amnestiju kolovođama ustanka i obećava da će ispuniti njihove zahteve. Međutim vođe ustanka su uhapšene i smaknute. Posle toga pobuna je smirena.

Izbijanje ustanka

1381 g. izbio je u istočnoj Engleskoj ustanak. Seljaci su najurili poreznike i kraljevske činovnike. Neke od njih su pobili. Ustanicima su pristupali sve novi i novi odredi seljaka, koji su bili naoružani lukovima, tojagama, sekirama, kosama i vilama. Ustanak je počeo kao protest protiv teških poreza, ali se uskoro okrenuo protiv svih ugnjetača naroda i, najviše, protiv feudalaca. Naročitu mržnju seljaka izazvali su crkveni feudalci — episkopi i opati.

U mnogim mestima istočne Engleske obrazovani su seljački odredi. Oni su uništavali vlastelinska imanja i manastire, odvodili. stoku, odnosili pokućanstvo i spaljivali dokumente u kojima su bile zapisane seljačke obaveze. Seljacima je često priticala u pomoć i gradska sirotinja.

Najvećom organizovanošću odlikovao se ustanak u grofovijama oko Londona — u Eseksu i Kentu. Kentski seljaci oslobodili su iz tamnice Džona Bula i učinili ga jednim od svojih vođa. Džon je propovedao nepomirljivu klasnu mržnju prema narodnim ugnjetačima. On je pozivao da se poubijaju svi seniori i njihovi pomagači — kraljevske sudije. Govorio je da će stvari u Engleskoj krenuti nabolje tek onda kada sva dobra postanu zajednička, kad ne bude ni vilana ni plemića i kada svi budu jednaki. Glavni vođ ustanka bio je zanatlija, zidar Vat Tejlor. Po njegovom imenu ustanak iz 1381 g. obično se zove »ustanak Vata Tejlora«.

Seljaci-ustanici u Londonu

Seljaci iz Eseksa i Kenta pošli su na London u dva velika odreda. Londonski predsednik opštine naredio je da se zatvore gradske kapije, ali gradska sirotinja nije dozvolila da se to učini. I među londonskim starešinama, koje su se birale između bogatih trgovaca, bilo je nezadovoljnih politikom kralja i njegovih savetnika. Nezadovoljstvo buržoazije bilo je izazvano rđavim vođenjem rata, koji je potpuno uništio englesku spoljnu trgovinu. Neki od starešina naredili su straži da propusti seljake, misleći da će iskoristiti seljački ustanak da bi zaplašili kralja i njegove savetnike. S razvijenim zastavama, ne nailazeći na otpor, seljaci su ušli u grad. Počeli su da pale i ruše kuće najomraženijih lica u narodu. Gonili su i ubijali kraljevske sudije koje su smatrali za krivce ugnjetavanja naroda. Seljaci su provaljivali tamnice i puštali zatvorenike na slobodu.

Seljaci-ustanici su opkolili londonski zamak Tauer, u kome se tada nalazio kralj Ričard II i tražili da on izađe da s njima pregovara. Čim je kralj izišao iz Tauera, seljaci su prodrli u zamak i pobili nekoliko velmoža koji su se tamo zatekli, a među njima i kenteberijskog arhiepiskopa.

Zahtev seljaka

Do sastanka s kraljem došlo je u Majlendu. Seljaci su kralju izneli svoje zahteve, koji su dobili naziv majlendski program. Majlendski program tražio je ukidanje kmetovskog sistema, ukidanje kuluka i uvođenje jednoobrazne niske novčane rente (4 penija po akru), slobodnu trgovinu po svim gradovima i mestašcima Engleske i amnestiju za ustanike. Kralj je bio prinuđen da pristane na sve seljačke zahteve. Jedan deo seljaka poverovao je kraljevim obećanjima, napustio London i uputio se kućama. Ali su mnogi ustanici, osobito siromasi, bili nezadovoljni. Njima je bila potrebna zemlja i ukidanje surovih zakona protiv radnika. Ničega od svega toga nije bilo u kraljevim obećanjima. Znatan deo seljaka, zajedno s Vatom Tejlorom i Džonom Bulom, ostao je u Londonu. Oni su tražili da se ponovo sastanu s kraljem. U to vreme počela je gradska sirotinja u Londonu da se razračunava sa svojim ponižavateljima i ugnjetačima. U početku se narodni gnev sručio na strance — Flamance i Italijane. Flamanci su u Londonu bili uglavnom iz redova bogatih suknara koji su se iselili za vreme događaja u vezi sa Stogodišnjim ratom. Oni su u Engleskoj otvarali velika preduzeća u kojima su eksploatisali radnike i sitne majstore. Italijani su bili uglavnom zelenaši. Ali su nasilja počela da zahvataju i engleske trgovce. Engleski bogataši su se uplašili i počeli da kupe oružane snage protiv seljaka-ustanika i gradske sirotinje.

