Homoseksualnost u DSM priručniku

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
DSM-4-TR, sadašnje DSM izdanje

Homoseksualnost u DSM klasifikaciji kroz nekoliko decenija pretrpela je velike promene u različitim izdanjima Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM) koje je objavilo Američko udruženje psihijatara (APA). U prvom izdanju (DSM-1 ) iz 1952. i drugom izdanju (DSM-2 ) iz 1968. godine homseksualnost je klasifikovana kao seksualna devijacija, svrstna u "parafiliju". U decembru 1973. godine, Odbor Američkog psihijatrijskog udruženja (APA) glasao je za uklanjanje homoseksualnosti iz DSM i zamenu za poremećaj seksualne orijentacije. U aprilu 1974. odluku Odbora je na referendumu podržalo je 58% članova Društva sa pravom glasa . Narednih godina u DSM-3 je ovo dalje modifikovao u "ego-distoničnu homoseksualnost", pre nego što je konačno izbacio homoseksualnost kao bolest iz DSM-3-R (i narednih izdanja).[1]

Glavni faktor koji je uticao na izmenu stava u Odboru Američkog psihijatrijskog udruženja da izvrši depatologizaciji homoseksualnosti bila je aktivnost gej aktivista. Takođe su bila važna i: istraživanja izvan psihijatrije (seksološka, psihološka, antropološka i biološka), mišljenja nekih lekara koji su dovodili u pitanje tradicionalni pristup homoseksualnosti, rastuća antipsihijatrija i uticaj mlađe generacije psihijatara . Gej aktivisti su, kroz razne oblike društvenog protesta, izvršili pritisak na psijatrijsku zajednicu i Odbor Američkog psihijatrijskog udruženja kako bi promenili stav psihijatrije . Prepoznajući tadašnje psihijatrijske teorije kao glavni uzrok društvene stigme koje su homoseksualci su poremetili tok godišnjih sastanaka Američkog udruženja psihijatara 1970. i 1971. godine. A onda su, u godinama 1971–1973, učestvovali u zvaničnim razgovorima sa psihijatrima.[2]

Danas postoji naučni konsenzus da je homoseksualnost normalna varijanta ljudske seksualnosti, što potvrđuju izjave brojnih naučnih organizacija, uključujući i Svetsku zdravstvenu organizaciju, Svetsko psihijatrijsko udruženje , Panameričku zdravstvenu organizacija, Američko psihijatrijsko udruženje, Američko psihološko udruženje, Američko psihoanalitičko udruženje i Američko medicinsko udruženje.[3]

Događaji u periodu od 1948. do1969.[uredi | uredi izvor]

Kinzijev izveštaj i analiza Forda i Biča[uredi | uredi izvor]

Nakon Drugog svetskog rata, psihoanaliza je stekla dominantan uticaj u američkoj psihijatriji. U to vreme izvor psihijatrijskog znanja o homoseksualnosti bile su nereprezentativne studije o pacijentima ili zatvorenicima .[4][5][6][7] A onda su pojedini naučnici osporili psihijatriju koja patologizira homoseksualnost . Prvi izazov postavili su biolog Alfred Čars Kinzi i njegove kolege, kao i antropolog Clellan Ford i biolog Frank Beach.[8]

Kinzi je 1948. godine objavio izveštaj o seksualnosti američkih muškaraca - seksualno ponašanje kod muškaraca,[4][9] u kome su mnogi ljudi bili šokirani njegovim rezultatima jer su učesnici studije priznali različita seksualna ponašanja, uključujući i ona koja nisu društveno prihvatljiva, pa čak i zabranjena zakonom. Najkontroverzniji su bili (i još uvek jesu) podaci o homoseksualnosti. Kinzi je utvrdio da je 37% muškaraca imalo barem jedno homoseksualno iskustvo koje je završilo orgazmom, 10% muškaraca je bilo pretežno homoseksualno najmanje 3 godine svog života, a 4% muškaraca je bilo isključivo homoseksualno tokom svog života. Ovi rezultati su pokazali da je najverovatnije homoseksualnost češća pojava nego što se ranije mislilo i osporili su mišljenje da je to neprirodno. Međutim treba imati u vidu da ispitanici nisu predstavljali reprezentativan uzorak američkog društva, zbog čega su Kinzijevi podaci o homoseksualnosti bili precenjeni.[9]

Godine 1951, antropolog Clellan Ford i biolog Frank Beach objavili su obrasce seksualnog ponašanja odnosno seksualno ponašanje različitih ljudskih zajednica i različitih vrsta životinja (posebno primata), i otkrili da je homoseksualnost redovna pojava u prirodi i da se određene vrste istopolnog seksualnog ponašanja smatraju normalnim i da su prihvaćene u 49 od 76 zajednica.[5][10]

