Torontalski ćilim

Torontalski ćilim je naziv za stil izrade ćilima na prostoru nekadašnje Torontalske županije krajem 19. i početkom 20. veka.

Prema tumačenju „Művészeti Lexikon” (Leksikona umetnosti) „torontalski ćilim je prostirka načinjena od vunenog materijala tehnikom klečanja, s geometrijskom ornamentikom i u živim bojama”. To je zapravo zbirni naziv za ćilimarstvo torontalskih Srba, Rumuna i Bugara.

Najpoznatiji među torontalskim ćilimima su bili srpski ćilimi. Izrađivani su u Melencima, Kumanima, Elemiru, Beodri, Tarašu, Velikoj Kikindi i Velikom Bečkereku.

Evropa je upoznala torontalsko tkanje na svetskoj izložbi u Parizu 1867. godine. Tamo je doživelo uspeh, pa su posle ove izložbe sve značajnije međunarodne izložbe računale na prozvode torontalskih tkalja. Posle Pariza, torontalsko tkanje prikazano je na izložbi u Beču 1873. godine. Od banatskih učesnika na izložbi u Beču, medaljom je za svoje radove nagrađena Julijana Laković iz Kikinde.

Uticaj Antala Štrajtmana[uredi | uredi izvor]

Antal Štrajtman (1850—1918) bio je slikar i dizajner, koji je 1879. godine dobio posao profesora crtanja u gimnaziji u Velikom Bečkereku. Bio je organizator izložbi primenjenih umetnosti. Zahvaljujući njegovom zalaganju, u Velikom Bečkereku je 1880. godine otvorena zanatska škola. Začetnik je Ženske zanatske škole koja je otvorena 1909. godine.

Tkačka škola u Velikom Bečkereku[uredi | uredi izvor]

Tkačka škola u Velikom Bečkereku počela je sa radom 1884. godine,sa ciljem da torontalsko narodno tkanje razvije u umetničko tkanje. Nadzornik škola bio je Antal Štrajtman. Uvela je novine u izradi: upotrebu pastelnih boja i širokih razboja. Proizvodi tkačke škole, fino i grubo platno, peškiri, srpski ćilimi prodavani su u Velikom Bečkereku. U početku su tečajevi tkanja trajali dva, a kasnije tri meseca. Tkačka škola je sa uspehom učestvovala na mnogobrojnim izložbama. Razvoj tkačke škole doveo je do osnivanja fabrike tepiha u Velikom Bečkereku 1894. godine.