Telo baleta

Telo baleta u „V” obliku

Telo baleta (engl. body of the ballet, fr. corps de ballet) je grupa igrača koji ne spadaju u grupu baletskih solista. Stalni su članovi baletske kompanije i ponekad pomažu oko sastvljanja pozorišne scenografije.

Telo baleta deluje kao celina sa specifičnim pokretima na sceni. Ponekad stvaraju specifične ulige za balet kao što su na primer cvetovi Ščelkunčika.

U klasičnom baletu, ženski kordebalet tradicionalno igra važnu ulogu. Raznovrsni masovni plesovi sa mnogo slikovitih poza bili su od velikog značaja u produkcijama Artura Sen Leona - tako da je koreograf bio čak i kritikovan zbog njihove suvišnosti. Među sačuvanim nasleđem 19. veka su „Molitva vilisa” iz II čina baleta Žizela (koreografija Žana Koralija u redakciji Marijusa Petipa), „Izlazak senki” iz Bajadere i „Slika Nereida” iz Uspavane lepotice Marijusa Petipa, „Slika labudova” iz Labudovog jezera u postavci Leva Ivanova. Ona se smatraju remekdelima koreografije.

Aleksandar Gorski (Don Kihot, 1900) i Mihail Fokin (Šeherezada, 1910, Petruška, 1911) dali su kordebaletu potpuno drugačiju ulogu u svojim nastupima – inovativni koreografi ranog 20. veka tražili su živu glumačku reakciju od baletskih umetnika, scenske komunikacije, improvizacionog odnosa prema onome što se dešava na sceni – kako se to zahtevalo u dramskom pozorištu prema „školi iskustva” Stanislavskog.

Funkcija

Telo baleta postavlja raspoloženje, scenu i nijanse baleta, gradi vezu i drugarstvo među članovima baletske družine i stvara velike scenske slike kroz ansambl pokret i koreografiju.

Telo baleta je za plesnu trupu kao što je kičma za telo: pruža okvir, podršku, kontekst i estetsku formu. - Plesni magazin

Pored fizičke izgradnje sveta koju obezbeđuje telo baleta, ono takođe služi kao vitalna odskočna daska za mlađe, dolazeće igrače, gde uče o životu kompanije i strukturi klasičnih baleta pre nego što ih eventualno unaprede kao soliste ili glavne igrače.

Istorija

Neki naučnici tvrde da telo baleta iz devetnaestog veka nalazi svoje korene u francuskim revolucionarnim horskim svečanostima, koje su i same ukorenjene u festivalima iz antike.

„Le petit rats”

Plesači koji su popunjavali telo baleta Pariske opere često su uključivali učenike, neki od kojih sa 14 godina, od milja poznate kao les rats ili les petit rats. Za taj termin postoje mnoga etimološka objašnjenja; među njima i sugestija Emila Litrea da je izraz „demoiselles d'opéra“ (mlada dama iz opere) skraćen jednostavno u „ra“, ili verovanje da se zvuk koje su špicaste cipele baletske trupe proizvodile na drvenim podovima prostorija za probe može uporediti sa skakanjem pacova.

Godine 1866, Teofil Gotje (autor Žizele) objavio je esej pod naslovom Le Rat, ljubazan i duhovit opis navika ovih mladih plesača.

Pacov je, uprkos svom muškom imenu ['pacov' je imenica muškog roda na francuskom], izrazito žensko stvorenje. Naći ćete ih samo u Rue le Peletier, na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, ili u Rue Rišer, na časovima plesa; oni postoje samo tamo; uzalud biste tražili bilo gde drugde na svetu. Pariz poseduje tri stvari na kojima mu zavide sve druge prestonice: ježa, pečurku i pacova. Pacov je pozorišni jež koji ima sve mane uličnog ježa, manje dobrih osobina, i kao i ovaj drugi proizvod je Julske revolucije. Pacov je ono kako mi u Pariskoj operi zovemo mlade devojke koje se obučavaju da postanu plesačice i koje se pojavljuju u scenama mase, pozadini, letovima, scenografijama i drugim situacijama u kojima se njihova veličina može opravdati ograničenim pogledom. Starost pacova varira od osam do četrnaest ili petnaest godina; šesnaestogodišnji pacov je veoma star pacov, rogat pacov, beli pacov; ovo je staro koliko ikad postanu; u ovom uzrastu su im studije manje-više završene, debitovali su, plesali solo, njihovo ime je ispisano velikim slovima na posteru; diplomirali su kao 'tigar' i sada postaju balerine prve, druge ili treće klase ili članovi hora, prema svojim zaslugama ili svojim pokroviteljima.

Uloga tela tokom kasnih 1800-ih u Baletu Pariske opere takođe može uključivati donju stranu. Plesna sala u kojoj su se plesači zagrevali pred nastup takođe je funkcionisala kao neka vrsta muškog kluba, gde su bogati muški operski pretplatnici (arbonnés) mogli da posluju, druže se i predlagaju balerine. Zato što su mnogi „sitni pacovi“ poticali iz radničke klase, i zbog postojećih struktura moći, oni bi imali finansijski i karijerni podsticaj da se povinuju naklonostima i propozicijama ovih pretplatnika. Međutim, vredi napomenuti da malo preživelog savremenog pisanja o ovoj temi beleži iskustva ili perspektive samih malih pacova, često umesto toga grešeći na strani ogovaranja.

