Hirurg

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Specijalnost
Hirurg
Sanjay Gupta & medical team prepare for brain surgery on USS Carl Vinson (CVN-70) 2010-01-18.jpg

Hirurg, vidar, operator (grč. χειρουργοί од речи - χερ — рука и ἔργον — дело) [1] je lekar, zubni lekar ili veterinar specijalista za hirurške bolesti, edukovan za hirurške intervencije, u humanoj medicini ili veterini.[2][3]

Za razliku od drugih medicinskih stomatoloških i veterinarskih specijalnosti, hirurg se razlikuje po načinu sprovođenja terapije. Njegov rad je zasnovana pre svega na manuelnim intervencijama ili operativnim, invazvnim postupcima, u toku kojih uz pomoć hirurških instrumenata, on uklanjanja oboleo deo tela, vrši remodelovanje kostiju i mekih tkiva ili presađivanje organa, što pacijentu ili životinji može naneti bol ili patnju. Zato hirurg lečenje najčešće izvodi uz pomoć anestezije u za to, specijalnom hirurškom opremom, opremljenim hirurškim salama.[4][5]

Istorija[uredi]

Prvi „primitivni“ hirurzi stari su koliko i čovečanstvo. U osnovi oni su se instiktivno bavili određenim radnjama, vađenjem zube koji su ih boleli, otvaranjem apsces (kolekcija gnoja u bilo kom delu tela), nameštanjem preloma itd. Ovakve intervencije prvo su vršili sami sebi a onda i drugima i to, sve bez posebne obuke i odgovaerajućeg znanja. Tako je nastala posebna grupa tzv,. ranara, vidara, berbera hirurga, koja se na početku istorije medicine bavila nekom vrstom „primitivne“ hirurgije. Njihov rad zasnivao se na nekakvom tačnom ili netačnom poznavanju fiziologije i anatomije ljudskog tela.

Zašivanje rana lanenim koncima, prikazano na egipatskim papirusima starom pet hiljada godina, što govori da je uporaba konaca u hirurgiji stara koliko i ljudska saznanje o njoj. Treba spomenuti i natpise na egipatskim grobnicama koji daju nagoveštaje savršenijeg rada hirurga. Među narodima starog doba kao hirurzi posebno su su se isticali Indusi i Egipćani. Iako su Induski hirurzi vršili bezbroj operativni zahvata, njihov uticaj na zapadnu civilizaciju bio je mali. Egipatska civilizacija bila je dugog vekova ta u kojoj su hirurzi zauzimala posebno mesto.

Značaj Egipatskih hirurga ogleda se u tome šta su oni dala veliki doprinos školovanju Grčkih hirurga, i osnivanju dve velike medicinske škole. Jedna je bila u Grčkoj, druga u Aleksandriji. Ove škole su postojale od 500. godine p.n.e. sve do osnivanja i uspona Zapadnog rimskog carstva. Posebno mesto zauzima hirurgija klasičnog perioda Grčke (460-130. p. n. e.), tj. medicina Hipokratove škole. Hipokrat (460 -370 p. n. e.) je mnogo pisao sam predavao o hirurgiji. Medicina se u to vreme razvila više nego ikada ranije. Hipokrat je naglašavao Važnost racionalnog postupka lečenja zasnovanog na studioznim zaključcima Za razliku od ranijih zaključaka uglavnom zasnovanih na predrasudama i emocijama.

Period od 150. godine pre n.e. do srednjeg veka predstavlja dugi period Grčko - rimske medicine. Kontinuitet između Grčke i Rimske medicini je razumljiv s obzirom na Političkim i društvene okolnosti tog doba. Aleksandrijska Medicina je takođe bila prolazna. Veliki registrator medicinske prakse tog doba je veoma predano sam ozbiljno sređivao Celzus. Smatra se da on najverovatnije nije ni bio lekar.

