Пређи на садржај

Поверење

С Википедије, слободне енциклопедије
Поверење у друге у Европи.
Процене поверења на нивоу земље.
Удео људи који се слажу са тврдњом „већини људи се може веровати“.

Поверење је спремност једне стране (повериоца) да постане рањива према другој страни (повереник) под претпоставком да ће поверилац деловати на начин који је у корист повереника.[1][2][3][4] Поред тога, поверилац нема контролу над поступцима повереника.[1] Научници разликују генерализовано поверење (такође познато као социјално поверење), које је проширење поверења на релативно велики круг непознатих других, и партикуларно поверење, које зависи од специфичне ситуације или специфичног односа.[1]

Пошто поверилац није сигуран у исход акција повереника, поверилац може само да развије и процени очекивања. Таква очекивања се формирају у погледу мотивације повереника, у зависности од њихових карактеристика, ситуације и интеракције.[5] Неизвесност произилази из ризика од неуспеха или штете за повериоца ако се повереник адекватно не опходи.

У друштвеним наукама, суптилности поверења су предмет сталних истраживања. У социологији и психологији, степен у коме једна страна верује другој је мера вере у поштење, правичност или добронамерност друге стране. Израз „поуздање“ је прикладнији за веровање у компетентност друге стране. Пропуст у поверењу може се лакше опростити ако се тумачи као недостатак компетентности, а не као недостатак добронамерности или поштења.[6] У економији, поверење се често концептуализује као поузданост у трансакцијама. У свим случајевима, поверење је хеуристичко правило одлучивања, које дозвољава човеку да се носи са сложеностима које би захтевале нереалан напор у рационалном расуђивању.[7]

Поверење је сложена веза. У глобалу, када одлучујемо да ли да верујемо особи, на нас утичу многобројни фактори, као што су:

  • личне предиспозиције да верујемо, што је повезано са нашом психом, која је, сама по себи, подређена многим животним догађајима (они могу бити потпуно неповезани са особом којој одлучујемо да верујемо или не);
  • односи и прошсла искуства са особом и њеним пријатељима, укључујући и гласине и оговарање;
  • мишљења о делима и одлукама које је особа учинила у прошлости.

Социологија[уреди | уреди извор]

Социологија тврди да је поверење једна од неколико друштвених конструкција; елемент друштвене стварности.[8] Други конструкти о којима се често расправља заједно са поверењем укључују контролу, самопоуздање, ризик, значење и моћ. Поверење се природно може приписати односима између друштвених актера, како појединаца тако и група (друштвених система). Социологија се бави положајем и улогом поверења у друштвеним системима. Интересовање за поверење је значајно порасло од раних осамдесетих, од раних радова Лумана,[9] Барбера[10] и Гиденса[11] (видети дело „Поверење: социолошка теорија”[12] за детаљнији преглед). Овај раст интересовања за поверење стимулисан је текућим променама у друштву, посебно познатим као касна модерност и постмодерност.[13]

Свјатослав је тврдио да је друштву потребно поверење јер се оно све више налази на ивици између поверења у оно што је познато из свакодневног искуства и контингентности нових могућности. Без поверења, увек треба размотрити све непредвиђене могућности, које анализом доводе до парализе.[14] У том смислу, поверење делује као хеуристика одлучивања, омогућавајући доносиоцу одлуке да превазиђе ограничену рационалност[15] и процесуира оно што би иначе била претерано сложена ситуација. Поверење се може посматрати као опклада на једну од многих непредвиђених будућности, посебно на ону за коју се чини да доноси највеће користи. Када је опклада одлучена (тј. поверење је одобрено), повереник суспендује своју неверицу, а могућност негативног правца акције се уопште не разматра. Отуда поверење делује као средство за смањење друштвене сложености, омогућавајући сарадњу.[16]

Социологија тежи да се фокусира на два различита погледа: макро поглед на друштвене системе и микро поглед на појединачне друштвене актере (где се граничи са социјалном психологијом). Слично, погледи на поверење прате ову дихотомију. С једне стране, о системској улози поверења може се разговарати уз извесно занемаривање психолошке сложености која лежи у основи индивидуалног поверења. Обично се претпоставља бихејвиорални приступ поверењу,[17] док су акције друштвених актера мерљиве, што доводи до статистичког моделовања поверења. Овај системски приступ се може упоредити[18] са студијама о друштвеним актерима и њиховом процесу доношења одлука, у очекивању да ће разумевање таквог процеса објаснити (и омогућити моделовање) појаве поверења.

Социологија признаје да контингентност будућности ствара зависност између друштвених актера, а посебно да поверилац постаје зависан од повереника. Поверење се сматра једним од могућих метода за решавање такве зависности, будући да је привлачна алтернатива контроли.[19] Поверење је посебно вредно ако је повереник много моћнији од повериоца, али је поверилац у друштвеној обавези да подржава повереника.[20]

Савремене информационе технологије не само да су олакшале транзицију ка постмодерном друштву, већ су довеле у питање и традиционалне погледе на поверење. Истраживања информационих система су идентификовала да су појединци еволуирали до поверења у технологију, што показују две основне конструкције. Прва се састоји од конструкција сличних човеку, укључујући добронамерност, поштење и компетентност, док друга користи системске конструкције као што су корисност, поузданост и функционалност.[21] Дискусија о односу између информационих технологија и поверења је још увек у току, јер је истраживање још увек у почетним фазама.