Kralj je bio primoran da se ponovo sastane sa seljacima. U odredu s kojim se kralj sastao u Smitfildu preovlađivali su ljudi iz Kenta, koji se od drugih istočnih grofovija razlikovao po tome što u njemu gotovo nije ni bilo kmetova. Ali je slobodno seljaštvo te grofovije jako patilo od oskudice u zemlji. Kentski odred je uglavnom zastupao interese seljačke sirotinje.

Smitfildski zahtevi znatno se razlikuju od majlendskih. Seljaci su tražili da se ukinu svi zakoni sem vinčesterskog (taj zakon, izdat za vreme Edvarda I, garantovao je ličnu i imovinsku bezbednost), da se oduzmu zemlje episkopima, manastirima i sveštenicima i da se podele parohijanima. Zahtevali su da se ukinu sve privilegije seniora i da se staleži izjednače. Insistirali su na tome da se seljacima vrate opštinska prava koja su prisvojili seniori. Među tim zahtevima nalazi se i ukidanje kmetovskog (feudalnog) prava. To je jedina tačka u kojoj su ponovili majlendski program.

Ali, londonska buržoazija i feudalci već su se bili pripremili za otpor. U vreme kraljevih pregovora sa seljacima londonski predsednik opštine izdajnički je ubio Vata Tejlora. Veliki oružani odred sastavljen od ritera i bogatih građana dojurio je kralju u pomoć. Seljaci, nemajući više svoga vođa, ustezali su se da stupe u borbu. Davali su im svakojaka obećanja, obećavali su im da ih neće goniti zbog učestvovanja u ustanku i privoleli ih da se raziđu kućama.

Gušenje ustanka

Seljaci su se razišli u ubeđenju da su svi njihovi zahtevi prihvaćeni. Rešili su da više neće kulučiti i smatrali se slobodnim ljudima. Ali u međuvremenu su po grofovijama bila, u ime kralja, razaslata naređenja da se svi riteri sakupe u Londonu. Riterski odredi dali su se u poteru za seljacima, koji su se delom već bili razišli kućama, i bez muke ih uništili. Odmah zatim su poslate kraljevske sudije u sve ustaničke oblasti i ovi su se svirepo razračunavali sa ustanicima. Mnoštvo seljaka bilo je povešano. Po rečima letopisca, širom cele zemlje bila su podignuta vešala, ali na njima nije bilo dovoljno mesta za sve osuđene. Ljudi su u masama bežali iz sela kud su ih oči vodile. Na trgu u Londonu bio je postavljen panj na kome su otsecali glave gradskoj sirotinji koja je učestvovala u ustanku.

Svirepa smrtna kazna stigla je vođe ustanka, među njima i Džona Bula. Kralj je razaslao naredbu da seljaci bez pogovora moraju slušati seniore i ispunjavati sve one obaveze koje su imali pre ustanka.

Tako je ugušen seljački ustanak. On je bio uperen protiv feudalizma i težio je da ukine ustanovu kmetstva. Seljaci su želeli da postanu slobodni posednici zemlje i da vuku korist od trgovine poljoprivrednim proizvodima. Oni su pretrpeli poraz. O opštim uzrocima poraza srednjovekovnih ustanaka već je govoreno u vezi sa Žakerijem (vidi gl. XIX). Seljaci, rasuti po celoj zemlji, vezani za uske lokalne interese, nisu umeli da se ujedine i da rade organizovano. Veliki deo ustanika nije učestvovao u pohodu na London, već se ograničio samo na borbu sa seniorima po svojim grofovijama. Sem toga, već je među samim seljaštvom počelo raslojavanje. Interesi bogatih seljaka i sirotinje nisu se podudarali. Stoga ni u Londonu seljaci nisu dejstvovali zajedno. Jedan je deo napustio London posle prvog sastanka s kraljem, ostavivši siromahe na cedilu. Klasna svest seljaka još je bila slaba. Oni su mrzeli feudalce, a isto tako i kraljevske savetnike, jer su ih smatrali uzročnicima teških poreza. Ali su oni verovali da će se kralj za njih zauzeti i s poverenjem su gledali na njegova lažljiva obećanja. Sve je to dovelo do sloma seljačkog ustanka.