Publikacija DSM-1[uredi | uredi izvor]

Godine 1952. homoseksualnost je klasifikovana kao seksualna devijacija i i pod tim nazivom uključen je među sociopatske poremećaje ličnosti u prvom izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika o mentalnim poremećajima (DSM-1 ) Američkog udruženja psihijatara . U ovu grupu seksualnih devijacija spadaju i: t

U priručniku je je navedeno...da su ljudi kojima je dijagnostikovan sociopatski poremećaj ličnosti: „prvenstveno bolesni u smislu socijalne i adaptacije na dominantno kulturno okruženje, a ne samo sa stanovišta lične neprijatnosti i odnosa sa drugim ljudima“ .[11]

Hokerova studija[uredi | uredi izvor]

Drugi izazov za psihijatriju bilo je revolucionarno istraživanje psihologičarke Evelin Hoker , objavljeno 1957. godine u Journal of Projective Techniques, u kome je prikazan odnos između seksualne orijentacije i psihopatologije . To je bila prva studija koja je uporedila psihijatrijski neobrađene homoseksualce koji nisu bili u zatvoru sa sličnom grupom heteroseksualaca .[12]

Homoseksualci za ovu studiju su regrutovani od strane kalifornijskog društva Mattachine Society. Autorica studije priznala je da izbor uzoraka istraživanja nije bio slučajan, jer je za njegovo dobijanje bilo izuzetno teško pronaći ispitanike (30 gejeva različite starosti i obrazovanja) kako bi se isti uporedili sa 30 heteroseksualnih muškaraca. Hokerova ih je ispitivanje sprovela kroz tri projekcijska testa :

Dobijeni rezultati su dostavljeni stručnjacima na procenu. Na osnovu rezultata Roršahovog testa, stručnjaci nisu mogli napraviti razliku između homoseksualaca i heteroseksualaca na statistički značajan način,[12] iako je u to vreme većina psihologa smatrala da je Roršahov test odličan pokazatelj mentalnog zdravlje. Danas bi mali broj njih verovatno procenio nečije mentalno zdravlje na osnovu ovog testa.[13]

Autorica je nakon ove studije u početku sugerisala da su homoseksualci mentalno normalni,[14]

Objavljivanje Volfendenovog izveštaja u SAD[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Volfendenov izveštaj

Godine 1963. konsenzus među psihijatrima o patologizaciji homoseksualnosti istaknut je u uvodu Karla Meningera u američkom izdanju Volfendenovog izveštaj, britanskog dokumenta iz 1957. o pravnom statusu homoseksualnosti i prostitucije .[15][16] Meninger se složio sa glavnim zaključkom izveštaja da dobrovoljni homoseksualni odnos među odraslima ne treba smatrati zločinom, ali je zanemario zaključak da homoseksualnost nije mentalna bolest,[17] navodeći da homoseksualnost predstavlja dokaz seksualne nezrelosti i inhibiciju ili nazadovanje u razvoju. Bez obzira na javno mnjenje to govori o tome da za homoseksualnosti, psihijatri nemaju sumnje u abnormalnost takvog ponašanja .[17]

Publikovanje DSM-2[uredi | uredi izvor]

U klasifikaciji DSM-2 objavljenoj 1968. godine, homoseksualnost je uključena u grupu seksualnih devijacija u kategoriju poremećaja ličnosti i drugih specifičnih nepsihotičnih poremećaja. Seksualna odstupanja takođe uključuju fetišizam, pedofiliju , transvestizam, egzibicionizam, voajerizam, sadizam i mazohizam.[18]

Psihijatri Irving Bieber i Charles Socarides su krajem 1960 -ih bili vodeći i čvrsti pobornici patologizacije homoseksualnosti .[19]

Godine 1968, homoseksualni aktivisti pojavili su se na konvenciji Američkog lekarskog udruženja na kojoj je Charles Socarides držao predavanje. Tražili su da se protivnicima patologizacije homoseksualnosti omogući učešće u diskusijama na budućim kongresima, a takođe su zahtevali i njihovo učešće u diskusijama i sprovođenju neutralnih istraživanja o homoseksualnosti.[20]

Ubrzo nakon objavljivanja drugog izdanja DSM 2, psihoanaliza je počela da gubi popularnost među članovima Američkog udruženja psihijatara. Tada je grupa mladih psihijatara pod nazivom „Mladi Turci“ počela da jača, iritirana lošom sistematikom i nedostatkom nedvosmislenih dijagnostičkih principa i kriterijuma u ​​psihoanalitičkoj psihijatriji .[6]

Događaji u periodu od 1970. do 1974.[uredi | uredi izvor]

Kongres APA u Vašingtonu[uredi | uredi izvor]

Uprkos pozivu na konvenciju APA, gej aktivisti su odlučili da ponovo uzdrmaju psihijatriju. Frank Kameny, plašeći se slabosti i relativnog konzervativizma sopstvene organizacije iz Vašingtona, obratio se aktivistima iz Gej oslobodilačkog fronta i Gej aktivističke alijanse. Članovi tri homoseksualne organizacije udružili su snage i pažljivo planirali napad.

