Демократија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.

Чланак је означен овим шаблоном дана.месеца.године. и не налази се ни у једној од постојећих категорија.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Демократија је политичка оријентација која фаворизује владу народа одн. изабраних представника народа.

Демократија је политички систем базиран на могућности да народ (грађани) може да бира своје представнике. Ово - право на бирање представника - је основни и суштински концепт демократије. Демократија се у Европи развила најпре у грчким градовима-државама као директна и непосредна демократија. Модерна демократија израсла је најпре из калвинистичких убеђења 17. века, посебно у Шкотској, Енглеској и Холандији, где се општина појавила као носилац религиозног и политичког живота.[1]

Демократија је, у међувремену, постала прилично неодређена као идеал, јер се често користи као општи израз за било који аспект политичког система, или друштва, који се жели приказати као добар.[2]. Није претерано рећи да је демократија постала својеврсна религија-савремена световна религија. Можемо је назвати савременом вером света. Све државе, изузев њих једанаест -Мјанмар, Свазиленд, Ватикан и неке арапске земље-тврде за себе да су демократије, макар само по имену.[3]

Порекло појма и његове недоречености[уреди]

Етимолошки, демократија је изведена од грчких речи демос (народ) и кратеин (владати).

Недоречености у схватању и тумачењу демократије настају због разлике између саме идеје и облика који демократија поприма када се институционализује, одн. реално примени као концепт друштвеног уређења. Проблеми схватања демократије леже и у различитим нивоима на који индивидуе, појединци схватају, доживљавају своја индивидуална права одн. да ли су, и на који начин, упознати са својим правима.

Облици и предуслови демократије као концепта друштвеног уређења[уреди]

Постоје две врсте демократија:

У директној демократији сви грађани учествују у процесу доношења одлуке, чиме се спречава стварање моћи у рукама изабраних представника. Ипак, највећи број данашњих демократија су представничке. Савремена директна демократија је изражена кроз три основна облика: иницијативу, референдум и опозив.

У представничкој демократији грађани на изборима бирају своје представнике у парламенту и дају им ауторитет да доносе одлуке у њихово име. Иако је непосредна или директна демократија маргинализована у корист представничке (репрезентативне), поједине области у свету успевају задржати овај облик учешћа грађана у политичком животу! Такав је случај са Швајцарском која је, захваљујући кантоналном уређењу, успешно интегрисала непосредност учешћа грађана у доношењу претежног дела политичких одлука. Облике непосредне демократије срећемо као предвиђене и у већини савремених устава. Најчешће су то народна иницијатива и референдум.

Да би се неки систем могао звати демократским, у некој држави, сваки грађанин мора имати иста права и слободе (све док туђа права и слободе не прекрши). Права и слободе политичка наука разврстава у 4 генерације: грађанска, политичка, економска и социјална те права везана за животну средину. Она подразумевају слободу вероисповиести, националног и етничког опредељења, употребе језика, слободу медија и штампе, слободу грађана да се окупљају и размењују мишљења ... Сваки грађанин (пунољетни) мора имати право на глас да бира свога представника у парламенту или влади. Он то ради на изборима који морају бити редовни (најчешће сваких четири или шест година), непосредни, тајни (могућност да гласа у тајности) општи (право учешћа свих пунољетних грађана), и једнаки (један грађанин један глас). Такође, такво друштво мора подржавати сваки облик плурализма. То значи да држава мора имати више политичких странака (политичке странке) и интерсних група (групе за притисак) и да грађани слободно могу приступати њима или основати своје.

Историјски извори демократије[уреди]

Демократија се први пут појавила у старој Грчкој у 4. веку п. н. е. у Атини. Прва савремена демократија је била Сједињених Америчких Држава успостављена 1789. године на основи филозофије доба разума.

Платон о демократији[уреди]

Било му је двадесет и осам година кад је његов учитељ Сократ пошто је бранио права и нужну слободу мишљења након револуције и победе демократије коју је водила гомила, осуђен на смрт испијањем отрова кукуте. Ово искуство испунило га је таквим презирањем демократије, и таквом мржњом на гомилу да је у њему сазрело решење да се демократија мора уништити и заменити владавином најмудријих и најбољих. И наћи метод којим би се могли открити најмудрији и најбољи, и којим би се они могли покренути и поставити да владају — био је главни задатак његова живота.

Сваки облик владавине руши сам себе кад преврши меру у чувању основног принципа. Аристократија пропада кад сузи круг властодржаца, а олигархија кад се преда неопрезној похлепи да се одмах обогати. Обе изазивају револуцију. Кад револуција престане, може се човеку чинити да је она дошла из ситних узрока и незнатних ћудљивости; али, мада њу могу изазвати неважни поводи, опет је она изненадна последица тешких и постепено нагомиланих рђавих стања. Кад тело ослаби зато што су занемариване ситне повреде, онда већ и једноставна рана може довести до тешке болести (556). »Онда долази демократија. Сиротиња савладава своје противнике, неколицину осуђује на смрт, друге осуђује на изгнанство, и народу даје једнако учешће у грађанском праву и у државној управи...«(557).


