Tajna zabluda

Tajna zabluda je neformalna logička greška naglašavanja u kojoj se tvrdi da su ishodi uzrokovani skrivenim nedoličnim ponašanjem ili pogrešnim postupcima donosilaca odluka. Istoričar Dejvid Haket Fišer je identifikovao tajnu zabludu kao uverenje da su značajne činjenice istorije nužno zlokobne i da je „sama istorija priča o uzrocima koji su uglavnom uvredljivi, a rezultati uglavnom podmukli”. Ona je više od teorije zavere jer ne samo da razmatra mogućnost skrivenih motiva i dela, već insistira na njima. U svom ekstremnom obliku, zabluda predstavlja opštu paranoju. Fišer identifikuje nekoliko primera zablude, posebno dela Čarlsa A. Berda. Pokazuje da su istoričari pružili detaljne prikaze istorijskih ličnosti koje su učestvovale u nezvaničnim sastancima i ispoljili nizak moral na osnovu malo ili nimalo dokaza. Primećuje da tajna zabluda ne podrazumeva nužno namerno falsifikovanje istorije već može da sledi iz iskrenog ali pogrešnog uverenja da se ništa ne dešava slučajno ili greškom. Ričard Hofstater je raspravljao o zabludi pre Fišera. Pregledavanjem istorije iz progresivne ere je primetio da su istoričari skloni pretpostavkama da je stvarnost uvek bila skrivena i ignorisana, određivana mitom, rabatima i tajnim poslovima. Modifikacija tajne zablude smatra da kada istorijski zapisi ne pružaju dokaze koji objašnjavaju određeni skup događaja to je samo po sebi dokaz skrivenog uzroka. Ideju o tajnoj zabludi je kritikovao Džefri M. Bejl, autor knjige The Darkest Sides of Politics, koji je naveo rizik da istoričari potcene uticaj političkih tajnih društava, avangardnih partija i obaveštajnih službi.

Vidi još

• Teorija zavere

Literatura

• Duthie, James A. (2012). A Handbook for History Teachers. Lanham, MD: University Press of America. str. 38. ISBN 978-0761859901. OCLC 806521506.