Staleži

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Francuska predstava tri staleža iz 13. veka: sveštenik, ratnik i radnik.

Staleži (engl. Estates of the realm) poznati i kao državni staleži ili tri staleža, bili su osnovni slojevi u društvenoj hijerarhiji u hrišćanskoj Evropi od srednjeg veka do Francuske revolucije (1789).[1][2]

Specifičnosti i razlike[uredi | uredi izvor]

Ovaj sistem delio je sve stanovnike države u tri ili četiri staleža: u Kraljevini Francuskoj, državu su činili sveštenstvo (Prvi stalež), plemstvo (Drugi stalež) i Treći stalež, koji su činili buržoazija i seljaštvo. U Skandinaviji i Rusiji, građani (gradski trgovci) bili su odvojeni od seljaka koji su činili najniži, Četvrti stalež. Uz to, sirotinja bez poseda bila je izvan staleža i bez političkih prava.

U Engleskoj se razvio sistem od dva staleža: plemstvo i sveštenstvo činili su plemićki stalež (engl. lordly estate), dok su građani i seljaci činili "prostački" stalež (engl. commons). Ovaj sistem proizveo je dvodomni Parlament u Engleskoj, koji se sastoji od Donjeg doma (engl. House of Commons) i Doma lordova (engl. House of Lords).

U Nemačkoj (Svetom rimskom carstvu) postojala su tri staleža: plemstvo (knezovi i visoko sveštenstvo), vitezovi i građani. U Škotskoj, tri staleža bili su sveštenstvo (Prvi stalež), plemstvo (Drugi stalež) i poslanici okruga (engl. Shire Commissioners) ili građani (engl. burghers) - Treći stalež, koji je zastupao buržoaziju, srednju i nižu klasu. Svi staleži obrazovali su Škotski Parlament.[1]

Zaleđina[uredi | uredi izvor]

Nakon pada Zapadnog rimskog carstva, među endemskim narodima Evrope razvila su se brojna geografska i etnička kraljevstva, što je uticalo na svakodnevni sekularni život. Zajedno sa tim, rastući uticaj katoličke crkve i njenog papstva uticao je na etičke, moralne i verske živote i odluke svih. Ovo je dovelo do međusobne zavisnosti između sekularnih i religioznih vlasti u pogledu vođenja i zaštite, ali tokom vremena i sa rastućom moći kraljevstava, konkurentne sekularne stvarnosti su sve više odstupale od verskog idealizma i crkvenih odluka.

Novi gospodari zemlje su se prvenstveno identifikovali kao ratnici, ali pošto su nove tehnologije ratovanja bile skupe, a borcima su bila potrebna znatna materijalna sredstva i dosta slobodnog vremena za obuku, ove potrebe su morale biti ispunjene. Ekonomsku i političku transformaciju sela u tom periodu ispunili su veliki rast stanovništva, poljoprivredne proizvodnje, tehnoloških inovacija i urbanih centara; Pokreti reforme i obnove nastojali su da izoštravaju razliku između klerikalnog i laičkog statusa, a uticaja je imala i vlast koju je priznala crkva.

U svojoj knjizi Tri reda: zamišljeno feudalno društvo, francuski medievista Žorž Dibi pokazao je da je u periodu 1023–1025. prvi teoretičar koji je opravdao podelu evropskog društva na tri staleža carstva bio Žerard Florenski, biskup Kambre.[3]

Kao rezultat kontroverze o investituri kasnog 11. i ranog 12. veka, moćna funkcija cara Svetog rimskog carstva izgubila je veliki deo svog religioznog karaktera i zadržala nominalniju univerzalnu prednost nad drugim vladarima, iako je varirala. Borba oko investiture i reformskog pokreta je takođe legitimisala sve sekularne vlasti, delimično na osnovu njihove obaveze da sprovode red.[4]

U 11. i 12. veku mislioci su tvrdili da se ljudsko društvo sastoji od tri staleža: onih koji se mole, onih koji se bore i onih koji rade. Struktura prvog staleža, sveštenstvo, uspostavljena je do 1200. godine i ostala je pojedinačno netaknuta sve do verskih reformi u 16. veku. Drugi stalež, oni koji se bore, bio je rang politički moćnih, ambicioznih i opasnih. Kraljevi su se potrudili da se ovaj stalež ne odupire njihovom autoritetu. Opšta kategorija onih koji rade (posebno onih koji nisu bili viteški ratnici ili plemići) se nakon 11. veka brzo diverzifikovala u živahne i energične svetove seljaka, veštih zanatlija, trgovaca, finansijera, laičkih profesionalaca i preduzetnika, koji su zajedno pokretali evropsku ekonomiju do njenih najvećih dostignuća.[5]

