Staratelji dece bez roditeljske pratnje

Staratelji dece bez roditeljske pratnje su osobe koje se brinu o najboljem interesu deteta, obezbeđuju da dete učestvuje u donošenju odluka koje su za njega važne, obezbeđuju pravnu podršku i zastupanje, brinu o bezbednosti deteta, povezuju dete sa pružaocima različitih usluga i drugo. Staratelj može biti svako ko ima lična svojstva i sposobnosti potrebne za obavljanje ove dužnosti. On ne mora posedovati formalno obrazovanje iz oblasti socijalne zaštite, niti mora biti radnik centra za socijalni rad. O tome da li osoba može obavljati posao staratelja, odluku donosi centar za socijalni rad.

Kontekst

Republika Srbija se nalazi na tranzitnoj ruti mešovitih migracija. Ovom rutom, koja do zemalja zapadne Evrope vodi preko Turske, Grčke i Srbije, od izbegličke krize 2015. godine do danas prošlo je više od 1,5 miliona izbeglica i migranata. Među njima je između 8% i 28% žena i devojčica, a između jedne četvrtine i trećine je dece (od toga 10% do 50% dece bez pratnje i dece razdvojene od roditelja ili staratelja).  

Porast broja dece bez pratnje u izbegličkoj populaciji predstavljao je izazov za Republiku Srbiju, pre svega za sistem socijalne zaštite. Otežavajuća okolnost u pružanju efektivne zaštite je što se ova deca najčešće kratko zadržavaju u Srbiji i što se pretežno kreću krijumčarskim mrežama.

Sva deca iz izbegličke populacije podložna su negativnim posledicama migracija, ali u nepovoljnijem položaju su posebno osetljive grupe dece, među kojima su deca bez pratnje roditelja, staratelja ili odgovorne odrasle osobe. Stoga, u skladu sa Konvencijom o pravima deteta, obaveza države jeste da ovoj deci obezbedi najbolju moguću podršku tokom prolaska ili boravka u Srbiji. Prema Konvenciji o pravima deteta, „dete koje je privremeno ili stalno lišeno porodične sredine ili kome, u njegovom najboljem interesu, ne može biti dopušteno da u takvoj sredini ostane, imaće pravo na posebnu zaštitu i pomoć države.”

Osnovni mehanizam kojim se osigurava poštovanje prava dece bez pratnje jeste postavljanje kompetentnog staratelja. Organ nadležan za poslove starateljstva u Republici Srbiji je centar za socijalni rad (CSR). Iako međunarodno pravo ne definiše jasno starateljstvo, Konvencija o pravima deteta ističe da je osnovna odgovornost staratelja briga o njegovom odgajanju i razvoju, odnosno ”poštovanje najboljeg interesa deteta”. Sve veći broj međunarodnih smernica pokušava da što preciznije definiše karakteristike i ulogu staratelja, ali i njihov položaj u sistemu dečije zaštite.

Starateljska zaštita dece izbeglica u Republici Srbiji

U Republici Srbiji starateljstvo funkcioniše u okviru sistema socijalne zaštite, te je starateljstvo nad svom decom, pa i decom izbeglicama, povereno centrima za socijalni rad. Sva deca iz izbegličke populacije koja se zateknu na teritoriji Srbije imaju prava na podjednak tretman kao i sva ostala deca. Dakle, centar za socijalni rad ”dužan je da svako dete stavi pod starateljstvo bez diskriminacije”. U skladu sa tim, deci bez pratnje roditelja, staratelja ili odgovorne odrasle osobe, centar za socijalni rad određuje staratelja.

Starateljsku zaštitu može dobiti dete koje nema žive roditelje, čiji su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište, dete čiji su roditelji lišeni roditeljskog prava ili koji nisu stekli poslovnu sposobnost, ali i roditelji koji su lišeni prava na čuvanje i podizanje, tj. vaspitavanje deteta i koji se ne staraju o detetu ili to čine na neodgovarajući način. Takođe, detetu se može dodeliti staratelj i kada mu je „usled porodičnih i drugih životnih okolnosti ugroženo zdravlje, bezbednost i razvoj, a naročito ako je žrtva trgovine ljudima i ako je strani državljanin ili apatrid bez pratnje”.

