Pređi na sadržaj

Hipermaskulinitet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Hipermaskulinitet (hegemonistička muškost) je psihološki termin, koji su stručnjaci pežorativno koristili, za preuveličavanje muškog stereotipnog ponašanja, kao što je naglasak na fizičkoj snazi, agresivnosti i seksualnosti. Najviše se koristi u medijima, koji prenaglašavaju osobine koje treba da krase muškarce i na taj način jačaju pomenute kvalitete kod njih.[1]

Istraživanja su otkrila da je hipermaskulinitet povezana sa seksualnom i fizičkom agresijom prema ženama[2][3] i percipiranim gej muškarcima,[2] kao i da su zatvorenici tokom istraživanja imali više ocene hipermaskuliniteta od kontrolnih grupa.[4] Takođe veća je verovatnoća da će muškarci sa ograničenom društvenom i ekonomskom moći neprestano slati poruku da su ove osobine prihvatljive, kako bi izgradili čvrstu ličnost koristeći nasilje kako bi stekli poštovanje.[5]

Poreklo naziva[uredi | uredi izvor]

Ovaj termin se koristi još od istraživanja koje su sproveli Donald L. Mosher i Mark Sirkin 1984. koji su definisali hipermaskulinitet ili „mačo ličnost“ koristeći se trima varijablama:[6]

  • bezosećajnim seksualnim stavovima prema ženama
  • verovanju da je nasilje muška osobina,
  • iskustvom po kome je opasnost uzbudljiva,

koje su osmislili kao Hypermasculinity Inventory (HMI) i dizajnirali ih za merenje ove tri komponente hipermaskuliniteta.

Emocije[uredi | uredi izvor]

Dok popularna identifikacija hipermaskulinih osobina teži da se vrti oko spoljašnjih fizičkih aspekata nasilja, opasnosti i seksualne agresije, mnogo manje pažnje se pridaje emotivnim karakteristikama koje definišu one muškarce koji se smatraju „hipermaskulinima“. Hipermaskulini stavovi takođe mogu uključivati emocionalnu samokontrolu kao znak čvrstine.[7]

Biti emocionalno prekaljen ili ravnodušan, posebno prema ženama, znači pokazati ono što Thomas Scheff naziva „karakterom“ (pribranost i ravnodušnost u vremenima velikog stresa ili emocija).[8] U ovom hipermaskulinskom stoicizmu, Thomas Scheff uočava da, „muškarci imaju karakter“, i da muškarac sa takvim karakterom kada je pod stresom neće plakati i brbljati kao što bi to mogla da radi žena ili dete.

Samonametnuto emocionalno praćenje od strane muškaraca takođe je u velikoj meri uticalo na uslove u kojima oni komuniciraju sa ženama.[7] Ben-Zeev, Scharnetzki, Chan i Dennehy ( (2012) pišu o nedavnoj studiji koja je pokazala da mnogi muškarci namerno izbegavaju ponašanja i stavove kao što su saosećanje i emocionalno izražavanje, smatrajući ove osobine ženskim i zbog toga ih u potpunosti odbacuju. U tom kontekstu Thomas Scheff dodaje: hipermaskulini obrazac vodi do takmičenja, a ne do povezanosti između osoba.[8]

U kontekstu intimne ili emocionalne komunikacije (posebno konfrontacije) sa ženama, muški se često emocionalno povlači, odbijajući da se uključe u ono što se naziva. afektivno komuniciranje. U studiji afektivnog komunikacijskog ponašanja, rodni kontrast – namerno ili podsvesno negiranje ponašanja drugog pola od strane jednog pola – bio je daleko očigledniji kod mladih dečaka koji su korišćeni kao subjekti za testiranje nego kod devojčica.

