Fonoautograf

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fonoautograf je prvi uređaj koji beleži zvuk, preteča fonografa i gramofona.

Fonoautograf (od grč. φωνή — звук, αὐτός (autós) - само и γράφω (gráphō) - писање) je prvi uređaj za snimanje zvuka (ali ne i reprodukciju).[1] [2]Ovaj uređaj je 1857. godine patentirao Eduar Leon Skot de Martenvil (franc. Édouard-Léon Scott de Martinville) i mogao je vizuelno da zabeleži zvuk, ali ga nije mogao reprodukovati.[3] Na ovom uređaju je snimljen prvi i najstariji zvučni zapis u istoriji - francuska narodna pesma 'Au clair de la lune'.[4]

Međutim pošto ovaj uređaj nije mogao da reprodukuje zvuk, američki istoričari zvuka su 2008. godine pomoću optičkog skeniranja i kompjuterske obrade konvertovali zvučne talase fonoautografa u digitalni audio format i izneli na svetlost dana prvi zvučni zapis - pesmu 'Au clair de la lune'.[5] Ipak pošto do savremenih otkrića 2008.[6] godine nismo imali materijalni dokaz francuske pesme 'Au clair de la lune', Edisonov zapis recitacije Meri ima malo janje [7][8] je priznat kao prvi zvaničan zapis ljudskog glasa.

Au clair de la lune
9. aprila 1860 zabeležen je na fonoautografu najstariji poznati razumljiv snimak ljudskog glasa. Snimak je spor i otkriva muški glas, verovatno je u pitanju sam Eduar Leon Skot de Martenvil. Eduar peva veoma sporo francusku pesmu 'Au clair de la lune'.
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.
Mary had a little lamb
22. juna 1878, u Sent Luisu Edison je demonstrirao svoj prvi zvučni zapis. Iako postoje zapisi pre Edisonovog,[9] [10]dugo vremena se smatralo da je ovo prvi zvanični zapis zvuka u istoriji.
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Delovi fonoautografa[uredi | uredi izvor]

  • membrana
  • igla
  • valjak (cilindar) namotan papirom.


Fonoautograf se sastojao od membrane na koju je ugrađena iglica. Ona je sa suprotne strane bila u dodiru sa valjkom (cilindrom) na kome se nalazio namotani papir. Registrovani zvuk dovodi do treperenja membrane, koja dovodi do oscilovanja iglice, dok iglica na kraju urezuje zvuk na cilindar. Ovakav uređaj nije bio u mogućnosti da reprodukuje snimljen zvuk.

Uređaji[uredi | uredi izvor]

  1. Fonoautograf (Eduar Leon Skot de Martenvil, 1857.)
  2. Paleofon (nije patentiran) (Šarl Kro, 1877.)
  3. Fonograf (Tomas Edison, 1877.)
  4. Grafofon (Čarls Samner Tejnter i Čičester Aleksandar Bel, 1886.)
  5. Gramofon (Emil Berliner, 1887.)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Muzička kutija
  2. ^ „fonografija”. Arhivirano iz originala 18. 03. 2014. g. Pristupljeno 17. 03. 2014. 
  3. ^ „Istorija zvuka” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 03. 2014. g. Pristupljeno 17. 03. 2014. 
  4. ^ (jezik: engleski)-'Au clair de la lune najstariji zvučni zapis 9. aprila 1860
  5. ^ (jezik: engleski)-Američka državna laboratorija otkriva prvi zapis pre Edisonovog
  6. ^ (jezik: engleski)-Francuski prvi zvučni zapis
  7. ^ (jezik: srpski)-Edison snimio glas
  8. ^ (jezik: engleski)-Edisonov prvi zvanični zapis
  9. ^ sedam zvučnih zapisa pre Edisonovog
  10. ^ (jezik: engleski)-Edisonov snimak je star ali nije najstariji

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fonoautograf na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фоноаутограф&oldid=27036936”