Filmska produkcija

Filmska kinematografija (u akademskom smislu, filmska produkcija) je proces pravljenja filma, uopšteno filmova namenjenih za široku glumačku izvedbu. Filmska kinematografija uključuje veliki broj odvojenih faza počevši od izvorne priče, ideje ili zahteva, preko pisanja scenarija, kastinga (odabir glumaca za uloge), snimanja slike, snimanja zvuka i predprodukcije, montaže, i probnog prikazivanja završenog proizvoda pred publikom, što može rezultovati objavljivanjem filma i njegovom izložbom. Filmska kinematografija se odvija u mnogim delovima sveta u okviru ekonomskog, socijalnog i političkog konteksta, i korišćenjem različitih tehnologija i kinematografskih tehnika.

Faze produkcije

Filmska produkcija sastoji se od 5 glavnih faza:

• Razvoj: Prva faza u kojoj se rađaju ideje za film, kupuju prava na knjige/predstave, i piše se scenario. Finansiranje projekta mora biti pronađeno i dobijeno.
• Predprodukcija: Vrše se dogovori i pripreme za snimanje, kao što su zapošljavanje filmske i glumačke ekipe, odabir lokacija i građenje setova.
• Produkcija: Snimaju se sirovi snimci  i ostali elementi za film.
• Postprodukcija: Slike, zvuk i vizuelni efekti snimljenog filma se uređuju i spajaju u gotov proizvod.
• Distribucija: Gotov film se distribuira, reklamira i pušta u bioskope i/ili na televiziju.

Razvoj

U ovoj fazi, producent projekta bira priču, koja može biti inspirisana knjigom, predstavom, drugim filmom, istinitom pričom, video igriciom, bajkom, stripom, grafičkim romanom ili može biti originalna ideja. Nakon odabira teme i glavne poruke, producent radi zajedno sa piscima priče na pripremi sinopsisa. Nakon toga, formiraju scenosled, koji razlaže priču na scene dužine jednog pasusa koje se koncentrišu na dramskoj strukturi. Onda, pripremaju tritment, opis priče od 25-30 strana, njeno raspoloženje i likove. Često sadrži delove dijaloga i scenske režije, ali uglavnom sadrži crteže koji pomažu vizuelizaciji ključne tačke. Drugi način jeste da se nakon završenog sinopsisa piše skripment.

Zatim, scenarista narednih nekoliko meseci piše scenario. Može ga prepravljati više puta radi poboljšanja dramaturgije, jasnoće, strukture, likova, dijaloga i sveukupnog stila. Međutim, producenti često preskaču prethodne korake i dele predate scenarije koje investitori, produkcijske kuće i druge zainteresovane strane procenjuju u postupku pokrića scenarija. Filmski distributer je kontaktiran u ranim fazama, da proceni reklamni, i potencijalni finansijski uspeh filma. Holivudski distibuteri prihvataju naporan poslovni pristup i uzimaju u obzir faktore poput filmskog žanra, ciljane i pretpostavljene publike, uspeha starijih a sličnih filmova, glumaca koji bi se mogli naći u filmu i potencijalnih režisera. Od svih ovih faktora zavisi određena zainteresovanost moguće publike za dati film. Ne prave svi filmovi profit samo od objavljivanja filma za teatralnu izložbu, pa filmske kompanije uzimaju u obzir prodaju DVD-a i prava distribucije širom sveta.

Producent i scenarista pripremaju prezentaciju filma, ili tritment, i prezentuju je potencijalni sponzorima. Oni takođe prezentuju film glumcima i režiserima (pogotovo tzv. unosnim zvezdama) u cilju njihovog „spajanja”spajanja sa projektom (što je zapravo obavezujuće obećanje da će raditi na projektu ukoliko se steknu finansijski uslovi). Mnogi projekti ne stignu dalje od ove faze i upadaju u tzv. pakao razvoja. Ukoliko je prezentacija uspešna, film dobija zeleno svetlo, što znači da neko nudi finansijsku podršku: najčešće su to velike produkcijske kuće, filmsko veće ili nezavisni investitor. Sve strane koje su uključene pregovaraju o ugovoru i potpisuju ga.

Kada se sve strane sastanu i kada se potpiše ugovor, film može krenuti u period predprodukcije. Do ove faze, film bi trebalo da dobije jasno definisanu reklamnu strategiju i ciljanu publiku.