Tamo gde se ovo insistiranje na emocionalnoj ravnodušnosti manifestuje u fizičkim definicijama hipermaskuliniteta, Thomas Scheff razmatra: „Potiskivanje ljubavi i ranjivih emocija (tuga, strah i stid, poslednje kao kod osećanja odbačenosti ili nepovezanosti) vodi ili tišini ili povlačenju, s jedne strane, ili ispoljavanju besa (flagrantno neprijateljstvo), s druge. Staloženost i hipermaskuliniteta izgleda da su recept za ćutanje i nasilje.[8]

Uticaj u vizuelnim medijima[uredi | uredi izvor]

Ben-Zeev, Scharnetzki, Chan i Dennehy ukazuju na slike u medijima kao na najvažniji faktor koji utiče na hipermaskulinsko ponašanje, navodeći..,

„Na kraju krajeva, mediji ne samo da odražavaju kulturne norme, već mogu i da transformišu društvenu stvarnost“.[9]

Ovo se zasniva na činjenici da se fizički i emocionalni elementi hipermaskulinog ponašanja redovno manifestuju u reklamama, holivudskim filmovima, pa čak i u video igricama korišćenjem veoma jakih imidža:

  • mišićavih muškarca koji nadjačavaju žene u reklamama,
  • glumca koji prikazuju uporne muške likove koji to čine. ne popuštajuči pred emotivnim pozivima svojih koleginica,
  • u bezbrojnim video igricama čije su priče zasnovane striktno na nasilju.

Stalna dostupnost ovih slika za svakodnevno javno gledanje i upotrebu je zaista utrla put za izgradnju sistema (svesno ili nesvesno) i kod muškaraca i žena, stvorili vrednosti koje ih ovekovečuju.[9]

Krans izveštava da su istraživači bili zabrinuti da takvi oglasi, koji su generalno usmereni na mladu mušku publiku, igraju veoma istaknutu ulogu u oblikovanju stavova prema polu ovih mladića koji se još uvek razvijaju.

U industriji igara, hipermaskulinitet se doživljava uglavnom kroz fantastične i često nasilne situacije predstavljene u igrici, kao i kroz tipičan dizajn i karakterne osobinea likova koji su: često snažno građeni, smeli i obično naoružani, tako da... „izbor ženskih likova i radnji u igricama ostavlja ženama malo realističnih, neseksualizovanih opcija“, jer su ženski likovi, poput Lare Kroft, zapravo iluzija ženskog osnaživanja, i umesto toga služe samo da zadovolje pogled muškaraca.[10]

Hipermaskulini stilovi u gej muškoj kulturi su istaknuti u gej disko grupama 1970-ih, kao što su Village People, koje su u BDSM gej subkulturi prikazane u filmu Cruising (1980).[11]

Preuveličavanje fizičkih osobina muškaraca u delu Toma od Finske

Termin "hipermaskulin" takođe karakteriše stil erotske umetnosti u kojoj su mišići i penis/testisi na muškim figurama prikazani kao nerealno veliki i istaknuti.

Gej umetnici koji eksploatišu hipermaskuline uključuju radove Toma od Finske (u kojima preuveličava fizičke osobine svojih modela i prikazuje svoj ideal muške lepote i seksepila, kombinujući realizam i fantaziju)[12] i Gengoroh-a Tagame-a (koji gejeve pornografski ​​redovno prikazuje kao mišićave, muževne figure, bez ikakve sličnosti sa androginim efebama).[13]

Članak pod naslovom „Marketing muškosti u postfeminističkom dobu” Kristen Barber i Tristana Bridžisa takođe naglašava postojanje hipermaskulinih osobina u oglašavanju. Pa se tako u reklamama muškarac oblači kao kauboj kako bi predstavljao vrednog, grubog čoveka u pokušaju da stvori veću privlačnost muškarcima, kioji bi da izgledaju i mirišu kao on.[14]

Uticaj na žene[uredi | uredi izvor]