Oblici starateljstva u Republici Srbiji

U zavisnosti od situacije i konteksta u kojem se dete nalazi, starateljstvo može biti stalno ili privremeno. Porodični zakon nalaže da centar za socijalni rad deci izbeglicama može postaviti samo privremenog staratelja. Dužnosti privremenog staratelja su ograničene, ali uz odluku centra za socijalni rad, one mogu biti proširene i praktično obuhvatati nadležnosti koje ima i trajni staratelj.

Uloga staratelja

U nacionalnom zakonodavstvu Republike Srbije, dužnosti staratelja su široko definisane. Pored dužnosti koje nalaže Porodični zakon (staranje o štićeniku, zastupanje, pribavljanje sredstava za izdržavanje štićenika, zastupanje štićenika i upravljanje i raspolaganje imovinom štićenika), staratelj je dužan i da redovno posećuje dete i da se brine o njegovom vaspitanju i obrazovanju.

Staratelji svoje dužnosti obavljaju s istom pažnjom, bez obzira da li je dete samo u tranzitu kroz Srbiju ili je izrazilo nameru da u Srbiji ostane. Deca bez pratnje iz izbegličke populacije uglavnom samo prolaze kroz Srbiju i vreme retko provode u ustanovama za smeštaj. U tom kontekstu, staratelji mogu da ostvare svoju osnovnu ulogu i doprinesu da deca dok borave u Srbiji budu zbrinuta. Osnovna uloga staratelja je da dete informiše o pravima koje ima, ali i da omogući efektivan pristup tim pravima, pre svega pravu na azil. Staratelji su dužni i da se brinu o bezbednosti deteta, te da u najvećoj mogućoj meri dete bude zaštićeno od zlostavljanja i zanemarivanja. Ukoliko dete ima potrebu za zdravstvenom zaštitom, posao staratelja je da mu pruži podršku u lečenju. Ne manje značajna uloga staratelja je da deci izbeglicama, koja sa sobom nose traume, pruže podršku u rešavanju svakodnevnih izazova i kompleksnijih životnih problema, ukoliko im se dete povodom tih problema obrati.

Ukoliko dete bez pratnje odluči da ostane u Srbiji, staratelju se otvara mogućnost da više doprinese kvalitetu života deteta, poštujući načelo njegovog najboljeg interesa. Tada su uloge staratelja šire, ostvaruje se odnos poverenja između staratelja i deteta, a intenzitet komunikacije je učestaliji i prisniji. Staratelji imaju više vremena da pomognu detetu da se upozna sa novom kulturom i uključi u obrazovni sistem. U slučaju kada dete izrazi želju da ostane u Srbiji, staratelji daju podršku u postupku azila i povezuju dete sa zajednicom kako bi mogli da koriste resurse koji im stoje na raspolaganju. I što je najvažnije, posao staratelja je da omoguće detetu da participira u odlukama koje ih se tiču.

Staratelji su dužni da detetu budu dostupni u bilo koje doba dana ili noći i da se staraju da sve nadležne ustanove i organizacije rade u njihovom najboljem interesu. Iako staratelji nisu biološki roditelji deteta, njihova odgovornost je gotovo ista kao i odgovornost roditelja. Za decu izbeglice „staratelji su osobe kojima mogu da se obrate za sve nedoumice i potrebe koje svakodnevno imaju”.

S druge strane, obaveza staratelja je da centru za socijalni rad redovno podnosi izveštaje o svom radu „koji sadrži podatke o položaju u kojem se dete nalazi, uslovima smeštaja, zdravlju, vaspitavanju i obrazovanju, upravljanju i raspolaganjem imovinom (ukoliko dete ima imovinu), kao i o svemu drugom što je od značaja za ličnost štićenika”.

Spoljašnje veze

• Video o starateljima, Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, UNHCR