Terapija pisanjem

Terapija pisanjem ili ekspresivna (izražajna) terapija jedna je od tehnika u psihijatriji koja je usmerena na oslobađanje napetosti i emocija i uspostavljanjem samokontrole i razumevanjem situacije nakon što se reči prenesu na papir. Pisanje pesme, priče ili odlomka o traumatičnom događaju ili nakon neprijatnog iskustvu koje je prouzrokovalo stres, omogućava piscu (pacijentu) da formuliše lične emocije kroz struktuiranu promišljenu naraciju. Ti postupkom on iz drugačije perspektive sagleda svoj problem.^[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Jedan od pionira naučnog istraživanja terapijskog efekta pisanja bio je američki psiholog James Pennebaker koji je počeo sa istraživanjem u ovoj oblasti tako što je podelio ispitanike u dve grupe.^[2]^[3] U jednoj su bili ljudi koji su tri dana za redom po 20 minuta pisali o svojim najintimnijim emocijama i traumama koje su u životu proživeli, a u drugoj grupi su bili ljudi koji su pisali o nevažnim, svakodnevnim događajima koji nisu imali snažan emotivni naboj. Nakon nekoliko dana, pokazalo se da su ispitanici iz prve grupe bili u značajno boljem psihofizičkom stanju od ispitanika iz druge grupe - imunološki sistem im je funkcionisao bolje i bili su znatno bolje raspoloženi.^[3]

Osnovne postavke[uredi | uredi izvor]

Terapija pisanjem je poseban oblik samozapošljavanja koji je deo ekspresivne (izražajne) terapije. Može biti vođeno od strane terapeuta, može se raditi u grupi ili putem e-pošte. Naročito je korisna za one koji se teško otvaraju i ne vole direktan sastanak sa terapeutom, jer se neki oblik terapije pisanjem može izvesti samostalno, bez terapeuta.

Kada neka osoba ni sa kim ne deli svoju emotivnu intimu, ili se ne otvara razgovorom ili ne piše o onom što se unutar njega događa, onda ona pati jer joj se u glavi stvara „zbrka”. Analiza je jedan od čestih načina kontrolisanja osećaja. Međutim, umno propitivanje (zašto se ovako osećam, kako to mogu promeniti, kako da se rešim tog „lošeg” osećaja) zapravo ne pomaže, već odmaže. Osećajima svako od nas treba da se izrazi, a ne da ih mislima oblikuje i „skladišti”, jer ih time samo gura još dublje u podsvest.^[4]

U prirodi svakog osećaja je da teži biti izražen. Mala deca svoje osećaje proživljavaju celim bićem. Osećaji (na primer: ljutnja, radost, tuga, strah) prirodno „isijavaju” iz deteta sve dok ga sredina ne počne ograničavati i učiti da potiskuje osećaje. Svkako da je u određenoj meri postavljanje granica izražavanja osećaja nužno, kako bi se dete moglo prilagoditi i naučiti regulisti iskazivanje svojih osećaja. Na primjer, ni u kom slučaju ne bi bilo u redu puštati dete da plače na sav glas sve dok mu se ne udovolji kupovinom neke igračke. Međutim, kada roditelj zabranama, grubošću i raznim načinima neuvažavanja ili zlostavljanja detetu nametne potiskivanje osećaja, to je nešto drugo — nešto štetno. Ovakvi potisnuti osećaji odrastanjem dece ne nestaju, nego samo menjaju oblik. Postaju "nešto drugo".

Odbačenost potisnutih osećaja može biti tolika da ih čovek unutar sebe oseća kao neko „strano telo”, kao neku bolnu, neodređenu mešavinu. Ti osećaji i dalje imaju svoju prirodnu dinamiku – i teže da se izraze ili iskažu. Baš u toj oblasti ograničenih emocija terapijsko pisanje može dosta pomoći, jer su potisnuti osećaji — potisnuti upravo zato, što nisu bili prihvaćeni od bliže okoline (porodice), a u procesu pisanja, osećaj prihvaćenosti je potpun.

Na papir ili ekran računara mogu se izraziti svi sopstveni najveći strahovi, nade, najlepši snovi i najdublje traume. Ovako iskazani oni autoru napisanog nikada neće uzvratiti povredom i uvek će biti tu.

Pišući o svojim osećajima i o događajima iz prošlosti koji su imali snažno emotivno značenje, neka osoba usklađuje um i emocije. Misli se mogu izmenjivati jako brzo i često imaju „neku svoju volju”, pa se i ne zna šta nam sve tokom dana prolazi kroz glavu. Isto tako i reči koje izgovaramo mogu teći prilično brzo. Međutim, pisanje je značajno sporiji proces. Tokom pisanja dolazi do spontanog odabira važnih misli koje želimo zapisati. Ispisana rečenice su smislene, nižu se jedna za drugom i prate određenu traku vodilju. Sam taj proces u čovekov unutrašnji svet unosi jedan novi — smisleni redosled.