Uticaj medija u kreiranju takvog ponašanja deluje uglavnom na žene. Od Ronalda Regana koji prodaje cigarete do Markija Marka koji prodaje donji veš, postoji mnoštvo sjajnih slika povezanih sa muževnošću. Megan Vokei, kandidat na Univerzitetu u Manitobi, i njegove kolege objavile su studiju u časopisu Sek Roles u kojoj se ispituje upotreba hipermaskuliniteta — prekomernog prikaza muških stereotipa — u oglašavanju u časopisima.[5] Tim je otkrio da se najmanje jedna varijabla hipermaskuliniteta pojavljuje u 56% od 527 reklama koje su identifikovali. Oglasi nekih časopisa uključivali su hipermaskuline poruke u neverovatnih 90% vremena. Publikacije sa najvećom stopom hipermaskulinih oglasa bile su usmerene na mlađe muškarce nižeg socioekonomskog statusa.[5]

„Oglasi koji prikazuju nasilne muškarce (posebno prema ženama) su uznemirujući, jer takvi prikazi u reklamama čine više od prodaje proizvoda. Oni takođe održavaju stereotipe i predstavljaju norme ponašanja za muškarce i žene.“ [5]

Na isti način na koji muškarci pokušavaju da se prilagode fizičkim i emocionalnim karakteristikama u skladu sa stereotipima u vizuelnim medijima, tako i žene imaju tendenciju da upadnu u zamku prilagođavanja normama prikazanim u društvenim slikama.[5] Mediji ih time podstiču da ispune ulogu pokornih žena prikazanih u oglasima i reklamama; terajući ih da preuzmu svoju ulogu u seksualnom nasilju i okrutnosti muškaraca.

Thomas Scheff je primetio još jedan čudan način na koji je ponavljanje rodnih uloga bilo ciklično: strah od fizičke viktimizacije žena je porastao do nivoa da mnoge žene zapravo traže zaštitu od muškaraca koje pokazuju znake hipermačizma. Na ovaj način, žene se nesvesno zalažu za hipermaskulinitet iz straha od drugih oblika nasilja.(2006).

Uticaj na muškarce[uredi | uredi izvor]

Društvena očekivanja propagiraju formiranje rodnih uloga između onoga što se smatra muškim i ženskim. Međutim, ove rodne uloge mogu imati negativan uticaj na muškarce i njihovo mentalno blagostanje. Ako muškarac nije u stanju da ispuni propisane muške kriterijume, to često može dovesti do osećanja nesigurnosti, inferiornosti i sveukupnog psihičkog stresa.[15] Neki takođe mogu verovati da nesposobnost da žive u skladu sa određenom rodnom ulogom može ugroziti njihov društveni kapital u njihovim zajednicama.

Rasni uticaji[uredi | uredi izvor]

U svojoj knjizi Soul Babies iz 2002. Mark Entoni Nil navodi da je crnačka muškost postala sinonim za ujedinjeni crnački identitet tokom pokreta za građanska prava crne rase. Nil navodi da je hipermaskulinitet nastao kao vrsta nasilja unutar crnačke zajednice da je zaštitio od nasilja koje je usmereno na crnu zajednicu od strane belih Amerikanaca.

Homoseksualci i obojene žene ponekad su bili cenzurisani zbog kombinovanja crnog identiteta sa muževnošću.

Hjui P. Njutn suosnivač Stranke crnih pantera, u nastojanju da poboljša odnose između rasa, napisao je esej u kome predlaže jači savez između crnačkih političkih organizacija, žena i članova gej zajednice. U njemu je priznao da ova popularnost hipermaskuliniteta vodi gej muškarce i žene ka sklonosti ka nasilju i ćutanju koje ne dozvoljava ovim marginalizovanim članovima da postanu deo crnačkog identiteta.[16]

U knjigama kao što su Platitudes Treja Elisa i Kratak i čudesan život Oskara Vaoa Džunota Dijaza, uočavamo stalne težnje crnačke zajednice da zadovolji određeni nivo hipermaskuliniteta, kao što je iskorišćavanje zajednice kroz spoljne sile.

