Tercio
.jpg)
Tercio (šp. tercio español) ili španska kara (engl. spanish square) je španska pešadijska formacija, koja je dominirala evropskim bojištima u 16. i prvoj polovini 17. veka.[1] Formacija je dobila naziv (šp. tercio - trećina) jer se u početku sastojala od 1/3 kopljanika, 1/3 arkebuzira (kasnije musketara) i 1/3 vojnika sa mačem i štitom (šp. Rodeleros). Broj mačevalaca je postepeno smanjivan, sve dok u 17. veku tercio nije spao na 1/2 kopljanika i 1/2 musketara. Nastala u Španiji, ova formacija se tokom 16. veka raširila na druge zemlje, najviše u okviru Svetog rimskog carstva.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Već u 16. veku vođenje ratova prelazi u ruke vladara jer pojedinac nije u stanju da snosi ogromne troškove koje zahteva izdržavanje vojske. U francuskoj i turskoj vojsci, najvažniji deo armije je konjica. Konji se, zbog velike potražnje, oduzimaju seljacima zbog čega propada poljoprivreda. Španska pešadijska formacija tercio stvorena je za borbu pešadije protiv konjanika. Sastoji se od kopljanika i vojnika naoružanih mušketama. Koplja duga do 6 m sakupljaju se u formaciju kvadrata koji se polako kreće. Mušketi idu ispred njih, jednaki po broju, pucaju u hodu i povlače se da napune puške. Osam redova mušketa može da održi stalnu vatru. Iako neprecizni i spori, mušketi probijaju oklop. Tercio ne zahteva iskusne i dobre strelce, već samo snažne ljude; njihov nedostatak su veliki ljudski gubici i sporost.[1] Velika prednost ove formacije u 16. veku bilo je efikasno sadejstvo između teške i lake pešadije, i nadmoć pešadije nad konjicom, kakvo na evropskim bojištima nije viđeno od pada rimskog carstva.
Kao odgovor na tercio uvedena je pokretljivija formacija, čiji je tvorac Moris Nasavski. On razvija linijsku formaciju malih jedinica sposobnih za brze manevre i odlično uvežbanih. Redovi kopljanika široki su 50, a duboki 5 redova, imaju muškete na oba krila. Trupe Morisa Nasavskog, koje postaju model za armije drugih protestantskih zemalja, izbegavaju velike sudare.[1]
Taktika[uredi | uredi izvor]
Preporod pešadije u novom veku bio je uslovljen stvaranjem disciplinovanih pešadijskih formacija - kara: zbijenih, četvrtastih strojeva pešadije naoružane dugim kopljima i helebardama, koji su mogli da se odupru teškoj konjici (vitezovima) na otvorenom polju. Kare je u borbi prva primenila švajcarska pešadija u bici kod Laupena (1339), a od njih je u 15. veku prihvataju Burgunđani, landsknehti i Španci, koji švajcarskoj kari, naoružanoj samo hladnim oružjem, dodaju strelce naoružane vatrenim oružjem - arkebuzama i musketama.[2]
U 16. veku Španci smanjuju veličinu kare, deleći pešadiju na 3 velike grupe nazvane tercio (trećina), koje imaju punu karu kopljanika, sa 40-50 ljudi po frontu i dubini (160-250 ljudi), i musketare na uglovima. U punoj kari strelci su na uglovima kare kopljanika obrazovali svoje male kare i dejstvovali karakoliranjem.[2] U to doba javljaju se još dva naziva za karu - aritmetički i geometrijski kvadrat. Aritmetički kvadrat (franc. carre d'hommes) imao je veću dubinu od širine, a primenjivao se u pokretu u blizini neprijatelja. Geometrijski kvadrat (franc. carre de terrain) imao je jednake strane, a primenjivan je u borbi.[2]
Dalji razvoj vatrenog oružja i povećanje broja strelaca nametnuli su nove vrste borbenog poretka. Krajem 16. veka umesto kare počinje da se primenjuje linijski borbeni poredak, čiji su prvi oblici nizozemska i švedska brigada. U bitkama kod Brajtenfelda (1631) i Licena (1632) puna španska kara doživljava konačan slom.[2]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450-1789) (IV izd.). Beograd. ISBN 86-355-0446-1.
- Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod.
