Farsa
Farsa (engl. farce, franc. farce), jedan od žanrova komedije, kratak dramski komad komičnog karaktera.[1] Smatra se jednim od oblika komedije situacije (komedije intrige).[2] Farsa je manje pozorišno delo vulgarne komike, ali ovaj pojam se često koristi kao sinonim za šalu, lakrdiju ili burlesku.[3] Farse su, kao dramska vrsta, nastale u francuskom pozorištu: često su prikazivane kao međuigre na predstavama komada ozbiljne sadržine, da bi oraspoložile publiku. Humor u farsi je najčešće bez dublje psihološke podloge, često sirov, koji osvaja vedrinom i iskrenošću.[2] Farsa se podsmeva tipovima iz svakodnevnog života, služeći se oštrim, vulgarnim rečnikom i igrama reči.[4][5]
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Farsa (ime dolazi od latinske reči farcire - zapušiti, napuniti, ili farsus - dodat, umetnut) prvobitno je bila kratka šaljiva igra koja se u rimskom tetru izvodila na kraju pozorišne predstave, a koja se kasnije osamostalila kao zaseban komad. U srednjovekovnim misterijama (religioznim predstavama) tako su se nazivale deonice koje su lakrdijanjem, obično na račun đavola, prekidale ozbiljni ton igre i kao neka vrsta komičnog opuštanja razveseljavale gledaoce. Kasnije su se u Francuskoj tim imenom označavale glumačke improvizacije, koje su šalama i gegovima oživljavale tok predstave. Razvoj tih ubačenih komičnih elemenata doveo je do nastanka farse kao posebnog žanra, čiji je cilj isključivo da izazove smeh. Ne težeći da komične zaplete zasnuje ni na jedinstvenom zapletu, ni na dosledno razvijenim karakterima, farsa koristi česte i neočekivane obrte u radnji, koji dovode do sve smešnijih i sve apsurdnijih situacija, sa komikom koja se ne libi ni grubosti ni lascivnosti (vulgarnosti) i sa izvanrednom dinamikom fizičkih radnji.[1][5]
Specifičan oblik farse je italijanska komedija del arte, improvizovana igra koja je u evropi postala naročito popularna u 16. i 17. veku i koja je svojim formalizovanum komičnim likovima uticala na mnoge tadašnje i kasnije komediografe. sledeći samo osnovni sinopsis komične radnje, glumci te komedije oživljavali su tradicionalne likove (Arlekino, Kolumbina, Pantalone, Pero, Pulčinela...), a njihova igra bila je zasnovana više na mimici, gestu i fizičkoj radnji nego na reči.[1][5]
U 19. veku u Francuskoj se razvio oblik farse koji se naziva vodvilj.[1][5]
Primeri[uredi | uredi izvor]
Napomene[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Lešić, Zdenko (2008). TEORIJA KNJIŽEVNOSTI. Beograd: Službeni glasnik. str. 412—413. ISBN 978-86-7549-876-6.
- ^ a b Milica Mićić Dimovska, Stevan Beljanski (1990). Od A do Š, Vodič kroz književne izraze i pojmove za učenike osnovnih i srednjih škola, Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad, str. 178
- ^ Vujaklija, Milan (1980). Rečnik manje poznatih reči i izraza. Beograd: BIGZ. str. 956.
- ^ Vojin V. Aničić, Veljko Nikitović (2005). Opšta enciklopedija Larousse. Tom 2. Beograd: Mono & Mañana press. str. 1152.
- ^ a b v g „Zvonimir Lešić - Teorija Književnosti - [PDF Document]”. vdocuments.mx (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-10.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Milica Mićić Dimovska, Stevan Beljanski (1990) Od A do Š, Vodič kroz književne izraze i pojmove za učenike osnovnih i srednjih škola, Biblioteka Matice Srpske, Novi Sad.
- Vojin V. Aničić, Veljko Nikitović (2005). Opšta enciklopedija Larousse. Tom 2. Beograd: Mono & Mañana press.. COBISS.SR 125371148
- Вујаклија, Милан (1980). Речник мање познатих речи и израза. Београд: БИГЗ.
- Lešić, Zdenko (2008). TEORIJA KNJIŽEVNOSTI. Beograd: Službeni glasnik. стр. 412—413. ISBN 978-86-7549-876-6. COBISS.SR 149878796
