Светлост се угасила

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Svetlost se ugasila
Naslovna strana romana objavljenog 1891.
Nastanak
Orig. naslovThe Light That Failed
AutorRadjard Kipling
ZemljaSAD
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delafikcija
Temeneuzvraćena ljubav, prijateljstvo, rat
Izdavanje
Datum1891.
Broj stranica339

Svetlost se ugasila je prvi roman engleskog pisca Radjarda Kiplinga, nobelovca, prvi put objavljen u Lipinkotovom mesečnom časopisu januara 1891. Veći deo radnje romana smešteno je u London, ali se mnogi važni događaji u celoj priči dešavaju u Sudanu i Port Saidu. Prati život Dika Heldara, umetnika i slikara koji je oslepeo, i njegovu neuzvraćenu ljubav prema svojoj drugarici iz detinjstva, Mejzi.

Kipling je napisao roman kada je imao 26 godina, i on je polu-autobiografski, zasnovan na sopstvenoj neuzvraćenoj ljubavi prema Florens Garard. Iako su ga kritičari loše prihvatili, roman je uspeo da se štampa tokom više od jednog veka. Takođe je adaptiran u predstavu, dva nema filma i dramski film.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

U vreme kada se Kipling vratio u Englesku 1889. godine, bio je na dobrom putu do književne slave zahvaljujući svojim uspešnim kratkim pričama. Međutim, kako se od njega očekivao roman, počeo je da piše Svetlost se ugasila u vrlo kratkom roku od tri meseca. Inspiracija za roman bila je njegova neuspela veza sa Florens Garard, koju je prvi put sreo kada se ukrcao sa svojom sestrom u Sautsiju, na jugu Engleske. [1]

Kipling je ostao u kontaktu sa Garardovom nakon što se vratio u Indiju da radi kao reporter, dopisujući se s njom preko pisama. Ona je prekinula njihovu vezu nakon dve godine, ostavljajući Kiplinga uništenog jer je verovao da se verio sa njom. [2] Ponovo ju je sreo 1890. u Londonu i pokušao da obnovi njihovu vezu. Posetio ju je i u Parizu gde je studirala na umetničkoj akademiji Džulijan. Nije poznato šta se dogodilo između njih, osim da on nikada više nije video Garardovu. Greška kod citiranja: Početka oznaka <ref> nije ispravno oblikovana ili sadrži neispravan naziv

Dok je većina radnje romana smeštena u London, vojni pohodi su smešteni u Sudan i Egipat, posebno u Port Said i Suakin. Mahdistički rat služi kao pozadina Dikovog prvog susreta sa Torpenhauom i njegove kasnije smrti tokom ponovnog osvajanja. [3]

Rezime radnje[uredi | uredi izvor]

Priča počinje tako što su Dik i Mejzi kao deca siročad u primorskom pansionu pod starateljstvom gđe. Dženet (sadistkinja izvučena iz Kiplingovog sopstvenog detinjstva sa gospođom Holovej). Dik priznaje svoju zaljubljenost u Mejzi, ali ona ga obaveštava da će uskoro otići da završi školovanje.

Godinama kasnije, Dik radi kao slikar i umetnik među britanskim oružanim snagama u Sudanu. Upoznaje ratnog dopisnika po imenu Torpenhau koji, svedočeći o njegovoj veštini, organizuje da Dika unajmi sindikat za koji radi. Dvojica muškaraca brzo sklapaju prijateljstvo i pomažu jedan drugom u svojim poslovima. Dik je kasnije povređen mačem u glavu i provodi noć u delirijumu, tugujući zbog Mejzi. Kada se kampanja završi, Dik se vraća u London gde se na kraju ponovo ujedinjuje sa Torpenhauom. Njegove ratne skice privukle su pažnju u Engleskoj i kada njegovi bivši poslodavci pokušavaju da zadrže njegove podnete radove, Dik prisiljava njihovog predstavnika da ih vrati. On deli iznajmljeni stan sa Torpenhauom u Londonu gde njih dvojica provode vreme radeći i razgovarajući o umetnosti zajedno sa još nekoliko prijatelja. Dik ponovo nailazi na Mejzi koja takođe radi kao slikarka i učenica kod Dikove bivše učiteljice, Kami. On želi da obnovi njihovu vezu i iako ona odbija, zamoli ga da je posećuje svake nedelje jer ceni njegove savete o svom poslu. On popušta, pretpostavljajući da će ga ona zavoleti kao što on voli nju. Takođe upoznaje Mejzinu cimerku, crvenokosu devojku koja ga od početka prezire.