Erl i Oskar predstavljaju Novu crnu estetiku (eng. New Black Aesthetic ), koja je još uvek hiperseksualizovana i maskulinizovane.

Nilova, L'estetica post-soul poziva na crnački identitet koji ne podstiče veću marginalizaciju već potlačenih članova crnačke zajednice i odvoja ih od prirode podele koja je izazvana hipermaskulinitetom.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „hipermaskulinitet”. Europski institut za ravnopravnost spolova (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2022-08-14. 
  2. ^ a b Franklin, Karen (april 2004). „Enacting Masculinity: Antigay Violence and Group Rape as Participatory Theater”. Sexuality Research & Social Policy. Springer Verlag. 1 (2): 25—40. S2CID 143439942. doi:10.1525/srsp.2004.1.2.25. Pristupljeno 8. 7. 2020 — preko ResearchGate. 
  3. ^ Mosher, Donald L.; Anderson, Ronald D. (1986). „Macho personality, sexual aggression, and reactions to guided imagery of realistic rape”. Journal of Research in Personality. Elsevier. 20 (1): 77—94. doi:10.1016/0092-6566(86)90111-X. 
  4. ^ Beesley, Francis; McGuire, James (2009). „Gender-role identity and hypermasculinity in violent offending”. Psychology, Crime & Law. Taylor & Francis. 15 (2–3): 251—268. S2CID 144181799. doi:10.1080/10683160802190988. 
  5. ^ a b v g d „Hypermasculinity in Advertising: Selling Manly Men to Regular Men”. Healthline (na jeziku: engleski). 2013-03-03. Pristupljeno 2022-08-14. 
  6. ^ Mosher, Donald L.; Serkin, Mark (1984). „Measuring a macho personality constellation”. Journal of Research in Personality. Elsevier. 18 (2): 150—163. doi:10.1016/0092-6566(84)90026-6. 
  7. ^ a b Dennehy, T.; Ben-Zeev, Avi et al. (2012). "Hypermasculinity In The Media: When Men 'Walk Into The Fog' To Avoid Affective Communication". "Psychology of Popular Media Culture" '"1"' (1):53–61
  8. ^ a b v Scheff, Thomas. (2006). "Hypermasculinity and Violence as a Social System". "2" (2):1–10.
  9. ^ a b Dennehy, T.; Ben-Zeev, Avi et al. (2012). "Hypermasculinity In The Media: When Men 'Walk Into The Fog' To Avoid Affective Communication". "Psychology of Popular Media Culture" '"1"' (1):53–61.
  10. ^ Salter, Anastasia; Blodgett, Bridget (2012). „Hypermasculinity & Dickwolves: The Contentious Role of Women in the New Gaming Public”. Journal of Broadcasting & Electronic Media. 56 (3): 401—416. S2CID 144872141. doi:10.1080/08838151.2012.705199. .
  11. ^ Simon, Alex (September 2007). "Cruising with Billy". Venice magazine. pp. 68–71
  12. ^ “Bob Mizer and Tom of Finland”, Kevin Killian, Artforum International Magazine, March 2014
  13. ^ „Tagame Gengoroh” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-14. 
  14. ^ Barber, Kristen; Bridges, Tristan (2017). „Marketing Manhood in a "Post-Feminist" Age”. Contexts. 16 (2): 38—43. S2CID 67241493. doi:10.1177/1536504217714257. .
  15. ^ Sánchez, Francisco J.; Greenberg, Stefanie T.; Liu, William Ming; Vilain, Eric (2009). „Reported effects of masculine ideals on gay men”. Psychology of Men & Masculinity. 10 (1): 73—87. PMC 2902177 Slobodan pristup. PMID 20628534. doi:10.1037/a0013513. 
  16. ^ „Huey P. Newton on gay, women's liberation”. www.workers.org. Pristupljeno 2022-08-14. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хипермаскулинитет&oldid=27543895”