Do 12. veka većina evropskih političkih mislilaca se složila da je monarhija idealan oblik vladavine. To je bilo zato što je na zemlji oponašan model koji je Bog postavio za univerzum; to je bio oblik vladavine starih Jevreja i hrišćanske biblijske osnove, kasnijeg Rimskog carstva, a takođe i naroda koji su nasledili Rim posle 4. veka.[4]

Kraljevina Francuska[uredi | uredi izvor]

Francuska pod starim poredkom (pre Francuske revolucije) delila je društvo na tri staleža: prvi stalež (sveštenstvo); drugi stalež (plemstvo); i treći stalež (obični ljudi). Kralj se smatrao vanstaleškim činiocem.

Predstavljanje tri staleža pod vlašću Isusa Hrista. Oni su označeni sa „Tu supplex ora” (molioci), „Tu protege” (zaštitinici), „Tuque labora” (radnici).

Prvi stalež[uredi | uredi izvor]

Prvi stalež je obuhvatao celokupno sveštenstvo i vernike, tradicionalno podeljeno na „više“ i „niže“ sveštenstvo. Iako nije bilo formalnog razgraničenja između ove dve kategorije, više sveštenstvo je zapravo bilo klerikalno plemstvo, iz porodica drugog staleža. U vreme Luja XVI, svaki biskup u Francuskoj bio je plemić, što nije bio slučaj pre 18. veka.[6]

Drugi stalež[uredi | uredi izvor]

Drugi stalež (fr. deuxieme état) je bio francusko plemstvo i (tehnički, iako nije u uobičajenoj upotrebi) kraljevska porodica, osim samog monarha, koji je stajao izvan sistema staleža.

Drugi stalež se tradicionalno deli na noblesse d'épée („plemstvo mača“) i noblesse de robe („plemstvo ogrtača“), magistratski sloj koji je upravljao kraljevskim sudstvom i građanskom vladom.

Drugi stalež je činio otprilike 1,5% stanovništva Francuske. Pod ancien régime („stara vladavina/stara vlada“), drugi stalež je bio izuzet od corvée royale (prisilnog rada na putevima) i većine drugih oblika oporezivanja kao što je gabelle (porez na so) i najvažnije, taille (najstariji oblik direktnog oporezivanja). Ovo oslobađanje od plaćanja poreza dovelo je do njihove nevoljnosti da se reformišu.

Treći stalež[uredi | uredi izvor]

Treći stalež (Tiers état) je obuhvatao sve one koji nisu bili pripadnici nijednog od gore navedenih i mogu se podeliti u dve grupe, urbane i ruralne, koje su zajedno činile preko 98% stanovništva Francuske.[7] Urbana grupa je obuhvatala najamne radnike. Seoska grupa je uključivalo slobodne seljake (koji su posedovali sopstvenu zemlju) koji su mogli biti prosperitivni i sluge (kmetove ili seljake koji su radili na plemićkoj zemlji). Slobodni seljaci su plaćali nesrazmerno visoke poreze u poređenju sa drugim staležima i bili su nezadovoljni jer su želeli više prava. Pored toga, prvi i drugi stalež su se oslanjali na rad trećeg, što je činilo inferiorni status potonjeg još očiglednijim.

Oni su imali težak život fizičkog rada i nestašice hrane.[8] Većina je rođena u ovoj grupi i umrla kao njen deo. Bilo je izuzetno retko da ljudi ovog pripisanog statusa pređu u neki drugi stalež. Oni koji su to učinili uspeli su zbog toga što su dobili priznanje za njihovu izuzetnu hrabrost u borbi ili su ušli u verski život.[9] Mali broj običnih ljudi je mogao da se oženi u drugom staležu, ali se to javljalo kao retka pojava.[9]

Opšti stalež[uredi | uredi izvor]

Prvi opšti stalež (ne mešati sa „klasom građana”) je zapravo bila opšta skupština građana koju je sazvao Filip IV 1302.

U periodu koji je prethodio Generalnom staležu 1789. godine, Francuska je bila u rukama nekontrolisanog javnog duga.[10][11] U maju 1776, ministar finansija Turgot je smenjen, pošto nije uspeo da sprovede reforme. Sledeće godine, Žak Neker, stranac, imenovan je za glavnog kontrolora finansija. On nije mogao postati zvanični ministar, jer je bio protestant.[12] Drastična inflacija i široka nestašica hrane pomogli su da se izazove ogromna glad u zimu 1788-89. To je dovelo do široko rasprostranjenog narodnog nezadovoljstva i proizvelo grupu predstavnika trećeg staleža (tačno 612) koji su vršili pritisak za relativno radikalan skup reformi, uglavnom u skladu sa ciljevima ministra finansija Žaka Nekera, ali veoma suprotno željama dvora Luja XVI i mnogig naslednih plemića koji formiraju njegove saveznike iz drugog staleža (barem saveznici protiv preuzimanja više poreza na sebe i pobornici zadržavanja nejednakog oporezivanja običnih ljudi).

