Љубав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Архетипски љубавник Ромео и Јулија у слици коју је направио Франк Дикси

Љубав је стање релативно јаке емотивне наклоности према некоме или нечему. Љубав је разноврсност различитих емоционалних и менталних стања, типично снажно и позитивно доживљаваних, која се крећу од најдубље међуљудске наклоности до једноставног задовољства. Један пример овог опсега значења је да се љубав мајке разликује од љубави према супругу, и разликује се од љубави према храни. Најчешће се љубав сматра емоцијом јаке наклоности и личне привржености.[1] Љубав исто тако може да буде врлина каја представља људску љубазност, саосећање, и наклоност — „несебичну лојалну и добродушну бригу за добро другога”.[2] Она се исто тако може описивати саосећајна и срдачна деловања према другим људима, себи или животињама.[3]

Стари Грци су разликовали неколико врста љубави:

  • филија (φιλία)- пријатељска љубав, која другоме жели добро, љубав којом другоме желимо помоћи, темељ сваког заједништва. Филија подразумева једнакост (нпр. два пријатеља), врлину и познанство. Мотиви филије су практични: једна или обе стране имају корист од таквог односа. Концепт филије развио је Аристотел.
  • ерос (ἔρως)- љубав која је обележена сензуалном жељом и чежњом за оним што се љуби. То је љубав усмерена према чулном свету (вид, додир, укус…). Према Платону, ерос се може проширити и на љубав према унутрашњој лепоти, па и према самој идеји лепоте.
  • агапе (ἀγάπη)- идеал љубави, укључује милосрдност, заузимање и бригу. Крајњи смисао те љубави је потпуно се посветити добру других по цену властитог живота. Ова врста љубави надилази пријатељску и еротичну љубав.
  • сторге (στοργή) - природна наклоњеност, нпр. према деци или родитељима.
  • ксенија (ξενία) - љубав према страном, гостопримство, изузетно важно у античкој Грчкој. Гост и домаћин, који би пре гостовања били странци образовали би малтене ритуално пријатељство. Од госта се једино захтевало да буде захвалан.

Модерни аутори разликују друге врсте љубави: заслепљену љубав, самољубље, и дворску љубав. Традиције које нису западног порекла исто тако разликују варијанте или симбиозе тих стања.[4][5] Љубав има додатна религиозна или духовна значења. Ова разноликост употреба и значења у комбинацији с комплексношћу обухваћених осећаја чини конзистентно дефинисање љубави необично тешким, у поређењу са другим емоционалним стањима. Љубав у својим разним формама делује као главни фацилитатор међуљудских односа и, због свог централног психолошког значаја, она је једна од најчешћих тема у креативним уметностима.[6] Љубав се може схватити као функција која држи људска бића заједно против опасности и олакшава наставак врсте.[7]

Иако ниједна научна студија није у потпуности успела да објасни формирање осећаја љубави, новије студије у области неуронаука указују на могућност да се љубав формира под утицајем специфичних хормона односно неуротрансмитера на неуропријемнике у мозгу. Међу њима су тестостерон, естроген, допамин, норадреналин, серотонин, окситоцин и вазопресин. За последња два постоје темељни докази да учествују у формирању везе између родитеља и потомства.

Дефиниције[уреди]

Фратернална љубав (Прехисторијска скулптура из периода 250-900, Хуастечког порекла). Музеј антропологије у Халапи, Веракруз, Мексико

Реч „љубав” може да има различита сродна али различита значења у различитим контекстима. Многи језици користе више речи како би изразили неке од различитих концепата који се могу означити темином „љубав”; један пример су множине грчке речи за љубав међу којима су agape и eros.[8] Културне реазлике у концептуализацији љубави стога додатно ометају успостављање универзалне дефиниције.[9]

Иако је природа или суштина љубави предмет честе дебате, различити аспекти речи могу се разјаснити одређивањем тога што није љубав (антонима „љубави”). Љубав као општи израз позитивног осећања (снажнији облик форме свиђати се) уобичајено се сматра супротношћу мржње (или неутралне апатије); као мање сексуалан и више емоционално интиман облик романтичне везаности, љубав се обично супротставља пожуди; и као међуљудски однос са романтичним тоновима, љубав се понекад супротставља пријатељству, иако се реч љубав често примењује на блиска пријатељства.