Ipak je ustanak Vata Tejlora zadao snažan udarac feudalizmu. Feudalni posednici sada su se bojali da seljake teraju na kuluk i da im povećavaju obaveze. Tokom XV veka gotovo svi seljaci su prevedeni na novčane dažbine. Pritom su mnogi od njih otkupljivali slobodu, tako da je krajem XV veka u Engleskoj ostalo vrlo malo kmetova.

Selo posle gušenja ustanka

Onaj koji bi se otkupio kmetovske zavisnosti postajao je lično slobodan i, ako je hteo, mogao je otići od svog lorda. Ali za svoju deonicu on je morao da ispunjava obaveze prema lordu. Sada preovlađuje novčana renta, ali se tu i tamo susreće i kuluk i produktna renta. Prava seljaka na ranije kmetovske deonice nisu uživala zaštitu kraljevskih sudova. Kao ni raniji kmet, nije se ni držalac takve deonice mogao žaliti sudu ako bi lord zauzeo njegovu zemlju ili mu povećao obaveze. Takve seljake, potomke ranijih vilana, nazivani su kopiholderima, ili držaocima na osnovu kopije (oni su kao dokumenat o posedu imali izvod, ili »kopiju«, iz protokola mesnog suda).

Sudovi prave oštru razliku između kopiholdera i friholdera (slobodnih držalaca). Friholderi su bili faktički sopstvenici svoje zemlje i lordu su plaćali samo male novčane iznose. Bogati friholderi imali su pravo da učestvuju na izborima za parlament. Kopiholderi su bili lišeni tog prava.

U to vreme dolazi do velike promene u engleskom zanatstvu i trgovini. Počevši od XIV veka u Engleskoj postiže velike uspehe vunarska proizvodnja. Zanatlije koje su se preselile iz Flandrije otvarale su u Londonu i po drugim mestima velike radionice, u kojima su izrađivale fine tkanine. No još se više raširila izrada nebojenih seljačkih tkanina. One su se mnogo tražile u Flandriji i u Firenci. Tamo su kupovali neobojene engleske tkanine, pa ih bojili i prerađivali.

Proizvodnja nebojenih tkanina vršena je u Engleskoj u okviru domaće radinosti. Njom se uglavnom bavila seoska sirotinja. Seljaci — kućne zanatlije radili su za trgovce, koji su kod njih kupovali tkanine. Seljaci su retko imali novaca da kupe vunu, i trgovci-prekupci davali su im sirovine na dug. Usled toga kućne zanatlije su dospevale u punu zavisnost od trgovaca. Od XIV veka Engleska izvozi sve manje vune; glavni predmet izvoza postaje nebojena tkanina.

Do velikih promena došlo je i u trgovini. Ranije su trgovci iz drugih zemalja dolazili u Englesku po vunu. Sada su se u Engleskoj počela stvarati trgovačka društva za izvoz tkanina. Najčuvenije među njima bilo je društvo »trgovaca-avanturista« koje je nastalo početkom XV veka. U XV veku engleski trgovački brodovi pojavili su se u svim morima Zapadne Evrope.

U Engleskoj je počelo da se menja čitavo društveno uređenje. Prvo mesto u engleskoj privredi počelo je da dobija gajenje ovaca, proizvodnja tkanina i pomorska trgovina. Sve je to rušilo stari feudalni poredak. U XIV i XV veku sistem kmetstva brzo propada, a na selu i u gradu sve se više širi najamni rad. U Engleskoj počinje da se stvara novo plemstvo. To novo plemstvo ne liči na staro, feudalno. Ono ne živi toliko od eksploatacije zavisnog seljaštva koliko od eksploatacije najamnog rada i prodaje svojih proizvoda. Trgovina, cene vuni i žitu, niska najamnina — to su pitanja koja najviše interesuju novo plemstvo. U redove tog novog plemstva prodiru trgovci, koji su kupili zemljoposed, a isto tako i obogaćeni kulaci. Novom plemstvu bila je potrebna jaka kraljevska vlast, koja bi mogla da zaštiti interese engleske trgovine i da čvrsto drži u potčinjenosti radnike.