Do juna, kada je nastavak ćorsokaka doveo do daljeg pogoršanja odnosa, generalni stalež je prvo rekonstituisan kao Narodna skupština (17. jun 1789. godine) tražeći rešenje nezavisno od kraljevog upravljanja sastancima generalnog staleža koji je nastavio da se povremeno sastaje. Ovi samoorganizovani sastanci se danas definišu kao epohalni događaj koji počinje istorijsku epohu (eru) Francuske revolucije, tokom koje je – nakon još nekoliko nedelja građanskih nemira – telo preuzelo novi status revolucionarnog zakonodavnog tela, Nacionalne ustavotvorne skupštine (9. jul 1789).[13]

Ovo jedinstveno telo sastavljeno od bivših predstavnika tri staleža koji su stupili na vlast zajedno sa komitetom za hitne slučajeve u vakuumu moći koji je postojao nakon što je Burbonska monarhija pobegla iz Pariza. U sastavu Skupštine je bio i Maksimilijan Robespjer, uticajni predsednik jakobinaca koji će godinama kasnije postati instrumentalan u turbulentnom periodu nasilja i političkih preokreta u Francuskoj poznatom kao Vladavina terora (5. septembar 1793 – 28. jul 1794).[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Enciklopedija Britanika: Istorija Evrope”. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  2. ^ Peinter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284—1500). Beograd: Clio. str. 419. 
  3. ^ Georges Duby, The Three Orders: Feudal Society Imagined, Part 1
  4. ^ a b Encyclopædia Britannica, "History of Europe – Middle Ages – From territorial principalities to territorial monarchies"
  5. ^ Encyclopædia Britannica, "History of Europe – Middle Ages – From territorial principalities to territorial monarchies – The three orders"
  6. ^ R.R. Palmer, A History of the Modern World 1961, p. 334.
  7. ^ Pelz, William A. (2016). „The Rise of the Third Estate”. The Rise of the Third Estate:: The French People Revolt. A People's History of Modern Europe. Pluto Press. str. 40—51. ISBN 978-0-7453-3246-8. JSTOR j.ctt1c2crfj.8. 
  8. ^ Botham, F. W.; Hunt, E. H. (avgust 1987). „Wages in Britain during the Industrial Revolution”. The Economic History Review. 40 (3): 380. ISSN 0013-0117. JSTOR 2596251. doi:10.2307/2596251. 
  9. ^ a b Henslin, James M. (2004). „9”. Sociology: A Down-to-Earth Approach. Allyn & Bacon. str. 225. ISBN 978-0205407354. 
  10. ^ „France's Financial Crisis: 1783–1788”. Pristupljeno 26. 10. 2008. 
  11. ^ Alison, Archibald (1860). History of Europe from the Commencement of the French Revolution to the Restoration of the Bourbons in MDCCCXV (1973 reprint of 10th izd.). New York: AMS Press. str. 274, 275. ISBN 0-404-00391-5. 
  12. ^ Hibbert, str. 35, 36
  13. ^ a b "Terror, Reign of"; Encyclopædia Britannica