Razvoj animiranih filmova se malo razlikuje u tome što je režiser taj koji irađuje i prezentuje priču izvršnim producentima na bazi strogih storibordova, i retkost je da u tom periodu već postoji ceo scenario. Ukoliko film dobije zeleno svetlo za dalji razvoj i predprodukciju, onda se dovodi scenarista da pripremi scenario.

Analogno većini poslovnih poduhvata, sektor za finansije filmskog projekta se suočava sa proučavanjem filmske kinematografije kao upravljanjem i nabavkom investicija. To uključuje dinamiku sredstava koja su potrebna za finansiranje filma i obaveza nastalih tokom snimanja filma, od najranijih faza razvoja preko menadžmenta profita i gubitaka nakon distribucije, u uslovima različitog stepena rizika. Praktičan aspekt finansiranja filma mogu se definisati kao nauka o menadžmentu novca u svim fazama filmskog stvaranja. Finansiranje filma teži da cene sredstva na osnovu nivoa rizika i očekivane stope prinosa prema očekivanoj dobiti i zaštiti od gubitaka.

Stiven Spilberg (stoji) sa Čandranom Rutnamom na Šri Lanki tokom snimanja filma Indijana Džouns i kraljevstvo kristalne lobanje (1894)

Predprodukcija

U predprodukciji, svaki korak stvaranja filma je pažljivo osmišljen i planiran. Ovo je faza gde se sužavaju sve produkcijske opcije. U ovoj fazi se sve planira pred uključenje kamere koja postavlja opštu viziju projekta. Kreira se produkcija i produkcijska kancelarija. Film je pregledan od strane režisera i može biti storibordovan uz pomoć ilustratora i konceptualnih umetnika. Izrađuje se produkcijski budžet za planiranje troškova za film. Za velike produkcije osniva se osiguranje radi zaštite nesreća.

Priroda filma i budžet određuju veličinu i vrstu ekipe za snimanje filma. Mnogi holivudski blokbasteri zapošljavaju ekipe od po stotinu članova, dok su niskobudžetni, nezavisni filmovi napravljeni od strane ekipa od po osam ili devet članova (ili manje). Ovo su tipične pozicije u ekipi:

• Storibord umetnik: kreira slike da pomogne režiseru i umetničkom direktoru da predstave svoje ideje produkciji.
• Režiser: je prvenstveno odgovoran za storiteling, kreativne odluke i glumu u filmu.
  • Asistent režije: upravlja rasporedom snimanja i logistikom produkcije, pored ostalih zaduženja. Postoji nekoliko vrsta asistenata režije, svaki sa različitim zaduženjima.
• Filmski producent: zapošljava članove filmske ekipe.
  • Direktor filma: upravlja produkcijskim budžetom  i produkcijskim rasporedom. Takođe daju izveštaje, u ime produkcijske kancelarije, produkcijskoj kući ili sponzorima filma.
  • Menadžer lokacija: nalazi i upravnja filmskim lokacijama. Skoro sve slike sadrže delove koji su snimljeni u kontrolisanom okruženju studijske zvučne pozornice, dok delovi na otvorenom zahtevaju snimanje na lokaciji.
• Scenograf: je taj koji kreira vizzelnu koncepciju filma, zajedničkim radom sa umetničkim direktorom, koji upravlja sektorom scenografije, koji pravi setove.
  • Kostimograf: osmišlja kostime za likove u filmu radeći sa glumcima, kao i sa drugim sektorima.
  • Šminker i frizer: radi uz kostimografa radi stvaranja određeog izgleda lika.
• Direktor kastinga: pronalazi glumce za likove u scenariju. Ovo uglavnom zahteva audiciju za glumce, uživo pred direktorom kastinga ili pred kamerom ili više kamera.
  • Koreograf: Kreira i koordinira pokrete i ples - tipičan za mjuzikle. Neki filmovi zapošljavaju koreografe za pokrete borbe.
• Direktor fotografije: šef fotografije celog filma, nadgleda sve kinematografe i kamermane.
• Ton-majstor: šef sketora zvuka tokom faze produkcije filma. On snima i uređuje zvuk na setu - dijalog, zvuk prostorije (tišina), i zvučne efekte u mono a ambijentalne u stereu. Rade sa mikromanima, režiserom, direktorom fotografije itd.
  • Dizajner zvuka: stvara akustičnu koncepciju filma, radeći sa mikserom zvuka. U bolivudskom stilu produkcije, dizajner zvuka ima ulogu direkotra audiografije.
  • Kompozitor: kreira muziku za film.

