Sprint (atletika)

Ženski sprint na 200 m (Linc, 2018)

Sprint je brzo trčanje na kratke staze.

Istorija sprinta

U brzom trčanju se se takmičili još stari Grci na Olimpijskim igrama, na stazi dugoj jedan stadij (192,27 m). Oko 1800, sprintersko trčanje se sreće u Engleskoj, gde su 1806. zabeleženi prvi službeni rezultati, kada je izvesni Grmley pretrčao stazu od 120 jardi za 12 sekundi. Na atletskom prvenstvu Engleske 1866. postignut je rezultat od 10,5 na 100 i 55,0 na 440 jardi. Godine 1880 C. G Wood je postigao za to vreme izvanredan rezultat od 21,8 sek. na 220 jardi.

Od 1890. američki sprinteri preuzimaju primat u sprintu i samo ga povremeno gube. Počevši od Artura Dafija koji je 1902. pretrčao 100 jardi za 9,6 sekundi, koji je u svojoj knjizi „Kako sprintovati“ preporučio sprinterima dva treninga dnevno: ujutro i uveče, pa preko Čerlsa Padoka, Edija Tolana, Persija Vilijamsa, Ralfa Metkalf, Džesija Ovensa do 1972, kada su Džim Hejns, Edi Hart i Rejnold Robinson trčali prvi put 100 metara ispod 10 sek. Primat američkih sprintera je zaustavljen 2005. godine, kada ga preuzimaju atletičari Jamajke od kojih Jusejn Bolt drži sadašnji svetski rekord 9,58 sek.

Vrste sprinta

• Kratki sprint:
  • 60 m i manje
  • 100 m
  • 150 m
  • 200 m
• Dugi sprint:
  • 300 m
  • 400 m
  • 500 m
  • 600 m

Tok trke

Da pretrči zadato rastojanje što je brže moguće, sprinter, mora da postigne najbolju tehniku u sve tri faze trke:početna fazu (start), srednju fazu (ubrzanje) i zadnja faza (maksimalna brzina, finiš).

Start

Položaj atletičara prilikom starta

Sprint počinje iz niskog starta. Niski start se izvodi iz startnih blokova, komandama „na mesta“, „pozor“ i pucnjem. Startni blokovi se koriste samo za start sprinterskih trka i prve izmene kod štafeta. Kada se startuje iz startnih blokova takmičari celu trku trče u stazi u kojoj startovali. Prelazak u drugu stazu kažnjava se diskvalifikacijom.

Na komandu „na mesta“ trkači stavljaju stopala na startne blokove, obično kleknuvši na odraznu nogu i oslanjajući se na ruke ispred sebe, tako da su ruke vertikalne na stazu, a nalaze se iza bele (startne) linije. Sprinter sam reguliše razmak između prednjeg i zadnjeg dela startnog bloka, na osnovu dužine svoje potkolenice.

Start trke na LOI 1904.

Na komandu „pozor“, trkači podižu kukove nešto iznad visine ramena, a istovremeno pomeraju glavu prema stazi. Pre ili posle toga pomeraju napred i ramena. Sa biomehaničkog gledišta ovo dovodi do povoljnog odnosa poluga tela (trup, natkolenica, potkolenica i stopalo) i omogućuje najbrže započinjanje trčanja.

Trka počinje na pucanj iz pištolja. Prema važećim pravilima od 2010. takmičar se kažnjava diskvalifikacijom ako pogreši kod starta (primer Juseina Bolta u finalu trke na 100 metara na Svetskom prvenstvu 2011. u Teguu). Ranija pravila do 2003. su dozvoljavala dva pogrešna starta pre diskvalifikacije, a kasnije do 2010. bio je dozvoljen samo jedan pogrešan start.

Ubrzanje

Start

Na pucanj startnog pištolja takmičar eksplozivno opruža „prednju“ nogu pomoću zamaha „zadnje“ noge prema napred. Sinhronizovano sa ovim, ruka uz „prednju“ nogu izvodi zamah prema napred, a druga ruka prema nazad. Ovako započeto kretanje nastavlja se brzim spuštanjem zamajne noge na tlo, gotovo u isto vreme kad noga koja se opružila napušta tlo. Na taj način se ostvaruje najduži prvi skok u najkraćem mogućem vremenskom razmaku, a zatim se povezano sa ovim izvode sledeći skokovi u istim vremenskim razmacima koji su zbog inercije sve duži, dok de negde oko 15 metara, a možda i pre između petog i osmog koraka, ne postigne normalna dužina skoka. Skokovi u brzom sprintu treba da budu brzi, dugi i niski.

Kad dostigne punu brzinu, sprinter se kreće oko pet koraka u sekundi. Svaki korak, koji zavisi od visine sprintera, može meriti i do 2,40 m. Odstupanja od ove tehnike ima od trčanja u krivini, jer tada treba nagnuti telo prema unutrašnjoj strani trkališta i to više ukoliko je brzina sprinta veća i krivina oštrija.

Finiš i cilj

Pored odstupanja od tehnike u krivini, objašnjene u poglavlju Ubrzanje, izvesno odstupanje postoji u samom finišu trke, odnosno prolasku kroz cilj, ako se izvede brz i pravovremen pokret ramena prema napred, čime se može ostvariti brži ulazak u cilj.

Celokupno kretanje u sprintu mora da bude izvedeno koordinirano („meko“), što je pored racionalnih pokreta i specifične funkcionalne pripreme organizma (fiziološke i psihičke), odgovarajuće opreme (pre svega sprinterica), uređaja (pre svega kvalitet staze) i meteoroloških prilika su važan preduslov sa ostvarenje najveće brzine trčanja.