Dok razgovara o njenom radu, Dik ulazi u raspravu sa Mejzi oko njenog pokušaja da naslika „Melanholiju“ iz knjige „Grad strašne noći“. Dik kaže da je to van njenih mogućnosti i izjavljuje da on to može bolje. Mejzi uskoro odlazi u Pariz da radi nekoliko meseci kod Kami, a Dik je ispraća u luci. Konačno je ubeđuje da mu da poljubac, što je razbesnelo crvenokosu devojku. Kada se vratio u svoju sobu, otkriva da je Torpenhau doveo lepu mladu prostitutku po imenu Besi koju je pronašao srušenu u hodniku. Zainteresovan njenim licem, Dik ubeđuje devojku da se vrati u njegov atelje kako bi on mogao da je slika i plati za to. Na kraju, Besi pokušava da zavede Torpenhaua iako ih prekida Dik, koji prekori Torpenhaua i šalje ga napolje. Besi je besna na Dika, ali nastavlja da mu bude model zbog novca. Dik radi svoju ideju o "Melanholiji" koju modelira na Besi, ali na svoj užas otkriva da će oslepeti zbog povrede u bici. On uspeva da završi sliku nedelju dana nakon što se Torpenhau vratio, oslanjajući se na viski. Međutim, Besi uništava sliku u znak osvete za njegovo ranije mešanje. Torpenhau to krije od Dika, koji je sada potpuno slep, žaleći što je ikada pomogao devojci.

Kada stignu vesti o novoj kampanji u Sudanu, Torpenhau posećuje Mejzi u Parizu i ubeđuje je da se sretne sa Dikom u nadi da će se ona brinuti o njemu. Iako vidno uznemirena, ona odbija i Dik je nežno zamoli da ode. Ovu činjenicu krije od Torpenhaua, koji sa prijateljima odlazi u kampanju. Dik se ponovo susreće sa Besi i nakon saznanja za uništenje "Melanholije" odlučuje da ode u kampanju. Uz pomoć poznanika u Port Saidu, stiže na bojno polje na samom početku bitke, ali biva ubijen metkom u glavu.

Radovi Radjarda Kiplinga, 1909.

Teme[uredi | uredi izvor]

Glavna tema koja se provlači kroz roman je neuzvraćena ljubav, oličena u Dikovoj ljubavi prema Mejzi i njegovim krajnje uzaludnim pokušajima da se ona zauzvrat zaljubi u njega. Nasuprot tome, roman takođe istražuje prijateljstvo između Dika i Torpenhaua, a Gardijan napominje da je to „jedina emocionalno zadovoljavajuća veza“ u romanu. [4] Kipling takođe prikazuje okrutnost i brutalnost u ratu, kao i u svakodnevnom životu, u događajima kao što su Torpenhauovo iskopavanje oka arapskom vojniku, Dikovo maltretiranje predstavnika sindikata, njegov tretman Besi i njegov odgovor na upucavanje neprijateljskih vojnika u završnom poglavlju. Greška kod citiranja: Početka oznaka <ref> nije ispravno oblikovana ili sadrži neispravan naziv On se takođe fokusira na umetnost i ulogu umetnika, a Dikove slike čine centralno obeležje, posebno "Melanholija" koja je na kraju uništena. [5] Kipling posebno ismejava komercijalizaciju umetnosti kada Dika kude njegovi prijatelji zbog njegove arogancije prema uspesima i ljubavi prema novcu. On to suprotstavlja Dikovom sarkazmu jer je morao da čisti grafički portret sudanskog vojnika da bi se dopao široj javnosti. Greška kod citiranja: Početka oznaka <ref> nije ispravno oblikovana ili sadrži neispravan naziv