Produkcija

U produkciji, film se osmišlja i snima. U ovoj fazi je ključno nastaviti sa planiranjem unapred. Primarni cilj je da se ispoštuje budžet i raspored, što zahteva stalnu opreznost. U ovoj fazi je potrebno još članova ekipe, poput rekvizitera, skriptara, još asistenata režije, fotografa, montažera slike kao i zvuka. Ovo su samo najčešće pozicije u filmskoj ekipi; produkcijska kancelarija može slobodno da kreira bilo kakvu posebnu poziciju da odgovara različitim zaduženjima tokom produkcije filma. Komunikacija je ključ između lokacije, seta, kancelarije, produkcijske kuće, distributera i svih ostalih strana koje su uključene.

Tipičan snimajući dan počinje dolasom ekipe na set/lokaciju u svoje vreme dolaska. Glumci uglavnom imaju svoja odvojena vremena dolaska. Obzirom da konstruisanje, sređivanje i osvetljavanje seta može trajati satima, to se uglavnom sredi unapred.

Sektori scena, rasveta i scenografija su najčešće korak ispred sektora kamere i zvuka: radi efikasnosti, dok se snima jedna scena oni već pripremaju sledeću.

Dok filmska ekipa priprema opremu, sektor kostima i šminke se brine o glumcima. Glumci imaju probe teksta sa režiserom a sektori kamera i ton probaju sa njima i prave finalne promene. Na kraju, akcija se snima koliko god puta (tejkova) režiser misli želi. Mnoge američke produkcije prate specifičnu proceduru:

Asistent režije javi „snimamo!" da obavesti sve da će početi sa snimanjem, zatim „tišina". Kada su svi spremni za snimanje, asistent kaže „zvuk?" (ukoliko scena ima zvuk), ton-majstor pokreće opremu, javi da ton „ide" kada je spreman, zatim asistent kaže „kamera?" što je propraćeno „ide" od strane kamermana kada kamera krene da snima. Klaper, koji se već nalazi pred kamerom sa klapom, pročita scenu kadar i tejk i lupi klapu. Tada režiser govori „akcija!"

Tejk je završen kada režiser kaže „rez!" a kamera i ton stanu sa snimanjem. Skriptar prati da li ima grešaka u kontinuitetu. Ukoliko se režiser odluči za još jedan tejk, ceo proces se ponavlja. Kada je režiser zadovoljan, ekipa prelazi na sledeći kadar ili setap, dok se cela scena ne završi. Kada se snimanje scene završi, asistent režije govori „idemo dalje" a ekipa montira set za sledeću scenu.

Na kraju snimajućeg dana, režiser odobrava raspored za sedeći snimajući dan a dnevni napredak se prijavljuje produkcijskoj kancelariji. To uključuje i izveštaj skriptara. Radno naređenje se pravi i dobavlja članovima ekipe kako bi znali kada i gde čekaju prevoz za sledeći snimajući dan.

Obzirom da snimajući dani traju 14 do 18 sati na udaljenim lokacijama, filmska produkcija izaziva timski duh. Kada se snimanje završi. to jest kada se završi produkcijska faza, očekuje se od produkcije da napravi zabavu „Zadnja klapa" kako bi zahvalila svim članovima ekipe i glumcima za trud.

Za produkcijsku fazi igranog filma, sinhronizacija rasporeda rada glavnih glumaca i članova ekipe je veoma važna, jer za mnoge scene, nekoliko glumaca i većina ekipe, moraju biti fizički prisutni na istom mestu u isto vreme ( i unosne zvezde će možda morati da prelaze sa jednog na drugi projekat). Animirani filmovi imaju različit tok rada u produkcijskoj fazi, davaoci glasa mogu snimiti svoje snimke u studiju za snimanje u različito vreme i možda se neće videti sve do premijere filma, dok je većina fizičkih zadataka igranog filma ili nepotrebna ili ih simuliraju razne vrste animatora.

Postprodukcija

Ova faza počinje kada se glavna produkcija filma završi, mada moguće je da se preklope. Najveći deo postprodukcije sastoji se od pregledanja snimaka i sastavljanja filma i prelaska na sledeći korak, montaža. Ovde se film sastavlja od strane montažera. Snimljeni filmski materijal se uređuje. Takođe se uređuje i zvuk (dijalog); muzičke numere i pesme se komponuju i snimaju ako je potrebno da film ima partituru; zvučni efekti su dizajnirani i snimljeni. Dodaju se vizuelni efekti računarskom grafikom ako je to potrebno. Na kraju svi zvučni elementi se mešaju u linije koje su posle spojene sa slikom i film je u potpunosti završen („zaključan").