Izražavanje bolnih emocija je teško — ipak terapija pisanjem može zapravo poboljšati naše mentalno i fizičko zdravlje. Ova jednostavna, ali moćna ekspresivna (izražajna) tehnika samopomoći zasnovanom na naučnom istraživanju, koja zahteva samo malo vremena za pisanje o dubokim osećanjima iz ličnog iskustva ili o ličnim problemima, prema rečima vodećih stručnjaka u ovoj oblasti, James W. Pennebaker, Joshua M. Smyth može svakom od nas pomoći u:

Isceljenju starih emocionalnih „rana.”
Razvoju većeg osećaja blagostanja.
Smanjivanju stresa.
Poboljšanju odnosa sa okruženjem.
Povećanju „snage” imunskog sistema.^[3]

Teorije o efektima terapije pisanjem[uredi | uredi izvor]

Dr Džoana Frataroli sa katedre za psihologiju i socijalizaciju Univerziteta Kalifornija u Irvinu, u meta-analizi iz 2006. godine o terapiji pisanjem, navodi rezultate u kojima pojednostavljuje efekte terapije pisanjem u tri glavne teorije:

Teorija inhibicije

Iinhibicija misli i osećanja u odnosu na stresni događaj je loša i izražavanje tih misli može da smanji stres i poboljša psihofizičko zdravlje pojedinca. Ovo je takođe poznato kao Frojdova teorija disinhibicije i katarze.

Kognitivno-procesna teorija

Po ovoj teoriji čin razumevanja, sagledavanja i integracije uznemirujućeg iskustva u kreativni proces vodi do donošenja odluke. U tome mnogo pomaže ekspresivno pisanje.

Teorija samokontrole

Po ovoj teoriji pisanje omogućava osobama da posmatraju sebe sa strane i da kontrolišu svoje emocije, što im može dati jači osećaj samo-efikasnosti i kontrole nad emocijama

Način izvođenja[uredi | uredi izvor]

Terapiju treba započeti uz prethodno stvorenu sigurnu atmosfere. Najefikasnij ja ako se piše potpuno slobodno, bez bojazni da će neko pronaći napisane podatke i pročitati ih. Svaka indikacija zamišljenog „bočnog pogleda” (oca majke, brate sestre, dečka, devojke, prijatelja), napisanog je poremećaj, jer taj osećaj može biti unutrašnji kritičar ili posmatrač koji osobi koja piše ne dopušta da se izrazi do kraja, nego se zadržava u okviru nekih naučenih šablona. Kada se to desi treba pisati o tome (npr. „u poslednjih pet minuta pišem sa nekim osećanjem neprijatnosti prema mom pisanju, kao da je sve glupo ili irelevantno”). To se može izbeći tako što se terapija sprovodi na izolovanom mestu uz obavezno sakrivanje napisanih podataka.

Pisanje se uvek započinje bez prethodne pripreme. Početni način izražavanja treba započeti od trenutnih osećaja, što dovodi i do spontanog povezivanja trenutnog stanja sa ličnim promišljanjima, događajima iz prošlosti ili idejama za budućnost.

Ako postoji osećaj da je „glava prazna” i da se nema šta pisati, treba izraziti stav o tome; kako se ne zna o čemu bi pisali, jer je važno samo da se započne pisanje, koje se nakon toga najčešće nastavlja glatko.

Kada se piše o traumatičnim iskustvima, ne treba opisivati samo događaje i zapamćene slike, već treba obratite pažnju na osećaje i osećanja u telu, povezivanje spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i treba opisatii šta se desilo kako je doživljeno, i koje je iskustvo.

Periodično treba čitati ono što je napisano, pre nekoliko meseci ili pre godinu dana. Posebno treba obratiti pažnju pri čitanju na to šta je sada relevantno, kao i pažnju na razlike između ličnog iskustva i onog u svetu. Ako se ponavljaju neki emocionalni obrasci, treba obratititi posebnu pažnju na buduće skripte.

Pažnju treba obratiti i na to da li se od početka pisanja nešto u životu promenilo na bolje. Tada treba odvojiti nekoliko trenutaka da se oseti zadovoljstvo tim uspešnim promenama. Kada se primeti napredak treba odati priznanje, čime se gradi čvršća psihička i emotivna baza za neki sledeći korak koji na neki novi način može podići kvalitet života.^[3]

Rezultati[uredi | uredi izvor]

Kao što se može očekivati, pisanje o emocionalnim događajima je najčešće veoma teško za osobu koja piše. Ona ne uživa u tom iskustvu, jer ga smatra jako bolnim. Međutim, dugoročni efekti terapije pisanjem najčešće su fascinantni. Tegobe izazvane stresnim događajem su manje, osoba se oseća manje bolesnom, i ređe se javlja lekaru. Načešče će imati i manje simptoma depresije u budućnosti. Malo je verovatno da će nakon ovog tretmana osoba propustiti rad i školu, a uspešnost ovih osoba na poslu je sve produktivnija.^[5]

Pozitivni efekti terapije pisanjem često traju mesecima i godinama nakon pisanja.