Romen Gari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Romen Gari
Lični podaci
Datum rođenja(1914-05-21)21. maj 1914.
Mesto rođenjaVilnjus, Rusko carstvo
Datum smrti2. decembar 1980.(1980-12-02) (66 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Književni rad
Najvažnija dela"Obećanje u zoru",
Koreni neba,
Život je pred tobom,
"Pas Belac"
NagradeGonkurova nagrada

Romen Gari (franc. Romain Gary) bio je francuski književnik, diplomata, filmski reditelj i avijatičar u Drugom svetskom ratu. Jedini je autor koji je Gonkurovu nagradu dobio dva puta, pod dva različita imena. Prvi put za roman Koreni neba 1956. godine, a drugi 1975. godine za roman Život je pred tobom, koji je objavio pod pseudonimom Emil Ažar.[1] Jedan je od najznačajnijih pisaca francuske književnosti druge polovine 20. veka.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Gari je rođen 1914. godine kao Roman Kacev u gradu Vilni u Ruskoj imperiji (današnji Vilnjus u Litvaniji).[2][3] U svojim knjigama i intervjuima izneo je više različitih verzija porekla svojih roditelja i sopstvenog detinjstva. Njegova majka, Mina Ovcinska (1879—1941),[2][4] bila je jevrejska glumica iz litvanskog grada Švenčionisa, a otac je bio krznar po imenu Arije-Lejb Kacev (1883—1942) iz ​​Trakaja, takođe Aškenazi.[5][6] Arije-Lejb je napustio porodicu 1925. godine i ponovo se oženio. Gari je kasnije tvrdio da je njegov pravi otac bio proslavljeni glumac i filmska zvezda Ivan Možuhin (Iván Ilьíč Mozžúhin), sa kojim je njegova majka glumica radila i na koga je veoma ličio. Možuhin se pojavljuje u njegovom autobiografskom romanu Obećanje u zoru.[7]

Siromašno detinjstvo je proveo sa majkom u Rusiji i Poljskoj.[8] Kada je imao četrnaest godina, on i njegova majka emigrirali su u Nicu, u Francusku. Studirao je pravo, prvo u Eks an Provansu, a zatim u Parizu. Naučio je da upravlja avionom u francuskom ratnom vazduhoplovstvu u Salon de Provansu i u vazduhoplovnoj bazi Avord, blizu Burža.[9]

U Drugom svetskom ratu učestvovao je kao avijatičar. Pridružio se snagama Slobodne Francuske i generalu de Golu. Rat je završio kao kapetan u londonskim kancelarijama vazduhoplovnih snaga Slobodne Francuske. Imao je preko 25 uspešnih letova, beležeći preko 65 sati letenja.[10] U to vreme promenio je ime u Romen Gari. Bio je odlikovan za hrabrost u ratu, primio je mnoge medalje i priznanja, među kojim i orden Legije časti.

Godine 1945. objavio je svoj prvi roman Éducation européenne (Evropsko vaspitanje). Odmah nakon vojne službe, radio je u francuskoj diplomatskoj službi u Bugarskoj i Švajcarskoj.[11] Godine 1952. postao je sekretar francuske delegacije pri Ujedinjenim nacijama, a 1956. godine postaje generalni konzul u Los Anđelesu i upoznaje Holivud.[11]

Nakon povlačenja iz diplomatije 1961. godine, nastanio se u Parizu i nastavio da objavljuje u Francuskoj i Sjedinjenim Državama, postigavši uspeh na dva jezika koja mu nisu maternja.[12]

Kao Emil Ažar[uredi | uredi izvor]

U memoarima objavljenim 1981. godine, Garijev nećak Pol Pavlovič tvrdi da je Gari objavio nekoliko dela pod pseudonimom Emil Ažar. Gari je angažovao Pavloviča da glumi Ažara u javnim nastupima, što mu je omogućilo da osvoji drugu Gonkurovu nagradu 1975. godine za roman Život je pred tobom, kršeći uobičajena pravila nagrade.[13]