Napad se dogodio u maju 1971. godine na sastanku Američkog psihijatrijskog udruženja u hotelu Shoreham u Vašingtonu . Gejevi i antiratni aktivisti upali su na konvenciju. Ranije su demonstranti protiv Vijetnamskog rata blokirali sve mostove do grada, a gej aktivisti blokirali su protivpožarna vrata koja su vodila do saziva. Dok je bio u ovoj prostoriji, Frank Kameny, je zgrabio mikrofon i obratio se lekarima: Psihijatrija je naš inkarnirani neprijatelj. Psihijatrija je objavila nemilosrdni rat da nas istrebi. Možete to smatrati objavom rata protiv vas .[21]

Na zvaničnom sastanku kome su prisustvovali homoseksualni aktivisti, Frank Kameny, je zauzeo nežniju pozu. Panel diskusija se zvala Životni stilovi homopeksualaca koji nisu pacijenti . Aktivisti su tvrdili da im nije potrebna terapija . Larry Littlejohn je rekao: "Verujem da je homoseksualni način života za ljude koji žele da žive ovako lep i da ga treba ceniti." I sadržaj i ton kasnije rasprave sugerisali su da je svako ko se usprotivio prisustvu gej aktivista ili odustao od sednice ili je bio primoran da ćuti. Samo jedan od prisutnih psihijatara usudio se da ih kritikuje rekavši da, suprotno njihovim tvrdnjama, nisu svi članovi APA. Aktivisti su na to odgovorili pozivom psihijatrima da razbiju monopol nad lekarima koji na homoseksualnost gledaju kao na poremećaj.

Na kraju sastanka, Frank Kameny i Larry Littlejohn su obavestili Kenta Robinsona da žele predstaviti članovima Odbora za imenovanje Američkog psihijatrijskog udruženja svoje zahteve za uklanjanje homoseksualnosti iz klasifikacije mentalnih poremećaja. Na brzinu je dogovoren njihov sastanak sa Robertom Kembelom, koji je na njemu obećao da će njihovu poruku preneti svojim kolegama.[21]

Prva najava promena u DSM[uredi | uredi izvor]

Krajem 1971. godine, Radna grupa Američkog psihijatrijskog udruženja za socijalna pitanja preporučila je razmatranje uključivanja homoseksualnosti u DSM klasifikaciju. Nakon što je primio ovu preporuku, Henri Bril, predsednik Odbora za nomenklaturu, napisao je da njegov odbor ima mišljenja...

...da homoseksualno ponašanje nije nužno znak mentalnog poremećaja i da dijagnostički priručnik (DSM) to treba da odražava.[22]

1973–1974[uredi | uredi izvor]

Sastanak Odbora za nomenklaturu APA sa gej aktivistima[uredi | uredi izvor]

Dana 8. februara 1973. godine, Komitet za nomenklaturu Američkog psihijatrijskog udruženja sastao se sa odborom od sedam gej aktivista koje je poslala Gej aktivistička alijansa. Mesto sastanka bio je Institut za psihijatriju Univerziteta Kolumbija u Njujorku.[23] Iz političkih razloga, aktivisti su poricali da predstavljaju homoseksualnu organizaciju. Njihov primarni cilj bio je uklanjanje homoseksualnosti iz DSM priručnika . Takođe su hteli da pokušaj promene seksualne orijentacije učini neprihvatljivim, čak i ako je to pacijent tražio. Namera im je bila i da se liše uticaja morala na dijagnozu nezakonitog seksualnog ponašanja. Računali su na činjenicu da će, kada moral više ne bude igrao nikakvu ulogu, sve varijante seksualnosti postati prihvaćene.

Ron Gold, predsednik odbora aktivista, zalagao se za odbacivanje homoseksualnosti iz DSM -a u celosti, ali nije dobio podršku drugih aktivista. Neki od njih su hteli da se uklone sve seksualne disfunkcije , osim pedofilije . Aktivisti su se bojali da bi postavljanje takvog zahteva u to vreme moglo zakomplikovati uklanjanje homoseksualnosti iz klasifikacije. Tako su se međusobno dogovorili da ograniče svoj argument na uklanjanje same homoseksualnosti. Charles Silverstein, gej aktivista, psiholog po obrazovanju, predstavio je Odboru za nomenklaturu izjave koje podržavaju brisanje homoseksualnosti iz DSM-a, a koje su napisali gejevima naklonjeni naučnici, i citirali istraživanje (uključujući i studiju Evelyn Hooker iz 1957.) koje je imalo za cilj da dokaže normalnost homoseksualnosti. Jednu od citiranih izjava napisala je Wardella Pomeroya, koautor Kinzijevog izveštaja. Dok je Charles Silverstein, i dalje tvrdio da je homoseksualnost klasifikovana na moralnim, a ne na naučnim osnovama, i to potkrepio pismom Sigmunda Frojda majci homoseksualca, u kojem je Frojd naveo da homoseksualnost nije bolest. Psihijatri su bili impresionirani njegovim govorom. Pošto nijedan član Odbora za nomenklaturu APA nije bio stručnjak za homoseksualnost, postojalo je značajno interesovanje za podatke koje je izneo Charles Silverstein.[7][24][25][26][27]

