Sveti Domingo od Silosa

Sveti Domingo od Silosa
*Santo Domingo de Silos*
Sveti Domingo od Silosa; Santo Domingo de Silos
	Pogled na Sveti Domingo od Silosa
	Zastava Grb
Administrativni podaci
Država	Španija
Autonomna zajednica	Burgos
Stanovništvo
Stanovništvo	‍
— 2013.	316
— gustina	4 st./km2
Geografske karakteristike
Koordinate	42° 24′ S; 3° 36′ Z / 42.4° S; 3.6° Z
Aps. visina	1007 m
Površina	78,91 km2
	Sveti Domingo od Silosa Sveti Domingo od Silosa na karti Španije
Ostali podaci
Gradonačelnik	Emeterio Martin Brogueras
Poštanski broj	09610

Sveti Domingo je naselje i opština smeštena u provinciji Burgos i pripada Autonomnoj pokrajini Kastilja i Leon (Španija), okrugu La Demanda (špa. La Demanda), i takoreći srezu Salas de Los Infantes (špa. Salas de los Infantes), čije ime nosi i prva gradska opština. ^[1]

Turistički predstavlja deo „Trougla Arlanse“ (špa. Triángulo del Arlanza) zajedno sa susednim naseljima, Lermom i Kovarubijasom. Štaviše, deo je tzv. Sidovog puta (špa. Camino del Cid). Pojedini naučnici zabeležili su da je manastir Svetog Dominga od Silosa povezan sa Sidovom pričom, budući da su Rodrigo Dijas de Vivar (špa. Rodrigo Díaz de Vivar) i njegova supruga Himena (špa. Jimena) donirali deo svoje zaostavštine manastiru, 1081. - godine kada je Sid bio prognan manastir se još uvek gradio. ^[2]

Istorija

Manastir se nalazi na istočnoj strani male doline koja se nalazi u velikoj Meseti Kastilje. Prvi dokument koji govori o tome je iz 954. godine i tu se dolina nalazi pod imenom dolina Tabladilja (špa. Valle de la Tabladillo). Život u ovom manastiru datira još iz vremena paristorije i danas nam je poznat zahvaljujući arheološkim iskopinama. Manastirski život u čitavoj dolini, posebno u Silosu, počeo je najverovatnije u vreme španske Rekonkiste, krajem 9. veka, u obliku monaško-porodičnih farmi. Zbog pustošenja Alkansora, manastir zapada i u materijalnu i u duhovnu dekadenciju. Ipak, zahvaljujući kralju Fernandu I od Kastilje, i dalje postoji. Kralju su dodelili zvanje igumana Silosa, i u svoje 32 godine, on restauira manastir i postavlja ga na noge. Umro je 20. decembra 1073. godine, kanonizovan je 1076. i proglašen je za sveca. Od 1512. manastir postaje moderniji, kada se pridružuje benediktanskoj zajednici Valjadolida (špa. Valladolid), tako što dobija ogradni zid, pojedinačne ćelije za monahe, kapelu... ^[3]

U novembru 1835. prekida se monaški život i otpušta se zajednica na narednih 45 godina. Srećom,18. decembra 1880. godine, grupa benediktanskih monaha iz Francuske vođena od strane monaha Don Ildefonsa Gepina (špa. Dom Ildefonso Guépin), spasila je manastir potpune katastrofe našavši utočište u njemu. Ovi monasi su samostalno restauirali manastir i tako su uspeli da obnove kulturne ostatke. Pronašli su 14 srednjovekovnih rukopisa i srednjovekovne diplome, kao i dosta toga iz moderog vremena.

Od tada pa sve do danas zajednica manastira Silos ima veliku životnost. Zahvaljujući svojim liturgijskim proslavama, doprinosima kulturi itd. osnovali su nekoliko novih zgrada u Španiji i Hispanskoj Americi (Meksiko i Argentina). Takve su Estibalis (špa. Estíbaliz) u Alavi (špa. Álava), Monserat u Madridu (špa. Monserrat de Madrid), Lejre (špa. Leyre) u Navari (špa. Navarra)...

Ovaj manastir danas zauzima bitno mestu u Benediktanskom redu, kao i u španskoj crkvi.

Izgled manastira

Kada govorimo o spoljašnjem izgledu, manastir poseduje crkvu na severu, južno krilo ili stambeni prostor sa ćelijama za monahe. Ovaj prostor je pretrpeo veliki požar 1970. godine pa je smanjen. Međutim, restauiran je 1971—1972. godine uz planiranje i kontinuirano praćenje radova od strane arhitekata Alberta Garsije Hila (špa. Alberto García Gil) i Hulije Fernandes de Kaleje (špa. Julia Fernández de Caleya). Od tada, Silos je veliki istorijski funkcionalni manastir.

Književni značaj

Tokom 10. veka, zajednica monaha u Silosu je radila u svom skriptorijumu (pisarska radionica u srednjovekovnim manastirima) odakle se čuvaju tri dela: „Kasijanove konferencije“ (špa. Las conferencias de Casiano) iz 928. godine, „Komentar o vladavini Svetog Benita“ (špa. Comentario a la Regla de San Benito) iz 945. godine. Već su pomenuti benediktanski monasi koji su pronašli 14 srednjovekovnih rukopisa, srednjovekovne diplome, kao i dosta toga iz modernog vremena. Ipak, od posebnog značaja je rukopis iz 970. godine, a to su glose.

Biblioteka ovog manastira danas čuva oko 60 000 tomova, uključujući inkunabule, rukopise i svitke. Sveti Domingo od Silosa je značajan za Spev o Sidu kao i manastir Sveti Pedro od Kardenje (špa. San Pedro de Cardeña).

Glose

Glose predstavljaju skup lingvističkih napomena koje se dodaju na marginu ili između redova latinskih tekstova kako bi bili jasniji. Predstavljaju početak španske književnosti jer pre toga nije postojala nijedna knjiga niti spis koji je pisan na čistom romanskom jeziku. Pornađene su u 10. veku u dva manstira: Sveti Milan od Kogolje (špa. San Millán de la Cogolla) i Sveti Domingo od Silosa (špa. Santo Domingo de Silos), pa tako razlikujemo (špa. glosas Emilianenses) i (špa. glosas Silenses). Postoji 368 glosa koje se pojavljuju na 15 papira.

Obilje glosa na tako malo papira, kao u slučaju glosa Silosa, odlikuje se odlučnom željom da se prevedu najznačajnije latinske reči na novi jezik koji je tada u upotrebi. Primenjujući latinski pravopis na novi jezik, monah koji je pisao glose, postavio je jedan novi eksperiment koji je prihvaćen i koji se primenjivao.

Glosas silenses

Ove glose se mogu naći u rukopisu Add. 30853 i čuvaju se u Britanskoj biblioteci u Londonu. Kodeks sadrži propovedi, pisma i jedno pokajanje, odnosno, pravila i obrede koje je koristila ona osoba koja se ispoveda za izricanje javne kazne.

U ovom poslednjem delu kodeksa obiluju glose na marginama koje se istiñu po svom kvantitetu budući da ih ima 513 različitih.