Samovolja feudalaca

Feudalni velikaši okružuju se velikim pratnjama najamnika, koje uglavnom vrbuju među propalim plemstvom. Oni dobijaju uniformu (»livreja«) s grbom barona — otuda naziv tih vojnih pratnji »livreje«. U Engleskoj počinju da gospodare grupe feudalaca, međusobno povezane rodbinskim vezama — čitavi feudalni klanovi. Velike feudalce okružuju mali rođaci i susedi koji od njih zavise. Feudalac sa svojim »livrejom«, sa svojim srodnicima i klijentima, ne boji se ni kralja, ni njegovih sudova ni činovnika. On napada na susede, zauzima njihovu zemlju, a njegova pratnja ponekad pljačka na drumovima i upušta se u prave bitke s vlastima i s državnom vojskom. Izbori za parlament vrše se pod neposrednim pritiskom tih bandi koje glasaju po naređenju svog lorda i uteruju strah u kosti svim ostalim biračima. Donji dom dospeva u ruke baronskih eksponenata. Baroni su dolazili u parlament s naoružanim pratnjama. Kada je bilo zabranjeno da se u parlament unosi oružje, oni su dolazili s tojagama. Parlament je 1426 g. dobio naziv »batinski parlamenat«. Kada su zabranjene tojage, oni su krili pod plaštevima kamenje i olovne tegove.

Ovo vaskrsavanje feudalne anarhije stoji u vezi sa opadanjem feudalne privrede. U to vreme kada se novo plemstvo prilagođavalo novim uslovima proizvodnje i sve više prebacivalo na kolosek kapitalističke eksploatacije, privreda krupnih feudalaca, koji su živeli prvenstveno od feudalne rente, preživljavala je oštru krizu. Pokušaj feudalaca da povećaju feudalnu rentu i naročito kuluk nije bio krunisan uspehom. On je krajnje ozlojedio seljake i bio jedan od uzroka koji su izazvali ustanak 1381 g. Bez obzira na to što je ustanak bio ugušen, na njega je dugo sačuvana uspomena, i lordovi se nisu usuđivali da ponove svoje pokušaje. U većini slučajeva oni prestaju da vode svoje vlastelinsko gazdinstvo i daju vlastelinsku zemlju u arendu. Arendatori vlastelinske zemlje bili su uglavnom obogaćeni seljaci. Likvidacija vlastelinskog gazdinstva dala je znatan potsticaj za raslojavanje seljaka i porast bogatog gornjeg sloja u njemu. Ali u isto vreme ona je imala i vrlo važnih posledica za feudalce.

Likvidirajući svoje vlastelinsko gazdinstvo, feudalac je gubio svaku vezu s tržištem i nije imao mogućnosti da iz trgovine izvlači profit. U isto vreme seljačke rente su bile fiksirane. Feudalac se pretvara u prostog uživaoca rente, ali su na tom putu njegove mogućnosti bile veoma ograničene. I zato feudalac usmerava svoje želje u pravcu parazitske eksploatacije državnog aparata kao sredstva za povećanje svojih prihoda. Glavni zadatak feudalnih klika postaje borba za vlast, borba za sticanje kraljevske krune ili uticaja na kraljevskom dvoru kako bi se pljačkala državna kasa. Drugi izvor prihoda postaje vojnička pljačka, ratni plen pa čak i jednostavno pljačkanje na drumovima. U epohi opšteg uspona privrednog života Engleske feudalci su se opet pretvorili u opasne pljačkaše, podivljali su i svojom krvavom borbom za plen nanosili ogromnu štetu interesima onih klasa koje sada sve više izbijaju u prvi red u privrednom životu zemlje.

Prva kriza (1387—1388)

Ričard II pregovara sa kolovođama seljačkog ustanka 1381 (Ilustracija iz Froisarovih hronika)

Kad je Ričard preuzeo upravljanje kraljevstvom, on uklanja glavne plemiće, koji su dotad odlučivali na dvoru i postavlja svoj krug savetnika. Nezadovoljna grupa lordova se žali, pa su se nazivali lordovi koji se žale.

Nezadovoljni lordovi vrše pritisak na engleski parlament, pa parlament zahteva 1387. da Ričard II ukloni nepopularne savetnike. Ričard II to odbija, pa parlament postavlja Državni savet da vlada u ime kralja.

Ričard II hapsi vođu grupe nezadovoljnih lordova. Međutim u sukobu Ričardovi vojnici su savladani, a Ričard II je utamničen u čuvenoj Londonskoj kuli. Osam Ričardovih savetnika je smaknuto 1388. zbog izdaje, a ostali su proterani.