Ekranizacija romana Život je pred tobom iz 1977. godine Madame Rosa, osvojila je Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Pod pseudonimom Emil Ažar objavio je četiri romana. Posthumni dokument će otkriti da je Ažar zapravo Gari.[12]

Objavljivao je i pod pseudonimima Šatan Bogat i Fosko Sinibaldi.[13]

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Trg Romena Garija, koji se nalazi u Parizu u 15. arondismanu

Gari je jedan od najpopularnijih i najplodnijih francuskih pisaca. Napisao je više od 30 romana, eseja i memoara, neke i pod pseudonimom. Njegov opus je obeležen humanizmom i težnjom da se afirmiše ljudsko i životinjsko dostojanstvo.[12]

On je jedini pisac koja je dva puta osvojio Gonkurovu nagradu. Ova nagrada za književnost na francuskom jeziku dodeljuje se jednom autoru. Gari, koji je već dobio nagradu 1956. godine za Koreni neba, objavio je Život je pred tobom pod pseudonimom Emile Ažar 1975. godine. Akademija Gonkur dodelila je nagradu autoru te knjige ne znajući njegov identitet. Garijev nećak Pol Pavlovič jedno vreme se predstavljao kao autor. Gari je kasnije otkrio istinu u svojoj posthumnoj knjizi Život i smrt Emila Ažara.[14] Gari je takođe objavljivao kao Šatan Bogat, Rene Devil i Fosko Sinibaldi, kao i pod svojim rođenim imenom Roman Kacev. [15][16]

Pored romana, pisao je i scenarije. Napisao je scenario za film Najduži dan i bio ko-scenarista i režiser filma Ubij!,[17] u kom je glumila njegova tadašnja supruga Džin Siberg. Godine 1979. bio je član žirija na 29. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu. [18]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Garijeva prva supruga bila je britanska spisateljica, novinarka i urednica Vogue magazina Lesli Blanč. Venčali su se 1944. a razveli 1961. godine. Od 1962. do 1970. godine, Gari je bio oženjen američkom glumicom Džin Siberg (Jean Seberg)[3], sa kojom je dobio sina Aleksandra Dijega Garija.

Nakon što je saznao da je Džin Siberg imao aferu sa Klintom Istvudom, Gari ga je izazvao na dvoboj, ali je Istvud odbio.[19]

Gari je umro 2. decembra 1980. godine u Parizu od samonanete rane iz vatrenog oružja. Ostavio je belešku u kojoj je pisalo da njegova smrt nema veze sa samoubistvom Sibergove prethodne godine.[20]

Gari je kremiran na groblju Per Lašez, a njegov pepeo je rasut u Sredozemnom moru u blizini Rokebrin-Kap-Martena. [21]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Nekoliko knjiga Romena Garija u bugarskom prevodu

Kao Romen Gari[uredi | uredi izvor]

  • Éducation européenne (1945)
  • Tulipe (1946)
  • Odeća bez ljudi (Le Grand Vestiaire) (1949)
  • Les Couleurs du jour (1952)
  • Koreni neba (Les Racines du ciel) (1956)
  • Lady L (1958)
  • Obećanje u zoru (La Promesse de l'aube) (1960)
  • Johnie Cœur (1961)
  • Gloire à nos illustres pionniers (1964) - kratke priče
  • Skijaš skitnica (The Ski Bum) (1965)
  • Pour Sganarelle (1965) -esej
  • Les Mangeurs d'étoiles (1966)
  • La Danse de Gengis Cohn (1967)
  • La Tête coupable (1968)
  • Pas belac (Chien blanc) (1970)
  • Les Trésors de la mer Rouge (1971)
  • Europa (1972)
  • The Gasp (1973)
  • Les Enchanteurs (1973)
  • La nuit sera calme (1974) - intervju
  • Au-delà de cette limite votre ticket n'est plus valable]] (1975)
  • Sjaj žene (Clair de femme) (1977)
  • La Bonne Moitié (1979) - drama
  • Les Clowns lyriques (1979); nova verzija Les Couleurs du jour
  • Les Cerfs-volants (1980)
  • Vie et Mort d'Émile Ajar (1981) - posthumno
  • L'Affaire homme (2005) - članci i intervjui
  • L'Orage (2005) - kratke priče i nazavršeni romani