Roman takođe istražuje maskulinitet i suprotstavlja ga ženskim osobinama i ulogama kao što je to bilo tokom viktorijanskog perioda. Ovo je očigledno u Dikovom iskustvu kao ratnog umetnika za koje se pokazalo da mu je dalo širu perspektivu njegove umetnosti i nešto što Mejzi nikada neće iskusiti. [6] Kipling takođe pokazuje efekat zlostavljanja u detinjstvu jer je gđa. Dženet svojim postupanjem prema Diku dovela do toga da on postane „prirodni lažov“ i „zapuštenog tela i divljak u duši“. To se ogleda u njegovom kasnijem maltretiranju predstavnika sindikata. [7]

Roman se takođe bavi slepilom i Dikovim klizanjem u očaj i bespomoćnost usled gubitka radne sposobnosti i posledičnog napuštanja od strane Mejzi. Dik to sažima izjavom da je „...bolje ostati sam i trpeti samo bedu i biti sam, sve dok je moguće pronaći distrakciju u svakodnevnom radu. Kada taj resurs nestane, čoveka treba sažaljevati i ostaviti ga na miru." [7]

Istorija publikacije[uredi | uredi izvor]

Svetlost se ugasila je prvobitno trebalo da bude prvo objavljeno od strane Džona V. Lovela u Njujorku, ali je to odloženo, što je omogućilo Lipinkotovom magazinu da ga prvi objavi u januaru 1891. Prvi Kiplingov roman objavljen je u četiri različite verzije u periodu od dve godine. [8] Lipinkotovo izdanje imalo je dvanaest poglavlja i srećan kraj. Međutim, Kipling je prvobitno napisao verziju od petnaest poglavlja koja se završila Dikovom smrću. Odlučivši da bi to bilo previše tužno za javnost, promenio je to. [5] [8] Lipinkot je platio Kiplingu 800 dolara za roman. [8]

Izdanje od petnaest poglavlja će kasnije biti objavljeno u tvrdom povezu „Standardno izdanje“ od strane Macmillan Publishers sa uvodnom napomenom koja je glasila: „. . . Svetlost se ugasila onako kako ga je pisac prvobitno zamislio." Veruje se da je Kiplingova majka vršila pritisak da se objavi srećan kraj zbog čega je Kipling kasnije zažalio, što je dovelo do beleške u „Standardnom izdanju“ romana. [5]

Ocene kritičara[uredi | uredi izvor]

Svetlost se ugasila naišla je na loš prijem od strane kritičara. Džed Adams naziva roman bogato otkrivajućim iako je bio loše recenziran, posebno njegove čovekoljubive i mizogine podloge. On to naziva „...metaforom za neuspešnu galantnost muškarca iz 19. veka koji se suočava sa novom ženom“. [4] Endru Liset, u svojoj biografiji Kiplinga, nazvao ga je „odraslim romanom emocionalno nezrelog čoveka“. [9] Različito je ismevan kao „sentimentalan, nestrukturiran, melodramatičan, šovinistički i neuverljiv“. [5] Sam Kipling je u svojoj autobiografiji priznao da je roman bio konte (kratka priča o avanturi), a ne izgrađena knjiga. [10] Lord Birkenhed naziva roman „trulom jabukom” među ostalim Kiplingovim objavljenim delima. [11] Džordž Orvel, u nepotpisanoj recenziji „Radjarda Kiplinga“ Edvarda Šenksa, [12] kaže: „Zanimljivo je da on (Šanks) ima veoma loše mišljenje o tom odličnom romanu“. [13]

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Predstava Džordža Fleminga, sa Džonstonom Forbs-Robertsonom, njegovom suprugom Gertrudom Eliot i Sidni Valentajn, u glavnim ulogama, prvi put je postavljena na Vest Endu od februara do aprila 1903. [14] i preseljena na Brodvej u novembru, čime je priča postala poznatija. [15] Napravljen je u nemi film Patea iz 1916. sa Robertom Edesonom i Hose Kolins, nemi film iz 1923. kompanije Famous Players-Lasky i film Paramaunta iz 1939. u kojem je Ronald Kolman u glavnoj ulozi, sa Mjurijel Angelus, Idom Lupino i Volterom Hustonom. Takođe je adaptiran za televiziju u SAD 1961. od strane Breck Shampoo Company, sa Ričardom Bejzhartom u ulozi Heldara i Suzan Harison kao Mejzi.

