Свештеник

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Свештенство)

Свештеник (ређе ијек. свјештеник)[1] општи је назив за црквена лица која су оспособљене за вршење црквених обреда и богослужења.

У Православној и Католичкој цркви, свештеник је и чин у црквеној јерархији између ђакона и епископа (бискупа).

Етимологија[уреди | уреди извор]

У хришћанству је свештеник носилац црквене службе, реч свештеник потиче од (грч. πρεσβύτερος — „свештеник, старешина, старац”). Свештеници презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дап. 20,28). Они имају пастирску улогу, заступници и молитвеници пред Богом.

Историја[уреди | уреди извор]

Православни свештеник

Свештеника код православних хришћана рукополаже епископ. Свештеник прима антиминс од свога епископа, чије име спомиње на Литургији. Свештеник је свештенослужитељ, проповедник и пастир (1Тим. 4,13 ). Он води верни народ ка Христу.[2] У неким цивилизацијама, свештенство (bg), је било вишеструко повлашћено и обављало је улоге врача, чаробњака, лекара, учитеља, судије, тумача традиције и свега осталог у домену духовног живота.

У Месопотамији и Египту улогу врховног првосвештеника је имао краљ (фараон), а њему је помагао хијерархијски устројен клир који је чинио касту. Код Јевреја, у племену Леви које се сматрало изабраним, свештенички чин је био наследан. Код Римљана, свештеник је имао и политичку власт и биран је само из патрицијских фамилија. Високи свештеници су називани понтифици (лат. pontifices), а највиши свештеник је имао титулу понтифекс максимус (лат. pontifex maximus).

У Персији велики углед су имали маги (sh), а у хиндуизму брахмани. У античкој Грчкој свештеници нису играли толико велику улогу. Они су били службеници светилишта, односно бога коме је било посвећено светилиште. Женска божанства су имале свештенице. Свештеници су били веома утицајни у племенском животу старих Германа и Келта и они су носили назив друиди. Свештеник се код старих Словена, у литератури, називао жрец (bg) (стсл. жьрьць).

У раном хришћанству се јавља мисао о свештеничком позиву свих верника (коју су касније следили протестанти), међутим, врло брзо се ствара хијерархијски ред свештенства (презвитер, јереј, бискуп, митрополит и патријарх).

Римокатолички свештеници

Већина заједница насталих након реформације не познаје појам свештеника у традиционалном смислу и облику. У тим верским заједницама руководе духовници, пастори, проповедници, а у Цркви Енглеске у новије време и жене могу обављати улогу свештеника.

Древни свештеници и свештенице[уреди | уреди извор]

  • Сумерски (акад. entu), укључујући Енхедуану (око 23. век пре нове ере), биле су свештенице највишег ранга које су се одликовале посебном церемонијалном одећом и имале једнак статус као и високи свештеници. Онe су поседовалe имовину, обављалe послове и покренулe хиерос гамос са свештеницима и краљевима.[3]
  • Надиту су служиле као свештенице у храмовима Инане у граду Уруку. Регрутоване су из највиших породица у земљи и очекивало се да остану без деце, поседују имовину и обављају послове.
  • Сумерска реч nin, EREŠ на акадском, је знак за „дама“. nin.dingir (акадски entu), дословно „божанска дама”, свештеница.
  • У сумерским епским текстовима као што су „Енмеркар и господар Арате“, ну-гиг су биле свештенице у храмовима посвећеним Инани и можда су упућивање на саму богињу.[4]
  • Пуаби од Ура је била акадска краљица или свештеница. У неколико других сумерских градова-држава, владајући гувернер или краљ је такође био главни свештеник са чином енси, као на пример у Лагашу.
  • Контрола над светим градом Нипуром и његовим храмским свештенством генерално је значила хегемонију над већим делом Сумера, као што је наведено на Списку сумерских краљева; у једном тренутку, свештенство Нипура доделило је титулу краљице Сумера Кугбау, популарној гостионичарки из оближњег Киша (који је касније обожен као Кубаба).
  • У Хебрејској Библији хебр. קְדֵשָׁה qědēšā,[5]] изведено из корена Q-D-Š[6] биле су свете проститутке које се обично повезују са богињом Ашером.
  • Квадишту је служио у храмовима сумерске богиње Кетеш.
  • Иштариту се специјализовао за уметност плеса, музике и певања и служили су у храмовима Иштар.[7]
  • У Епу о Гилгамешу, свештеница Шамхат, храмска проститутка, укротила је дивљег Енкида после „шест дана и седам ноћи“.
  • Герараj, четрнаест атинских матрона Диониса, председавала је жртвама и учествовала на фестивалима Антестерије.

Древни Египат[уреди | уреди извор]