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Giles Constable. “The Orders of Society”, chap. 3 of Three Studies in Medieval Religious and Social Thought. Cambridge–New York: Cambridge University Press, 1995, pp. 249–360.
  • Bernhard Jussen, ed. Ordering Medieval Society: Perspectives on Intellectual and Practical Modes of Shaping Social Relations. Trans. by Pamela Selwyn. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, 2001.
  • Jackson J. Spielvogel, Western Civilization, West Publishing Co. Minneapolis, 1994 for the English-language version of the quote from Abbé Sieyès for French-language original of this quotation.
  • Michael P. Fitzsimmons, The Night the Old Regime Ended: August 4, 1789 and the French Revolution, Pennsylvania State University Press. 2003. ISBN 0-271-02233-7., quoted and paraphrased at https://web.archive.org/web/20041204105931/http://www3.uakron.edu/hfrance/reviews/crubaugh.html.
  • Konstantin M. Langmaier: Felix Hemmerli und der Dialog über den Adel und den Bauern (De nobilitate et rusticitate dialogus). Seine Bedeutung für die Erforschung der Mentalität des Adels im 15. Jahrhundert, in: Zeitschrift für die Geschichte des Oberrheins 166, 2018 https://www.researchgate.net/publication/331481048_Felix_Hemmerli_und_der_Dialog_uber_den_Adel_und_den_Bauern
  • Blackstone, Sir William (1765). Commentaries on the Laws of England. Oxford: Clarendon Press. 
  • Brown, K. M.; Tanner, R. J. (2004). The History of the Scottish Parliament. 1: Parliament and Politics, 1235–1560. Edinburgh. ISBN 9780748614851. OCLC 56453651. 
  • „Companion to the Standing Orders and Guide to the Proceedings of the House of Lords”. Parliament of the United Kingdom. 2007. 
  • May, Thomas Erskine, 1st Baron Farnborough (1896). Constitutional History of England Since the Accession of George the Third (11th izd.). London: Longmans, Green and Co. 
  • May, Erskine; Chisholm, Hugh (1911). „Parliament”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 20 (11 izd.). Cambridge University Press. 
  • Kelly, Richard; Maer, Lucinda (25. 2. 2016). The Parliament Acts. House of Commons Library. Briefing Paper Number 00675. 
  • Rait, R. (1924). The Parliaments of Scotland. Glasgow. 
  • Tanner, R. J. (oktobar 2000). „The Lords of the Articles before 1540: A Reassessment”. Scottish Historical Review. LXXIX (208, Part 2): 189—212. JSTOR 25530973. doi:10.3366/shr.2000.79.2.189. 
  • Wasson, E. A. (2000). Born to Rule: British Political Elites. Stroud. 
  • Wasson, E. A. (2017). The British and Irish Ruling Class 1660–1945. Berlin. 
  • Duncan, A. A. M. (1966). „Early Parliaments in Scotland”. Scottish Historical Review (45). 
  • Goodare, J. M. (1989). Parliament and Society in Scotland, 1560–1603 (Unpublished) (Teza). Edinburgh University. 
  • Jackson, C. (1999). Burgess, Glenn, ur. Restoration to Revolution: 1660–1690. The New British History. Founding a Modern State, 1603–1715. London. str. 92—114. 
  • MacDonald, Alan R. (1999). „Ecclesiastical Representation in Parliament in Post-Reformation Scotland: The Two Kingdoms Theory in Practice”. Journal of Ecclesiastical History. 50 (1): 38—61. S2CID 162809645. doi:10.1017/S0022046998008458. 
  • Macdougall, N. A. T. (1989). „Chapter 7”. James IV. Edinburgh. 
  • "An Introduction to the pre-1707 Parliament of Scotland" (Based on a paper to Staff Development Conference for History Teachers, National Museum of Scotland, 25 May 2000 by Dr. Alastair Mann, Scottish Parliament Project, University of St. Andrews).
  • Nicholson, R. (1974). „Chapter 15”. Scotland, the Later Middle Ages. Edinburgh. 
  • O'Brien, I. E. (1980). The Scottish Parliament in the 15th and 16th Centuries (Unpublished) (Teza). Glasgow University. 
  • Rait, Robert S. (1924). The Parliaments of Scotland. Glasgow. OL 6673448M. 
  • Tanner, R. J. (2000). Thornton, T., ur. „I Arest You, Sir, in the Name of the Three Astattes in Perlement': the Scottish Parliament and Resistance to the Crown in the 15th century”. Social Attitudes and Political Structures in the Fifteenth Century. Sutton. 
  • — (oktobar 2000). „The Lords of the Articles before 1540: a reassessment”. Scottish Historical Review. LXXIX (2): 189—212. doi:10.3366/shr.2000.79.2.189. 
  • — (oktobar 2000). „Outside the Acts: Perceptions of the Scottish Parliament in Literary Sources before 1500”. Scottish Archive. 
  • — (2001). The Late Medieval Scottish Parliament: Politics and the Three Estates, 1424–1488. East Linton. 
  • Terry, C. S. (1905). The Scottish Parliament: its constitution and procedure, 1603–1707. Glasgow. 
  • Wormald, J. (1991). Court, Kirk, and Community: Scotland, 1470–1625. Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-0276-3. 
  • Young, J. R. (1997). The Scottish Parliament 1639–1661. Edinburgh. 
  • Bray, Gerald Lewis (2006). Ireland, 1101-1690. Boydell & Brewer Ltd. ISBN 9781843832324. 
  • Johnston-Liik, Edith Mary (2002). History of the Irish Parliament 1692–1800: Commons, Constituencies and Statutes. 6 vols. Belfast: Ulster Historical Foundation. 
  • Richardson, H. G. (oktobar 1943). „The Irish Parliament Rolls of the Fifteenth Century”. The English Historical Review. Oxford University Press. 58 (232): 448—461. JSTOR 553673. doi:10.1093/ehr/LVIII.CCXXXII.448. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Staleži na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сталежи&oldid=27676450”