Али, демократија руши себе тиме што претерује — у демократији. Њен основни принцип јесте једнако право свих да врше службе и да узимају учешћа у доношењу државних решења. На први поглед, то је одлично стање, али оно постаје катастрофално тиме што народ нема довољног образовања да изабере најбоље вође и најмудрији правац (588). »Што се тиче народа, он ништа не види, него само понавља оно што му вођи кажу«» (Протагора, 317). Да једна идеја успе или да пропадне, довољно је да се она похвали или смешном учини у каквом комаду из народног живота (овај ударац уперен је против Аристофана, чије комедије нападају сваку нову идеју). За државни брод владавина гомиле јесте бурно море, где сваки талас говора наваљује на њега воду и спречава пловидбу. Крај такве демократије јесте тиранија или аутократија; гомила толико воли ласкање, и »толико је жедна меда« да напослетку најлукавији и најнесавеснији ласкавац, који себе зове »заштитником народа«, узима највишу власт у своје руке (565). (Сетите се историје Рима!)

Што више Платон о томе размишља, све се више чуди оној лудости која избор државних чиновника оставља вољи и лаковерности гомиле — да уопште не говори о томе да се тај избор препушта оним мрачним и на новац халапљивим војводама који иза демократске позорнице кују олигархиске интриге. Платон се жали на то што смо ми у простијим приликама, на пример кад наручујемо чизме, вазда уверени да нас може задовољити само стручњак, а у политици, без даљега размишљања, узимамо да свако ко уме да лови гласове уме и да управља градом или државом. Кад смо болесни, поручујемо школованог лекара, чија нам титула јамчи за његову нарочиту спрему и разумевање ствари, а не тражимо онога који је веома леп и речит. Према томе, ако је цела држава болесна, зашто да не тражимо службу и вођство најмудријих и најбољих. Наћи методу која би од јавних положаја отклањала неспособне и лупеже, а спремала и бирала најбоље — то је задатак политичке философије или философије државе.


Демократија значи сасвим једнаке могућности, нарочито у образовању; али не то да се сваки неспособан Курта и још неспособнији Мурта може успети на државне положаје. Свакоме ће стојати отворена могућност да се васпита за сложене задатке управљања; али, само они који су доказали своју способност, који су са свих испита понели победна знамења уметности, треба да се бирају за вође. Државни чиновници не треба да се бирају одгласавањем, нити треба да их бирају потајне групе, које за демократију везују своје нечасне рачуне и интриге, него само њихова обдареност, коју су они доказали у демократској средини у којој сви градови првобитно имају једнака права. И нико не сме да се прима какве службе без нарочитог претходног образовања, или да улази у какву високу службу пре него је с успехом вршио коју нижу службу.


Је ли то аристократски? Не треба да се бојимо речи докле год је добра стварност коју реч означава: паметном човеку речи су тантуз без праве вредности; само будале и политичари узимају их за готов новац. Ми хоћемо да најбољи управљају нама, а то и значи реч »аристократија«; нисмо ли ми, слично као Томас Карлајл, за тим чезнули и за то се молили да најбољи управљају нама? Али, ми смо се навикли да под аристократијом разумевамо нешто наследно. Отуда мора се изрично нагласити „да је платонска аристократија друкчије врсте; она би се најпре могла означити као демократска аристократија.„ Јер, народ неће бити приморан да између два кандидата, што су му их пронашле и изнеле клике, бира онога који је мање лош,„ него ће се сам кандидовати у сваком од својих чланова и добити једнаку могућност избора за васпитање оних који треба да врше државне службе. Ту нема никаквих класних разлика, никаквих положаја или привилегија које се наслеђују, никаквих сметња за таленте који су се родили без средстава; син владаочев почиње као сви друти, и с њиме се поступа као са свима друтима, и он има исте могућности пред собом као син онога који чисти обућу. Ако је син владаочев глупак, он се при првом пресијавању одређује међу оне који нису способни за даљи развитак; а ако ли је син онога који чисти обућу обдарен човек, њему је пут отворен да постане чувар државе (423). Таленту је развитак омогућен ма где се он родио. То је демократија школа — стопут делатнија и часнија него ли демократија одгласавања.

Аристотел о демократији[уреди]

Опажа се да њему недостаје оно реформаторско настојање које је имао Платон, она срдита љубав према човечанству, која је овога великога идеалиста потстакла да осуди своје ближње. Опажа се да њему недостаје смела оригиналност његова учитеља, узвишена имаганација и способност за благородну обману самога себе. Па, ипак, после лектире Платонових списа, ништа не може да дејствује лековитије него ли скептичка мирноћа Аристотелова.