Садржај[уреди | уреди извор]

  • Имати поверење у некога значи веровати у његову доследност и добронамерност у активностима и нашу могућност да исте предвидимо на основу претходних заједничких искустава. Чињеница да верујемо у то да ће се особа понашати у складу са нашим очекивањима даје нам могућност да са њом остваримо стабилан однос, испуњен поверењем. Са оваквим ставом, ми се у односима осећамо сигурније и ослобођено ризика да будемо преварени, док без оваквог почетног става нема ни правог интимног односа.
  • У расправама о поверењу није увек јасно истакнуто да би о поверењу пре требало говорити као о способности индивидуе, односно њеном капацитету за стварање односа у којем постоји поверење, а тек онда као о карактеристици односа између више људи који осећају константно незадовољство односима које успостављају, а самим тимe и недостатак интимности и усамљеност, погрешно трагају за решењем у самим односима, не схватајући да је проблем заправо у њима самима, то јест њиховој неспособности да успоставе однос поверења.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Schilke, Oliver; Reimann, Martin; Cook, Karen S. (2021). „Trust in Social Relations”. Annual Review of Sociology. 47 (1): 239—259. ISSN 0360-0572. doi:10.1146/annurev-soc-082120-082850. 
  2. ^ Lynn, Theo (2021). Data privacy and trust in cloud computing : building trust in the cloud through assurance and accountability. Palgrave Studies in Digital Business & Enabling Technologies. Cham: Springer. стр. 20. ISBN 978-3-030-54659-5. OCLC 1202743216. doi:10.1007/978-3-030-54660-1. „Trust is generally defined as a willingness to accept vulnerability based on positive expectation of another party. 
  3. ^ Mayer, R.C.; Davis, J.H.; Schoorman, F.D. (1995). „An integrative model of organizational trust”. Academy of Management Review. 20 (3): 709—734. CiteSeerX 10.1.1.457.8429Слободан приступ. doi:10.5465/amr.1995.9508080335. 
  4. ^ Bamberger, Walter (2010). "Interpersonal Trust – Attempt of a Definition". Scientific report, Technische Universität München. Retrieved 2011-08-16.
  5. ^ Hardin, Russell (2002-03-21). Trust and Trustworthiness (на језику: енглески). Russell Sage Foundation. ISBN 978-1-61044-271-8. 
  6. ^ Nooteboom, B. (2017). Trust: Forms, Foundations, Functions, Failures and Figures. Edward Elgar Publishing. ISBN 9781781950883. Приступљено 29. 10. 2017 — преко Google Books. 
  7. ^ Lewicki, Roy; Brinsfield, Chad (2011). „Trust as a heuristic”. Framing Matters: Perspectives on Negotiation Research and Practice in Communication. Peter Lang Publishing. 
  8. ^ Searle, J.R. (1995). The Construction of Social Reality. The Free Press
  9. ^ Luhmann, N. (1979). Trust and Power. John Wiley & Sons.
  10. ^ Barber, B. (1983) The Logic and Limits of Trust. Rutgerts University Press.
  11. ^ Giddens, A. (1984). The Constitution of Society: Outline of the Theory of Structuration; Polity Press, Cambridge
  12. ^ Sztompka, P. (1999). Trust: A Sociological Theory. Cambridge University Press.
  13. ^ Nilges, Mathias (пролеће 2015). „The Presence of Postmodernism in Contemporary American Literature”. American Literary History. 27 (1): 186—97. doi:10.1093/alh/aju065. 
  14. ^ Braynov, Sviatoslav (2002). „Contracting with uncertain level of Trust”. Computational Intelligence. 18 (4): 501—514. S2CID 33473191. doi:10.1111/1467-8640.00200. 
  15. ^ Simon, Herbert Alexander (1997). Models of Bounded Rationality: Empirically grounded economic reason (на језику: енглески). MIT Press. ISBN 978-0-262-19372-6. 
  16. ^ Bachmann, R. (2001). „Trust, Power and Control in Transorganizational Relations”. Organization Studies. 22 (2): 337—365. S2CID 5657206. doi:10.1177/0170840601222007. 
  17. ^ Coleman, J. (1990). Foundations of Social Theory. The Belknap Press of Harvard University Press.
  18. ^ Castelfranchi, C., Falcone, R. (2000). "Trust Is Much More than Subjective Probability: Mental Components and Sources of Trust". Proc. of the 33rd Hawaii International Conference on System Sciences. Volume 6.
  19. ^ Mollering, G.. "The Trust/Control Duality: An Integrative Perspective on Positive Expectations of Others". In: Int. Sociology, September 2005, Vol. 20(3): 283–305.
  20. ^ Baier, A. (1986). "Trust and antitrust". Ethics, vol. 96, pp. 231–260. Reprinted in: Moral Prejudices. Cambridge University Press.
  21. ^ Lankton, Nancy; McKnight, Harrison; Tripp, John (2015). „Technology, Humanness, and Trust: Rethinking Trust in Technology”. Journal of the Association for Information Systems. 16 (10): 880—918. ISSN 1536-9323. S2CID 45062514. doi:10.17705/1jais.00411. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]