Sporazum u Farkašiću

Sporazum u Farkašiću sklopljen je 8. oktobra 1937. godine između Udružene opozicije (koju su činile Demokratska stranka, Radikalna stranka i Savez zemljoradnika) i Seljačko-demokratske koalicije (Samostalna demokratska stranka i Hrvatska seljačka stranka). Sporazumom je stvorena koalicija opozicionih stranaka radi zajedničkog istupa protiv Jugoslovenske radikalne zajednice na izborima za narodne poslanike 1938. godine.

Pozadina

Ni u jednom periodu međuratne istorije Kraljevine nije bila jasnija namera vlade da zaokruži (opkoli) Hrvate kao u vreme Stojadinovićeve vlade. Njemu je stalo da sklopi sporazum sa hrvatskim opozicionarima. Međutim, Stojadinović i Maček se međusobno nisu cenili i imali su dijametralno suprotne političke stavove. Stojadinović je odbijao i da razgovara o federativnom uređenju države. On je Mačeku nudio nekoliko ministarskih mesta (Stojadinovićevo „malo rešenje), dok se politika HSS temeljila na reviziji Oktroisanog ustava (Mačekovo „veliko rešenje“). Vlada Milana Stojadinovića zagovarala je tzv. „realno jugoslovenstvo“ koje nastoji da nadraste nacionalne posebnosti, mada ih nije negiralo. Glavni odbor Radikalne stranke povezao se sa Demokratskom strankom i Savezom zemljoradnika te je pristupio Udruženoj opoziciji. Bila je to politička grupacija (DS, SZ, NRS) koja se suprotstavila trenutno najjačoj jugoslovenskoj stranci – Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici. Udružena opozicija opredelila se za skupštinsku apstinenciju.

Hrvatska seljačka stranka bila je nosilac nacionalnog pokreta Hrvata. Pod uticajem frankovaca, rimokatoličkog klerikalizma, ustaškog pokreta i represalija režima, njeni stavovi su radikalizovani. Inače, stranka je zagovarala politiku pasivnosti čekajući da se „Beograd opameti“. Kao alternativa rešavanju hrvatskog pitanja u Jugoslaviji javlja se ideja formiranja nezavisne hrvatske države. Ona je predstavljana kao predstraža zapadnih interesa i odbrana od nemačke ekspanzije. Istovremeno, u Berlinu su hrvatski emisari sebe predstavljali kao jedine prijatelje Trećeg rajha. U Rimu, oni su zagovarali personalnu uniju sa Italijom. Oslonac na klerikalne krugove obezbedio im je i naklonost Vatikana. Predlagali su podelu Jugoslavije na srpsku, hrvatsku i slovenačku zemlju. Maček je predlagao da „Srpskoj zemlji“ pripadnu pokrajine sa većinskim srpskim stanovništvom (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Južna Dalmacija), dok je za Bosnu i Vojvodinu imao različita rešenja. Drina, Sava i Dunav odvajali bi hrvatsku od srpske celine. Udružena opozicija nije imala jedinstveni program. Svaka od stranaka predlagala je rešenja za prevazilaženje krize ne zanemarujući srpske interese. Potrebu očuvanja Jugoslavije temeljili su na srpskim žrtvama u Velikom ratu.

Sklapanje sporazuma

Težina državne krize uticala je na prevazilaženje brojnih sukoba. U Farkašiću je 8. oktobra 1937. godine sklopljen sporazum između Udružene opozicije (Demokratska stranka, Radikalna stranka, Savez zemljoradnika) i Seljačko-demokratske koalicije (HSS i SDS). Oni su se složili da Oktroisani ustav nema „moralne vrednosti“ i da treba izgraditi novi ustavni poredak. Vlada formirana od potpisnika sporazuma u Farkašiću očuvala bi osnovne principe države: nasledna, ustavna i parlamentarna monarhija na čelu sa Petrom Karađorđevićem i namesništvom. Knez Pavle odbio je da primi na znanje potpisani sporazum.

Izbori 1938. godine

Formalnim sporazumom između Seljačko-demokratske koalicije i Udružene opozicije oktobra 1937. godine u Farkašiću kod Zagreba, stvoren je Blok narodnog sporazuma. On je predviđao formiranje koncentracione vlade od svojih članova koja bi donošenjem privremenog osnovnog zakona ukinula ustav. Zatim bi se raspisali izbori za ustavotvornu skupštinu, a nov ustav doneo bi se samo uz saglasnost većine Slovenaca, Hrvata i Srba. Stojadinović i knez Pavle nisu želeli ni da razgovaraju o tome. Stojadinoviću je bilo lako da ubedi kneza-namesnika da raspusti Skupštinu i raspiše izbore za novu 1938. godine. Čim su izbori raspisani, Stojadinović je otpočeo sa veoma živom kampanjom. Za decembarske izbore istaknute su tri liste: dvorska lista na čelu sa Stojadinovićem, Jugoslovenski narodni pokret Zbor Dimitrija Ljotića i lista opozicije koju je predvodio Vlatko Maček. Opozicioni front bio je jači nego što je Milan Stojadinović očekivao. Vladina lista pobedila je sa neznatnom većinom, uprkos neviđenim progonima, pritiscima i falsifikatima. Vladinoj listi pripao je 301 mandat, a Vlatku Mačeku 67. Ipak, rezultati izbora pokazali su knezu-namesniku da mora menjati politički kurs kako bi se efikasnije rešilo hrvatsko pitanje. Smirivanje situacije požurivala je i Velika Britanija.

Kraj saradnje

Srpske opozicione stranke bile su sasvim isključene iz pregovora Cvetković-Maček. Cvetković je odbacio Mačekov predlog da pregovara u ime srpske opozicije, a Seljačko-demokratska koalicija odbacivala je sporazum u Farkašiću. Protesti, opomene i upozorenja bila su jedina sredstva kojima su srpske opozicione stranke mogle da se istaknu u ovim pregovorima. Stvaranje Banovine Hrvatske predstavljalo je samo prvi korak u budućem preuređenju Jugoslavije. Bila je to federalna jedinica u zametku. Državni centralizam je stvaranjem banovine napušten. Takođe, napuštena je i ideja o narodnom jedinstvu. Preuzređenje države otvaralo je i tzv. „srpsko pitanje“. Srpske političke stranke zauzele su različite stavove po pitanju sporazuma. Udružena opozicija se raspada. Demokratska stranka postala je jedan od najdoslednijih kritičara sporazuma, skrećući sa ideje sporazumevanja sa Hrvatima. Još jednom, Demokratska stranka promenila je svoju ideologiju. Protiv sporazuma bila je i Narodna radikalna stranka. Savez zemljoradnika prihvatio je sporazum Cvetković-Maček i označio ga „velikim delom“.

Izvori

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, Beograd, 1988.
• Radojević, Mira (1994). Udružena opozicija 1935-1939. Beograd: Institut za savremenu istoriju. 
• Radojević, Mira (1997). „Politička opozicija u Kraljevini (SHS) Jugoslaviji” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 15 (2): 19—35.