Veliko ime svog vremena bio je slavni rimski lekar Galen. Galen je pisao o anatomiji, fiziologiji, farmakologiji, internoj medicini, hirurgiji, itd. Zapravo je autoritativno pisao o svim medicinskim temama svog vremena. U hirurgiju je uveo konce napravljene od životinjskih creva.[6]

U srednjem veku rad hirurga bio je u stagnaciji, kao i celokupna medicina Komplikovano i nepotpuno zarastanje rana bilo je pravilo, a ne izuzetak. Galenov uticaj na hirurge bio je tako veliki da su njegovi spisi gušili dalji progres i dominirali medicinom Zapadnog sveta u srednjem veku. Istinski čuvari medicinske nauke tog doba bili su sveštenici koji su se bavili praktičnim lečenjem. Sačuvana je stara medicinska literatura grčkog, arapskog, kineskog i drugih društava. Kaluđeri srednjeg veka odigrali su izuzetno važnu ulogu za budućnost medicine i hirurgije jer su čuvali sam prepisivali rukopise iz prošlosti.

Prvi pristup medicinskoj nauci priučeni hirurzi i druge struke dobili su kad su se u okviru katedralnih škola osnovaju univerziteti u devetom veku. U tim visokim školama bilo je integrisano sve što je bilo najbolje u grčko - rimskoj, orijentalnoj, samo arapskoj medicini. Veoma su znacajne italijanske škole u kojima se sem medicinskih nauka i izučavao i praktičan medicinski rad.

Međutim hirurzi s kraja srednjeg veka dugo nisu imali univerzitetsko obrazovanje. Retko koji hirurg je znao da čita latinski. Zbog ovakve situacije hirurgija je slabo napredovala. Unazađena je kao veština, a njen naučni razvoj je zaustavljen. Posao hirurga obavljali su berberi i veliki broj nadrilekara. Krajem srednjeg veka medicine je potpuno prešla u ruke laika.

U osamnaestom veku operativna hirurgija je konačno u razvoju i uskoro je sustigla internu medicinu. Do ovog progresa dovelo je učvršćivanje ranijih saznanja i njihova primena u lečenju bolesnika koji su pod takvim uslovima operisani za više uvežbanosti nego ikad ranije.

Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka hirurg je konačno postao hirurg - lekar koji je imao ugledno mesto u medicini. Period velikih naučnih dostignuća hirurga počelo je krajem osamnaestog sam početkom devetnaestog veka. Brzi razvoj prirodnih nauka doveo je do brzog razvoja hirurgije. Period velikog razvoja hirurgije u Francuskoj i Engleskoj, dali su eminentni hirurzi toga perioda, koji su se u značajnoj meri bavili proučavanja specifičnih oboljenja i njihovim tačnim opisivanjem.

Razvoj annestezija, mikrobiološke nauke, otkriće rendgena, pronalazak krvnih grupa i razrada bezbednih metoda transfuzije krvi, otkriće penicilina i posle njega drugih antiobiotika, samo su neka od epohalnih dostignuća koja su unapredila rad hirurga, i omogućila stvaranje moderne hirurgije. Pojavi modern hirurgije doprinelo je i boljem školovanje hirurga, naročito u oblasti fundamentalnih nauka.[7]

Specijalnosti[uredi]

Hirurzi, pioniri hirurgije[uredi]

Ruski i svetski pionir hirurgije Nikola Pirogov

Izvori[uredi]

  1. Vujaklija M. Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta Beograd, 1980, pp. 1015.
  2. Petkovic S., Bukurov S. Hirurgija. Medicinska knjiga. Beograd-Zagreb 1987:2-16.
  3. Boden, Edward; West, Geoffrey Philip (1998). Black's veterinary dictionary. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-389-21017-7. 
  4. Lalević P. i sar. Anesteziologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999
  5. Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ. History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; (1970). str. 354−94. (Serbo-Croatian)
  6. Mitrović M. (1993), Upotreba šavnog materijala u hirurgiji, Beogradski izdavačko – grafički zavod, Beograd
  7. Davis L. (1973), Christopher’s Textbook of Surgery, Savremena administracija, Beograd
  8. Ira D. Papel, John Frodel, Facial Plastic and Reconstructive Surgery
  9. A. Martin-Araguz, C. Bustamante-Martinez, Ajo V. Fernandez-Armayor, J. M. Moreno-Martinez (2002)
  10. US Patent 4,840,175, "METHOD FOR MODIFYING CORNEAL CURVATURE", granted June 20, 1989

Literatura[uredi]

  • Haeger, K., The Ilustrated History of Surgery, Harold Starke, London, 1990.
  • Brukner, B., Praistorija – arheološki deo, u: Istorija medicine i zdravstvene kulture na tlu današnje Vojvodine, I tom, Matica srpska, Novi Sad,1994.

Spoljašnje veze[uredi]