20. vek i dalje

Baleti poput Plamena Pariza, koji su predstavljali ogromno telo od 24-32 plesača, bili su pioniri u aktivnoj upotrebi tela baleta u pripovedanju priča.

Tokom 21. veka, zahtevi za trupnim plesačima su se menjali, pozivajući ih da budu „svestraniji i virtuozniji kao pojedinci” i uzrokujući da se „suočavaju sa više emocionalnih i fizičkih izazova nego ikada, pojačanim teškim radnim rasporedom”. Oni su tipično među najslabije plaćenim članovima kompanije, i često im nije garantovano zaposlenje tokom cele godine. They are typically among the lowest-paid members of the company, and often not guaranteed year-round employment. Uprkos izazovima, mnogi plesači u telu balata osećaju ponos i povezanost sa svojim položajima: kako je rekla Karin Elis-Venc, sada penzionisana plesačica i nastavnica [Jofri baleta]], „ljudi moraju da znaju da možete imati fantastičnu karijeru i ostati u telu.“

U medijima

Slikar impresionista Edgar Dega često je u svojim delima predstavljao igrače Baleta Pariske opere, među kojima su i neki od njegovih najpoznatijih. Ukupno je oko 1.500 njegovih slika, monotipija i crteža posvećeno je baletu, kao i neke skulpture.

Literatura

• Grant, Gail (1982) [1950]. Technical Manual and Dictionary of Classical Ballet (3rd izd.). New York: Dover Publications. ISBN 0-486-21843-0. 
• Wulff, Helena (1998). Ballet Across Borders: Career and Culture in the World of Dancers. Oxford: Berg. ISBN 978-1-85973-998-3. 
• Anderson, Jack (1992). Ballet & Modern Dance: A Concise History (2nd izd.). Princeton, NJ: Princeton Book Company, Publishers. ISBN 978-0-87127-172-3. 
• Au, Susan (2002). Ballet & Modern Dance (2nd izd.). London: Thames & Hudson world of art. ISBN 978-0-500-20352-1. 
• Bland, Alexander (1976). A History of Ballet and Dance in the Western World. New York: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-53740-1. 
• Darius, Adam Arabesques Through Time.. Harlequinade Books, Helsinki. 2007. ISBN 978-951-98232-4-9.
• Gordon, Suzanne (1984). Off Balance: The Real World of Ballet. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-023770-4. 
• Kant, Marion (2007). Cambridge Companion to Ballet. Cambridge Companions to Music (1st izd.). Cambridge,UK: Cambridge University Press, Publishers. ISBN 978-0-521-53986-9. 
• Kirstein, Lincoln; Stuart, Muriel (1952). The Classic Ballet. New York: Alfred A Knopf. 
• Lee, Carol (2002). Ballet In Western Culture: A History of its Origins and Evolution. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-94256-0. 
• Homans, Jennifer (2010). Apollo's Angels: A History of Ballet. New York: Random House. str. 1–4. ISBN 978-1-4000-6060-3. 
• Clarke, Mary; Crisp, Clement (1992). Ballet: An Illustrated History. Great Britain: Hamish Hamilton. str. 17–19. ISBN 978-0-241-13068-1. 
• „The Art of Power: How Louis XIV Ruled France ... With Ballet” (na jeziku: engleski). Mental floss. 2017-03-15. Arhivirano iz originala 2017-10-02. g. Pristupljeno 2017-10-02. 
• Greskovic, Robert (1998). Ballet 101: A Complete Guide to Learning and Loving the Ballet. New York, New York: Hyperion Books. str. 46–57. ISBN 978-0-7868-8155-0. 
• „Ballet And Modern Dance: Using Ballet As The Basis For Other Dance Techniques”. Student Resources (na jeziku: engleski). 2014-08-05. Arhivirano iz originala 2017-10-02. g. Pristupljeno 2017-07-26. 
• Grant, Gail (1982). Technical Manual and Dictionary of Classical Ballet. New York, US: Dover Publications. ISBN 978-0-486-21843-4. 
• Scholl, Tim (1994). From Petipa to Balanchine: Classical Revival and the Modernization of Ballet. London: Routledge. ISBN 978-0415756211. 
• Wiley, Roland John (1991). Tchaikovsky's Ballets: Swan Lake, Sleeping Beauty, Nutcracker. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-315314-9. 
• G. Abraham, ed. Tchaikovsky: a Symposium (London, 1945/R, R 1970 as The Music of Tchaikovsky. London: W. W. Norton, 1974)
• C. W. Beaumont. The Ballet called Swan Lake (London, 1952)
• Brown, David. Tchaikovsky: The Man and His Music. London: Faber & Faber, 2006. 108–119
• Brown, David. "Tchaikovsky's Mazeppa." The Musical Times 125.1702 (1984): 696–698.
• Norris, George. Stanford, the Cambridge Jubilee and Tchaikovsky (London, 1980)
• Nuzzo, Nancy B. "Swan Lake: a chronology; The sleeping beauty: a chronology; other Tchaikovsky ballets." Dance Magazine, 55 (June 1981), 57–58.
• Pudelek, Janina (1990—1991). „Swan Lake in Warsaw, 1900”. Dance Chronicle. 13 (3): 359—367. JSTOR 1567690. doi:10.1080/01472529008569046. 
• Robinson, Harlow. "Review: Untitled." Slavic and East European Journal, 31 (1987): 639–640

Spoljašnje veze

• Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Ballet”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.