Distribucija

Ovo je finalna faza, gde se film pušta u bioskope ili predstavljanje publici kroz distribuciju medija (VHS, VCD, DVD, Blu-ray) ili za direktan prenos i preuzimanje od provajdera. Film se kopira koliko treba (ili na film ili na hard diskove) i distribuira u bioskope za prikazivanje. Objavljuju se štampe, posteri i drugi reklamni materijali, a film se reklamira i promoviše. Snimak iz B filma može biti objavljen na osnovu sirovih snimaka snimljenih za „pravljenje" dokumentarca, koji može uključivati „pravljenje" snimaka i intervjue na snimanju.

Filmski distributeri uglavnom objavljuju film uz zabavu za promociju, premijerom na crvenom tepihu, saopštenjima za medije, intervijuima sa novinarima, projekcijama za štampu i projekcijama na filmskim festivalima. Mnogi filmovi su takođe promovisani na svojim specijalnim veb sajtovima, odvojenim od produkcijske kućeili distributera. Za bitne filmove ključno osoblje je ugovnorno obavezano da učestvuje u promotivnim turnejama tokom kojih se pojavljuju na premijerama i festivalima i daju intervijue za novinare. Veće produkcije mogu da zahtevaju više od jedne promotvine turneje da bi povratili potražnju publike za svako sledeće puštanje.

Od pojave kućnog videa početkom 1980-ih, većina velikih filmova sledila je šablon nekoliko različitih izavanja filma. Film bi bio prvo pušten u nekoliko odabranih bioskopa, ili ako se dovoljno dobro pokaže, može ići direktno u široko izdanje. Zatim se emituje, obično u različito vreme nekoliko nedelja (ili meseci) razlike, u različitim segmentima marketinga poput iznajmljivanja, maloprodaje, plaćanje po pregledu, zabave tokom leta, kablovske,satelitske ili televizijskog prenosa uživo. Prava za distribuciju se obično prodaju za distribuciju širom sveta. Distributer i produkcijska kuća dele profit i upravljaju gubicima.

Nezavisna filmska kinematografija

Filmska kinematografija se odvija i izvan glavnog toka i obično se naziva nezavisna filmska kinematografija. Od uvođenja DV tehnologije, razlozi produkcije su postali više demokratizovani i ekonomski održiviji. Filmski kinematografi mogu lakše snimiti i montirati film, kreirati i urediti ton i muziku i montirati završni rez na kućnom računaru. Međutim, dok su razlozi produkcije demokratizovani, finansiranje, tradicionalna distribucija i reklamiranje ostaju teško ostvarivi van tradicionalnog sistema. U prošlosti, mnogi nezavisni kinematografi su se oslanjali na filmske festivale (poput filmskih festivala Sandens, Venis, Kan i Toronto) kako bi se njihovi filmovi primetili i prodali za distribuciju i produkciju. Međutim, Internet je omogućio relativno jeftinu distribuciju nezavisnih filmova na veb sajtovima kao što je Jutjub. Rezultat te pojave je da se pojavilo nekoliko kompanija koje su pomogle kinematografima da naprave nezavisne filmove koji se gledaju i prodaju putem glavnom toka internet tržišta, često uz popularno holivudske naslove. Sa internet distribucijom, nezavisni filmski kinematografi koji se odreknu tradicionalnog posla oko ditribucije, sada imaju mogućnost da dosegnu globalnu publiku.

Literatura

• Steiff, Josef, (2005). The Complete Idiot's Guide to Independent Filmmaking. Alpha Books. str. 26–28.
• Vincent, LoBrutto, (1994). Sound-On-Film
• Tomlinson, Holman, (2005). Sound for Digital Video Focal Press. (str.162)
• John, Purcell, (2007). Dialogue Editing for Motion Pictures Focal Press (str. 148)
• Film Sound: Theory and Practice, Edited by Elisabeth Njeis and John Belton, Columbia University Press (1985). str. 361
• Directors’ Diaries The Road to Their First Film

Spoljašnje veze

• Filmmaking
• Filmmakers
• Magazin
• Go for production