Krhki mir

Ričard ostaje i dalje kralj, ali gotovo bez autoriteta. Međutim naučio je lekciju iz 1387. i postao je oprezan sa lordovima. Ričard je bio sličan kasnijim renesansnim prinčevima. Ukrasio je Vestminstersku palatu. Postaje mecena za umetnost, arhitekturu i literaturu. Insistira na korišćenju kašika na dvoru, a izumeo je i maramicu.

Sa Francuskom potpisuje 1396. mir na 28 godina i ženi se Izabelom Valoa, ćerkom Karla VI Ludog. Time je Stogodišnji rat bio prekinut do 1414. godine.

Inače Ričard nije pokazivao želje za ratovanjem. U Irskoj je 1394. pokazao da je zainteresovan za miroljubiva rešenja sporova. U Irskoj je nastojao tretirati sa poštovanjem i blagošću obične građane Irske, koji se ne pridružuju pobunjenicima. Nažalost prerano je svrgnut, da bi tu politiku sprovodio dovoljno dugo.

Ričard II posmatra smrt Vata Tajlera i obraća se seljacima u pozadini

Druga kriza (1397—1399) i svrgavanje Ričarda

Ričard se rešava lordova, koji su ga ponizili

Ričard se dovoljno učvrstio na vlasti, pa odlučuje 1397. da se reši lordova, koji su uklonili njegove savetnike tokom prve krize. Jednog od lordova ubija, drugi umire u zatvoru, a treći je proteran. Sve to radi pod izgovorom da su ponovo planirali državni udar. Konačno je počeo sa čišćenjem svih onih, koje je video kao prepreku svom kraljevskom autoritetu.

Ričard oduzima imovinu budućem Henriju IV

Ričard je bio bez dece. Sledio je politiku svojih predaka i nastojao je što više centralizovati vlast oduzimanjem zemlje od moćnih plemića. Sin Džona od Genta je bio Henrik Bolinbruk (budući Henrik IV).

Posle smrti Džona od Genta, Ričard oduzima ogromno imanje Henrija Bolinbruka zbog navodne nelojalnosti i huškanja protiv kralja. Imanje Henrija Bolingbroka je bilo država u državi i bilo je prepreka na putu ujedinjene i mirne Engleske.

Ričard je svrgnut, a Henri IV postaje kralj

Henri Bolinbruk (budući Henri IV) kreće u bitku protiv kralja Ričarda II, kad se Ričard nalazio u pohodu u Irskoj. Pošto je Ričardov autokratski stil vladanja bio nepopularan, Henrik IV lako zadobija kontrolu nad jugom i istokom Engleske. U početku je Henri IV imao ograničene ciljeve, koji su se svodili na povratak njegove imovine i ograničenje kraljeve vlasti. Kad se Ričard vratio u Vels, već je nezadovoljstvo njegovom vlašću zahvatilo celu Englesku, pa je Henrik IV osećao da ima priliku da sam postane kralj.

Ričard je zarobljen u Velsu, odveden je u Londonsku kulu i prisiljen je da abdicira. Parlament je izabrao Henrija IV za novog kralja. Ričard je zatvoren u zamku Pontefrakt i tu je verovatno ubijen 1400.

Porodično stablo

16. Edvard I Plantagenet

8. Edvard II Plantagenet

17. Eleonora Kastiljska

4. Edvard III Plantagenet

18. Filip IV

9. Izabela Francuska

19. Džoana I od Navare

2. Edvard Crni Princ

20. John II, Count of Holland

10. Vilijam I, grof od Enoa

21. Filipa od Luksemburga

5. Filipa od Enoa

22. Šarl Valoa

11. Žana od Valoa

23. Margareta Anžujska

1. Ričard II Plantagenet

24. Henri III Plantagenet

12. Edvard I Plantagenet (=16)

25. Eleonora od Provanse

6. Edmund of Woodstock, 1st Earl of Kent

26. Filip III Hrabri

13. Margaret of France

27. Marija od Brabanta

3. Džoana od Kenta

28. Baldwin Wake

14. John Wake, 1st Baron Wake of Liddell

29. Hawise de Quincy

7. Margaret Wake, 3rd Baroness Wake of Liddell

30. Sir William de Fiennes

15. Joan de Fiennes

31. Blanche de Brienne, Baroness Tingry

Literatura

• Encyclopedia Britannica. 
• Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka I. Beograd.