Абстрактно дискутована љубав се обично односи на искуство један човек осећа за другог. Љубав често подразумева бригу за или идентификовање са особом или стварима (cf. рањивост и брига теорије о љубави), укључујући и себе (види нарцизам). Поред међукултурних разлика у разумевању љубави, идеје о љубави су се такође временом мењале. Неки историчари датирају модерне концепције романтичне љубави до дворске Европе током или након средњег века, иако претходно постојање романтичних прилога је потврђено древном љубавном поезијом.[10]

Комплексна и апстрактна природа љубави често редукује дискурс љубави на мисаоно-терминирајући клише. Неколико широко кориштених пословица се односи на љубав, од ВергилијевогЉубав све покорава” до речи БитлсаСве што ти треба је љубав”. Тома Аквински, следећи Аристотела, дефинише љубав као „желети добро другом”.[11] Бертранд Расел описује љубав као стање „апсолутне вредности”, за разлику од релативне вредности. Филозоф Готфрид Вилхелм Лајбниц је рекао да је љубав „бити одушевљен срећом другог”.[12] Мехер Баба је изјавио да у љубави постоји „осећај јединства” и „активног уважавања стварне вредности објекта љубави”.[13] Биолог Џерими Грифит дефинише љубав као „безусловну несебичност”.[14]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Oxford Illustrated American Dictionary (1998) + Merriam-Webster Collegiate Dictionary (2000)
  2. „Love - Definition of love by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. 
  3. Fromm, Erich; The Art of Loving, Harper Perennial (1956), Original English Version, ISBN 978-0-06-095828-2
  4. Liddell and Scott: φιλία
  5. Mascaró, Juan (2003). The Bhagavad Gita. Penguin Classics. Penguin. ISBN 0-14-044918-3.  (J. Mascaró, translator)
  6. „Article On Love”. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2012. Приступљено 13. 9. 2011. 
  7. Helen Fisher. Why We Love: the nature and chemistry of romantic love. 2004.
  8. Anders Nygren, Agape and Eros.
  9. Kay, Paul; Kempton, Willett (март 1984). „What is the Sapir–Whorf Hypothesis?”. American Anthropologist. New Series. 86 (1): 65—79. doi:10.1525/aa.1984.86.1.02a00050. 
  10. „Ancient Love Poetry”. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2007. 
  11. „St. Thomas Aquinas, STh I-II, 26, 4, corp. art”. Newadvent.org. Приступљено 30. 10. 2010. 
  12. Leibniz, Gottfried. „Confessio philosophi”. Wikisource edition. Приступљено 25. 3. 2009. 
  13. Baba, Meher (1995). Discourses. Myrtle Beach: Sheriar Press. p. 113. ISBN 978-1880619094.
  14. What is love?. In The Book of Real Answers to Everything! Griffith, J. 2011. ISBN 9781741290073.

Литератра[уреди]

  • Chadwick, Henry (1998). Saint Augustine Confessions. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-283372-3. 
  • Fisher, Helen. Why We Love: the Nature and Chemistry of Romantic Love. ISBN 0-8050-6913-5. 
  • Giles, James (1994). „A theory of love and sexual desire”. Journal for the Theory of Social Behaviour. 24 (4): 339—357. doi:10.1111/j.1468-5914.1994.tb00259.x. 
  • Kierkegaard, Søren (2009). Works of Love. New York City: Harper Perennial Modern Classics. ISBN 978-0-06-171327-9. 
  • Oord, Thomas Jay (2010). Defining Love: A Philosophical, Scientific, and Theological Engagement. Grand Rapids, MI: Brazos. ISBN 978-1-58743257-6. 
  • Singer, Irving (1966). The Nature of Love. (in three volumes) (v.1 reprinted and later volumes from The University of Chicago Press, 1984 изд.). Random House. ISBN 0-226-76094-4. 
  • Sternberg, R.J. (1986). „A triangular theory of love”. Psychological Review. 93 (2): 119—135. doi:10.1037/0033-295X.93.2.119. 
  • Sternberg, R.J. (1987). „Liking versus loving: A comparative evaluation of theories”. Psychological Bulletin. 102 (3): 331—345. doi:10.1037/0033-2909.102.3.331. 
  • Tennov, Dorothy (1979). Love and Limerence: the Experience of Being in Love. New York: Stein and Day. ISBN 0-8128-6134-5. 
  • Wood Samuel E., Ellen Wood and Denise Boyd (2005). The World of Psychology (5th изд.). Pearson Education. стр. 402—403. ISBN 0-205-35868-3. 
  • Bayer, A, ур. (2008). Art and love in Renaissance Italy. New York: The Metropolitan Museum of Art. 

Спољашње везе[уреди]