Kao Emil Ažar[uredi | uredi izvor]

  • Gros câlin (1974)
  • Život je pred tobom (La vie devant soi) (1975)
  • Pseudo (1976)
  • L'Angoisse du roi Salomon (1979)

Kao Fosko Sinibaldi[uredi | uredi izvor]

  • L'homme à la colombe (1958)

Kao Šatan Bogat[uredi | uredi izvor]

  • Les têtes de Stéphanie (1974)

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Kao režiser[uredi | uredi izvor]

  • Birds in Peru (1968) sa Džin Seberg u glavnoj ulozi
  • Kill! (1971) takođe sa Džin Seberg

Kao scenarista[uredi | uredi izvor]

  • The Roots of Heaven (1958)
  • Najduži dan (1962)
  • Madame Rosa (1977)

Kao glumac[uredi | uredi izvor]

  • Nitchevo (1936) - Mladić na ogradi
  • The Road to Corinth (1967) -(nekreditovano)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Autobiografski romani Romena Garija, francuskog pisca, diplomate i avijatičara konačno u prevodu na srpski”. euronews.rs. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  2. ^ a b Ivry, Benjamin (21. 1. 2011). „A Chameleon on Show”. Daily Forward. 
  3. ^ a b Romain Gary et la Lituanie Arhivirano 26 jun 2011 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ Myriam Anissimov (2004). Romain Gary, le Caméléon. Paris: Les éditions Folio Gallimard. ISBN 978-2-207-24835-5. 
  5. ^ „Romain Gary”. Encyclopédie sur la mort. Pristupljeno 21. 6. 2016. 
  6. ^ Schoolcraft, Ralph W. (2002). Romain Gary: the man who sold his shadow. University of Pennsylvania Press. str. 165. ISBN 0-8122-3646-7. 
  7. ^ Schwartz, Madeleine. „Romain Gary: A Short Biography”. The Harvard Advocate. 
  8. ^ „Romen Gari: Pas belac”. rts.rs. Pristupljeno 30. 3. 2022. 
  9. ^ „Romain Gary: The greatest literary conman ever?”. 
  10. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 26. 11. 2010. g. Pristupljeno 11. 2. 2013. 
  11. ^ a b Bellos, David (2010). Romain Gary: A Tall Story. 
  12. ^ a b v „Romen Gari: Obećanje u zoru i Pas belac”. institutfrancais.rs. Pristupljeno 30. 3. 2022. 
  13. ^ a b Prial, Frank J. (2. 7. 1981). „Gary won '75 Goncourt under Pseudonym 'Ajar'”. The New York Times. 
  14. ^ Gary, Romain, Vie et mort d'Émile Ajar, Gallimard – NRF (17 juillet 1981), 42p. ISBN 978-2-07-026351-6.
  15. ^ Lushenkova, Anna (2008). „La réinvention de l'homme par l'art et le rire: 'Les Enchanteurs' de Romain Gary”. Ur.: Clément, Murielle Lucie. Écrivains franco-russes. Faux titre. 318. Rodopi. str. 141—163. ISBN 978-90-420-2426-7. 
  16. ^ Di Folco, Philippe (2006). Les grandes impostures littéraires: canulars, escroqueries, supercheries, et autres mystifications. Écriture. str. 111—113. ISBN 2-909240-70-3. 
  17. ^ Romain Gary on the IMDb website
  18. ^ „Berlinale 1979: Juries”. berlinale.de. Pristupljeno 8. 8. 2010. 
  19. ^ Bellos, David (12. 11. 2010). „Romain Gary: au revoir et merci”. The Telegraph. UK. 
  20. ^ D. Bona, Romain Gary, Paris, Mercure de France-Lacombe, 1987. str. 397–398..
  21. ^ Beyern, B., Guide des tombes d'hommes célèbres, Le Cherche Midi. 2008. ISBN 978-2-7491-1350-0.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ромен_Гари&oldid=26994010”