У древној египатској религији, право и обавеза интеракције са боговима припадали су фараону. Он је ту дужност пренео на свештенике, који су заправо били бирократе овлашћени да делују у његово име. Свештеници су запошљавали храмове широм Египта, дајући приносе култним сликама у којима се веровало да се настањују богови и обављајући друге ритуале у њихову корист.[8] Мало се зна о томе каква је обука била потребна од свештеника, а на избор особља за положаје утицао је замршен скуп традиција, иако је фараон имао последњу реч. У Новом краљевству Египта, када су храмови поседовали велика имања, првосвештеници најважнијег култа — култа Амона у Карнаку — били су важне политичке личности.[9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Називи за свештеника” (PDF). 
  2. ^ „Правила Светих Апостола”. 
  3. ^ Dening, Sarah (1996). The Mythology of Sex – Ch.3Неопходна слободна регистрација. Macmillan. ISBN 978-0-02-861207-2. 
  4. ^ Black, Jeremy (1998). Reading Sumerian Poetry. Cambridge University Press. стр. 142. ISBN 0-485-93003-X. 
  5. ^ „Hebrew Lexicon :: H6948 (KJV)”. cf.blueletterbible.org. Архивирано из оригинала на датум 2012-07-10. Приступљено 2015-07-25. 
  6. ^ „Strong's H6948”. Blue Letter Bible (на језику: енглески). , incorporating Strong's Concordance (1890) and Gesenius's Lexicon (1857).
  7. ^ Prioreschi, Plinio (1996). A History of Medicine: Primitive and ancient medicine. Mellen History of Medicine. 1. Horatius Press. стр. 376. ISBN 978-1-888456-01-1. PMID 11639620. 
  8. ^ Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 32—36, 89—92. ISBN 0-8014-8654-8. 
  9. ^ Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 42—47, 52—53. ISBN 0-8014-8654-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Beard, Mary; North, John; Price, Simon (28. 6. 1998). Religions of Rome: Volume 2, A Sourcebook. Cambridge University Press — преко Google Books. 
  • Beard, Mary. "Roman Priesthoods", in Civilization of the Ancient Mediterranean: Greece and Rome. 3 vols. New York: Scribner's, 1988.
  • Dionysius of Halicarnassus, Roman Antiquities II. p. lxxiii. Loeb Classical Library, Harvard University Press, Cambridge Massachusetts.
  • Szemler, G.J., The Priests of the Republic: A Study of the Interactions between Priesthoods and Magistracies. Collection Latomus. 127 (1972)
  • Cicero. De Divinatione. 44 CE. 
  • Pliny the Elder. Naturalis Historia. c.78 CE. 
  • Tacitus. Annales. Second century CE. 
  • Aldhouse-Green, Miranda (1997). Exploring the World of the DruidsНеопходна слободна регистрација. London: Thames and Hudson. 
  • Chadwick, Nora (1966). The Druids. Cardiff: University of Wales Press. 
  • Cunliffe, Barry (2005). Iron Age Communities in Britain: An account of England, Scotland and Wales from the seventh century BC until the Roman Conquest (Fourth Edition). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-56292-8. 
  • Hutton, Ronald (1991). The Pagan Religions of the Ancient British Isles: Their Nature and LegacyНеопходна слободна регистрација. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18946-7. 
  • Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. 
  • Hutton, Ronald (2009). Blood and Mistletoe: The History of the Druids in Britain. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14485-7. 
  • Rutherford, Ward (1978). The Druids and their Heritage. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-067-7. 
  • Ross, Anne (1967). Pagan Celtic Britain. London: Routledge. 
  • Piggott, Stuart (1968). The Druids. London: Thames and Hudson. 
  • de Montfaucon, Bernard. Antiquitas explanatione et schematibus illustrata. vol. ii, part ii, book V. p. 436. 
  • Mac Mathúna, Liam (1999). „Irish Perceptions of the Cosmos” (PDF). Celtica. 23: 174—187, esp. 181. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 02. 2007. Приступљено 29. 12. 2021. 
  • „The Druids”. The British Museum. Архивирано из оригинала на датум 2015-02-25. Приступљено 2016-02-11. 
  • Wallace, Patrick F.; O'Floinn, Raghnall, ур. (2002). Treasures of the National Museum of Ireland: Irish Antiquities. Dublin: Gill & Macmillan. стр. 88—89, 100—101. ISBN 0-7171-2829-6. »There are nine surviving gorget collars, seven in the National Museum of Ireland, all dating from the late Bronze Age, 800–700 BCE.« 
  • Brunaux, Jean-Louis (2001). „Gallic Blood Rites”. Archaeology. 54.2. 
  • Brunaux, Jean-Louis (2002). „Le Santuaire gaulois de Gournay-sur-Aronde”. Bulletin of the Archaeological and Historical Company of Boulounge-Conchy-Hainvillers. 56. 
  • Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. стр. 133—134. 
  • Rives, J. (1995). „Human sacrifice among pagans and Christians”. Journal of Roman Studies. 85. 85. JSTOR 301058. doi:10.2307/301058. Шаблон:Full citation needed
  • MacCulloch, J.A. (2009). The Religion of the Ancient Celts. Auckland, N.Z.: Floating Press. стр. 405. ISBN 9781775414018 — преко Google Books. 
  • Pomponius Mela. Parthey, ур. De Chorographia. iii, chap. 6, p. 72. 
  • Courthope, William John (1897). A History of English Poetry. London, U.K.: Macmillan. стр. 116 — преко Google Books. 
  • Rhys, John (1901). „Chapter V: The Fenodyree and his Friends”. Celtic Folklore, Welsh and Manx. Clarendon Press. 
  • Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20, 2—4. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671. 
  • de Coulanges, Fustel (1891). La Gaule romaine. Paris. стр. 3. 
  • Dunham, Sean B. (1995). „Caesar's perception of Gallic social structures”. Ур.: Arnold, Bettina; Gibson, D. Blair. Celtic Chiefdom, Celtic State. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Maier, Bernhard (2003). The Celts. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 65—66. 
  • Nash, Daphne (1976). „Reconstructing Posidonius's Celtic ethnography”. Britannia. 7: 126. JSTOR 525767. doi:10.2307/525767. 
  • Creighton (1995). „Visions of power: Imagery and symbols in Late Iron Age Britain”. Britannia. 26: 285—301; especially 296ff. JSTOR 526880. doi:10.2307/526880. 
  • Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]