Најбољи облик владавине био би теориски сједињење целе политичке моћи у рукама најбољега човека. Хомер има право: »Рђава је власт многих; дајте нека само један влада и води.« Таквом човеку закони би били пре средства него ли ограничење; »за људе овакве врсте нема никаквог закона, јер они су сами закон. Шта више, ко би хтео да донесе закон за њих, учинио би се смешан, и они би таквом законодавцу вероватно одговорили онако као лавови у Антистеновој басни, кад су у скупштину животиња дошли зечеви и захтевали за све једнака права: — »А где су ваше шапе?«

Демократија је редовно резултат револуције против плутократије. »Користољубље владајуће класе води до сталног смањивања те класе (по Марксу »елиминација средње класе«) и до јачања гомиле која напослетку устаје против својих господара и заснива демократију«.
Ова »владавина оних који су без средстава« има нека преимућства. »Јер свако узет појединачно имаће, можда, лошији суд него ли стручњаци, али сви заједно имаће бољи или не лошији. Друго, у неким стварима уметник који је свршио неко дело није ни једини ни најбољи судија... На пример, не може о кући да доноси мишљење само онај ко ју је саградио ... него онај коме она треба, т. ј. домаћин... Исто тако гост о јелу, а не кувар.«

И »гомила и о многим другим стварима има бољи суд него ли појединац, био он ма ко. — Затим, велика гомила мање је изложена кварењу. И као ни велика количина воде, тако ни гомила не може да се лако поквари као појединац. Обузме ли појединца гнев или каква друта слична страст, његово суђење мора да се помути, али би се тешко могло догодити да би страст све обузела и да би сви погрешили.«.


Уопште узевши, демократија је инфериорнија него ли аристократија, јер се она оснива на лажној претпоставци једнакости; она »настаје из схватања да ће они који су у неком погледу једнаки (на пример, пред законом) бити једнаки у свима стварима; како су људи једнако слободни, они траже право на потпуну једнакост«. Резултат је да се обдареност жртвује броју гласова, а бројем гласова управљају смицалице. Како се народ лако може завести и како је он у својим схватањима несталан, то би требало да се право гласања ограничи на интелигенцију. Прави пут је комбинација аристократије и демократије.

Ово срећно сједињење може да се нађе у облику конституционалне владавине. То није најбољи облик владавине који се може замислити, — то би била аристократија васпитања, — али то је најбољи могућни облик државе. »Али, који је устав најбољи, и који је живот за већину држава и за већину људи најбољи? Ту се не може погодити решење ако се постави мерило једне врлине која је страна просту човеку, или ако се прихвати Васпитање за које се изискују нарочито срећне природне способности и богата средства, или ако се претпостави и устав који је идеал наших жеља, — него тако ако се има у виду живот којии већина људи може да живи, и устав који може да се одржи у највећем броју држава.« Расправљањима о држави мора претходити један приицип, наиме да онај део државе који владавину жели да одржи мора бити јачи него ли други део који то не жели; а јачина се не састоји ни у броју ни у самом поседу, ни у војничким и политичким способностима, него у комбинацији тога тако да треба узети у обзир »слободу, имање, културу и отмено порекло, као и чисту нумеричку супериорност«. А где може да се нађе економска већина која би потпомогла нацртану уставну владавину? Најпре у средљој класи, и тако бисмо опет пред собом имали златну средину, као што баш уставна владавина представља средину између демократије и аристократије.

Држава биће довољно демократска чим свакоме допусти успињање у државне службе; она ће бити довољно аристократска ако саме службе отвара само таквим кандидатима који су се истински успели и потпуно су образовани. С које год се стране човек приближи вечном политичком питању, једнако долази до истога закључка: заједница мора сама себи постављати циљеве, а потребна средства морају одабирати и примењивати стручњаци. Избор мора бити демократски пропшрен, али државна служба мора се строго резервисати за одлично спремљене и одабране обдаренике.

Фридрих Ниче о демократији[уреди]

Победа хришћанства била је почетак демократије; »први хришћанин ... из најдубљега инстинкта бунио се на све што је привилеговано, — он живи, он се свагда бори за једнака права!«. Највећи међу вама треба да постане ваш слуга - то је обртање све политичке мудрости, свакога здравога људскога разума; у ствари, кад човек чита Јеванђеља, као да је у атмосфери каквог руског романа; она су нека врста плагијата из Достојевскога. Само су у нижим редовима такви појмови могли да ухвате корена, и само у једном времену у којем су владари били дегенерисани и престали да владају. »Кад су Нерон и Каракала седели на престолу, настао је парадокс да је најнижи човек вреднији но онај горе!«

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Bertelsmann Lexikon 1997
  2. ^ Политичка филозофија, Адам Свифт, Клио, 2008, год
  3. ^ Демократија - мит и стварност, Френк Карстен, Карел Бекман

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :