Pređi na sadržaj

Хладан ваздух

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hladan vazduh
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovCool Air
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datummart 1928.

„Hladan vazduh” (engl. Cool Air) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u martu 1926. i objavljivana u martu 1928. u časopisu Tales of Magic and Mystery.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Pripovedač nudi priču kao objašnjenje zašto mu je „nalet hladnog vazduha” najodvratnija stvar. Njegova priča počinje u proleće 1923. godine, kada je tražio smeštaj u Njujorku. Konačno se nastanjuje u zgradi u Zapadnoj četrnaestoj ulici. Istražujući curenje hemikalija sa sprata iznad, on otkriva da je njegov komšija odozgo neobičan, star i povučen lekar. Jednog dana pripovedač doživljava srčani udar, i setivši se da lekar živi u stanu iznad, odlazi tamo i prvi put sreće dr Munjoza.

Doktor pokazuje vrhunsku medicinsku veštinu, a pripovedača spasava kombinacijom lekova. Fascinirani pripovedač se redovno vraća da sedi i uči od doktora. Kako se njihovi razgovori nastavljaju, postaje sve očiglednije da je doktor opsednut prkošenjem smrti svim raspoloživim sredstvima.

Doktorova soba se održava na približno 13 °C korišćenjem rashladnog sistema na bazi amonijaka; pumpe pokreće benzinski motor. Kako vreme odmiče, doktorovo zdravlje se pogoršava i njegovo ponašanje postaje sve ekscentričnije. Sistem za hlađenje se kontinuirano nadograđuje, do tačke u kojoj se neki delovi njegovih soba zamrzavaju, sve do jedne noći kada se pumpa pokvari.

Bez objašnjenja, uspaničeni doktor mahnito preklinje svog prijatelja da mu pomogne da ohladi njegovo telo. Pošto nisu u mogućnosti da poprave mašinu do jutra, pribegavaju tome da doktor ostane u kadi punoj leda. Pripovedač provodi svoje vreme dopunjavajući led, ali je ubrzo primoran da zaposli nekog drugog da to radi umesto njega. Kada konačno pronađe kompetentne mehaničare za popravku pumpe, već je prekasno.

On stiže u stan na vreme da vidi ostatke doktora kako se brzo raspadaju, i žurno napisano, „užasno zamazano” pismo. Pripovedač ga čita; na svoj užas, saznaje da je dr Munjoz umro 18 godina ranije. Odbijajući da se preda smrti, zadržao je privid života nakon tačke smrti koristeći različite metode, zasnovane na hlađenju kako bi usporio svoje raspadanje.

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Lavkraft je napisao ovu pripovetku tokom svog nesrećnog boravka u Njujorku, tokom kojeg je napisao tri horor priče sa njujorškim okruženjem. U „Lavkraftovom njujorškom egzilu”, Dejvid E. Šulc navodi kontrast koji je Lavkraft osećao između svog stana, natrpanog relikvijama njegove voljene Nove Engleske, i imigrantske četvrti Red Huk, blizu koje je živeo, kao inspiraciju za „uznemirujuću jukstapoziciju suprotnosti” koja karakteriše pripovetku. Kao i glavni lik priče, Šulc sugeriše, Lavkraft, odsečen od svog rodnog Providensa, osećao se kao da samo prolazi kroz život.[1]

Zgrada koja je glavno okruženje priče zasnovana je na gradskoj kući u Zapadnoj četrnaestoj ulici 317 u kojoj je Džordž Kirk, jedan od nekoliko Lavkraftovih prijatelja u Njujorku, kratko živeo 1925. godine.[2] Pripovedačev srčani udar podseća na onaj drugog njujorškog Lavkraftovog prijatelja, Frenka Belnepa Longa, koji je napustio Univerzitet u Njujorku zbog srčanog oboljenja.[3] Pripovedačeva fobija od hladnog vazduha podseća na samog Lavkrafta, koji je bio abnormalno osetljiv na hladnoću.[4]

Šulc ukazuje da je glavni književni izvor ove pripovetke bila priča „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara” Edgara Alana Poa, koja je bila Lavkraftova druga omiljena Poova priča, posle „Pada kuće Ašera”. Lavkraft je bio upravo završio Poovo poglavlje u svom istraživanju „Natprirodni horor u književnosti” u vreme kada je pisao „Hladan vazduh”.[5] Lavkraft je, međutim, godinama kasnije izjavio da je priča koja je inspirisala „Hladni vazduh” bila „Roman o belom prahu” Artura Makena, još jedna priča o telesnoj dezintegraciji.[6]

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Doktor Munjoz: Španski lekar „neverovatne inteligencije i superiorne krvi i uzgoja”, opisan je kao „nizak, ali izuzetnih proporcija”, sa „visokorodnim licem majstorskog, ali ne arogantnog izraza”, „kratkom gvozdenosivom punom bradom”, „punim, tamnim očima” i „orlovskim nosom”.[7] On sebe naziva „najgorčim od zakletih neprijatelja smrti”, i onim koji je „potopio svoje bogatstvo i izgubio sve svoje prijatelje tokom života punog bizarnih eksperimenata posvećenog njegovom istrebljenju”.[8] Rekavši da pri prvom susretu sa Munjozom oseća „odvratnost” koju „ništa u njegovom izgledu ne može opravdati”, pripovedač primećuje „ledenu hladnoću i drhtanje njegovih beskrvnih ruku”, kao i da je njegovo disanje bilo neprimetno.[8]
Enciklopedija H. F. Lavkrafta sugeriše da je Munjoz možda bio zasnovan na Lavkraftovom komšiji iz Bruklina, kojeg je Lavkraft opisao kao „prilično proslavljenog dr Lava, državnog senatora i sponzora čuvene 'Povelje o čistim knjigama' u Olbaniju... evidentno imunog ili nesvesnog na raspadanje.”[9] Pretpostavlja se da je ovo Vilijam L. Lav, lekar iz Bruklina i mason koji je bio državni senator od 1923. do 1932. godine.[10]
  • Pripovedač: Neimenovani čovek koji je došao u Njujork da radi „neke turobne i neisplative poslove u časopisima”. Lutao je od jednog jeftinog pansiona do drugog pre nego što je otkrio da mu se onaj u Zapadnoj četrnaestoj ulici „gadi mnogo manje od ostalih koje je probao”.[11] Nakon što ga je lečio Munjoz, njegov komšija sa sprata iznad, postaje „učenik i poklonik darovitog pustinjaka”.[12]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana časopisa Tales of Magic and Mystery, mart 1928. (gde je prvi put objavljena ova pripovetka)

Predat Lavkraftovom redovnom izdavaču, palp časopisu Weird Tales, „Hladan vazduh” je odbio urednik Farnsvort Rajt, a ova odluka je smatrana „neobjašnjivom... pošto se čini da je ovo bila bezbedna, sablasna vrsta priče koju je on voleo.”[4] Moguće je da se Rajt plašio da će „njen jeziv zaključak izazvati cenzuru”.[13] Piter Kenon naziva „Hladan vazduh” Lavkraftovom „najboljom pričom smeštenom u Njujorku”, kojom dokazuje da je „sposoban da koristi potcenjeni, naturalistički stil za snažan efekat”.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ David E. Schultz, "Lovecraft's New York Exile", Black Forbidden Things, p. 55.
  2. ^ S. T. Joshi and Peter Cannon, More Annotated Lovecraft, p. 159. As of 2006, the house was still standing.
  3. ^ Joshi and Cannon, p. 162.
  4. ^ a b Joshi and Cannon, p. 158.
  5. ^ Schultz, str. 55
  6. ^ H. P. Lovecraft, letter to Henry Kuttner, July 29, 1936; cited in S. T. Joshi and David E. Schultz, "Cool Air", An H. P. Lovecraft Encyclopaedia, p. 47.
  7. ^ Lovecraft, str. p
  8. ^ a b Lovecraft
  9. ^ H. P. Lovecraft, letter to B. A. Dwyer, March 26, 1927; cited in Joshi and Schultz, p. 47.
  10. ^ "Index to Politicians: Love to Lovegrove" Arhivirano 2020-01-08 na sajtu Wayback Machine, The Political Graveyard.
  11. ^ Lovecraft, str. p
  12. ^ Lovecraft
  13. ^ Joshi, S.T.; Schultz, David E. (2004). An H.P. Lovecraft Encyclopedia. Hippocampus Press. str. 47. ISBN 978-0974878911. 
  14. ^ Peter Cannon, "Introduction", More Annotated Lovecraft, p. 6.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • H. P. Lovecraft. „Cool Air”. The Dunwich Horror and Others. Sauk City, WI: Arkham House. str. 203—207. 
  • Lovecraft. „Cool Air”. More Annotated Lovecraft. S. T. Joshi and Peter Cannon, eds., New York: Dell. str. 158—171. 
  • David E. Schultz. „Lovecraft's New York Exile”. Black Forbidden Things. Mercer Island, WA: Starmount House. str. 55. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хладан_ваздух&oldid=27360471”