Svetlost se ugasila je adaptirana kao radio-drama od strane Sema Dana kao deo serije Himana Brauna CBS Radio Mystery Theater, a emitovana je 28. februara 1977. [16]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Adams, Jad (28. 1. 2006). „The girl he left behind”. The Guardian. Pristupljeno 19. 2. 2017. 
  2. ^ Dillingham, William B. (mart 2010). „Another Way of Looking at Butterflies”. The Kipling Journal (335): 59. ISSN 0023-1738. Pristupljeno 21. 2. 2017. 
  3. ^ Dumont, Hervé. „6. L'EMPIRE COLONIAL BRITANNIQUE : ÉGYPTE ET PROCHE-ORIENT”. Le site d'Hervé Dumont (na jeziku: francuski). Pristupljeno 11. 3. 2017. 
  4. ^ a b Adams, Jad (28. 1. 2006). „The girl he left behind”. The Guardian. Pristupljeno 19. 2. 2017. Adams, Jad (28 January 2006). "The girl he left behind". The Guardian. Retrieved 19 February 2017.
  5. ^ a b v g Annis, Geoffrey (12. 2. 2008). „The Light That Failed: An Introduction”. kiplingsociety.co.uk. Pristupljeno 18. 2. 2017. Annis, Geoffrey (12 February 2008). "The Light That Failed: An Introduction". kiplingsociety.co.uk. Retrieved 18 February 2017.
  6. ^ Ayoub, Zainab (decembar 2010). „The Representation of Masculinity in The Light That Failed”. The Kipling Journal (339): 53—54. ISSN 0023-1738. Pristupljeno 21. 2. 2017. 
  7. ^ a b Annis, Geoffrey (jun 2005). „The Light That Failed and Captain Courageous: Studies in Endurance”. The Kipling Journal (314): 31—39. ISSN 0023-1738. Pristupljeno 21. 2. 2017. Annis, Geoffrey (June 2005). "The Light That Failed and Captain Courageous: Studies in Endurance". The Kipling Journal (314): 31–39. ISSN 0023-1738. Retrieved 21 February 2017.
  8. ^ a b v Richards, David Alan. „THE LIGHT THAT FAILED': The Magazine Editions”. kiplingsociety.co.uk. Arhivirano iz originala 25. 07. 2020. g. Pristupljeno 18. 2. 2017. 
  9. ^ Lycett, Andrew (2000). Rudyard Kipling. Phoenix. str. 286. ISBN 9780753810859. 
  10. ^ Kipling, Rudyard (16. 2. 1937). Something of Myself. MacMillan. str. 228. 
  11. ^ Smith, Frederick (1978). Rudyard Kipling. London: Weidenfeld & Nicolson. str. 123. ISBN 0297775359. 
  12. ^ published in The Listener on 25 April 1940
  13. ^ Orwell's review is item 614 in Volume 12 of Peter Davison's Collected Works of George Orwell.
  14. ^ „The Stage version of The Light That Failed”. The Kipling Journal (267): 25—32. septembar 1993. ISSN 0023-1738. Pristupljeno 21. 2. 2017. 
  15. ^ The Light that Failed as originally produced on Broadway at the Knickerbocker Theatre, 9 Nov. 1903 to Dec. 1903, 32 performances; IBDb.com
  16. ^ Payton, Gordon; Grams, Martin (1999). The CBS Radio Mystery Theater: An Episode Guide and Handbook to Nine Years of Broadcasting, 1974-1982. McFarland. str. 195. ISBN 0786405597. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светлост_се_угасила&oldid=27423759”