Još jedno obaveštenje o promeni DSM[uredi | uredi izvor]

Dana 9. februara, u intervjuu za Njujork Tajms , predsednik Komiteta za imenovanje Američkog psihijatrijskog udruženja, Henri Bril, objavio je da se nada da će u roku od nekoliko meseci izdati saopštenje o pravom smeru promene pristupa homoseksualnost. Kao odgovor na njegove reči, psihijatri Charles Socarides i Irving Bieber osnovali su Ad-hok odbor protiv uklanjanja homoseksualnosti iz DSM-2 .[24]

U martu je Savet Društva za psihoanalitičku medicinu, predvođen Charles Socarides-om i Irving Bieber-om, usvojio rezoluciju protiv uklanjanja homoseksualnosti iz DSM -a . Institut za psihoanalizu je takođe obavestio APA da je Upravni odbor Instituta jednoglasno usvojio identičnu rezoluciju.[24]

U proleće 1973. Izvršno veće Američkog psihoanalitičkog udruženja na 60. konvenciji pozvalo na prekid svih napora da se homoseksualnost ukloni iz DSM -a, sugerišući da je...potrebno više vremena za korisno proučavanje i razmišljanje.[24]

Odluka Odbora za nomenklaturu APA[uredi | uredi izvor]

Krajem juna, Henri Brill je u pismu Valteru Bartonu, medicinskom direktoru APA -e, izvijestio da je Odbor za nomenklaturu APA -e "potpuno podijeljen" oko brisanja homoseksualnosti iz klasifikacije mentalnih poremećaja - neki psihijatri su protiv, jedan do dva člana podržavaju brzo uklanjanje, a ostalo je neodlučna. Predsedavajući Odbora za nomenklaturu izrazio je svoje mišljenje u pismu: „U društvenom smislu, izgleda da postoje jaki argumenti u prilog uklanjanju homoseksualnosti iz udžbenika, ali sa medicinskog i psihijatrijskog stanovišta stvar nikako nije očigledna . " Brill je takođe predložio sprovođenje ankete na slojevitom uzorku članova Američkog udruženja psihijatara. Vlasti Društva su odbile njegov predlog. Russell Monroe, predsednik Saveta za Istraživanje i razvoj opisali su to kao "smešno", navodeći da se nomenklatura ne može razraditi glasanjem. Na kraju, Komitet za nomenklaturu nije podržao predlog Roberta Spitzer -a da se homoseksualnost ukloni iz DSM -a. Spitzer je odlučio da riješi slučaj slanjem svog zahtjeva Vijeću Monroe na mišljenje .

Odluke Saveta za istraživanje i razvoj, Generalne skupštine i Referentnog odbora APA[uredi | uredi izvor]

U oktobru 1973. održan je sastanak Veća za istraživanje i razvoj Američkog udruženja psihijatara. Neposredno pre sastanka, savet je primio pismo od gej aktiviste Rona Golda. On je izrazio zabrinutost zbog predložene nove dijagnostičke kategorije (poremećaj seksualne orijentacije). Nije mu se svidelo što je nova dijagnoza ograničena samo na homoseksualce, jer se po njegovom mišljenju, heteroseksualne osobe takođe mogu osećati loše zbog svoje seksualne orijentacije, i žele da je promene. On je takođe kritikovao Spitzer-ov ​​predlog da nije priznao homoseksualnost kao normalnu varijantu ljudske seksualnosti.

Za neke članove saveta pokušaj pritiska bio je naučno neprihvatljiva situacija. Neki od njih su mislili da su Robert Spizer i njegove pristalice u Odboru za nomenklaturu toliko brzo rešili pitanje homoseksualnosti da su više puta kršili ustaljene procedure za rešavanje takvih pitanja.

Nakon rasprave, članovi saveta su odlučili da se odluka ubrza, jer je patologizacija homoseksualnosti postala izvor patnje za homoseksualne osobe. Na kraju, veće je razmotrilo Spitzer-ov ​​zahtev za uklanjanje homoseksualnosti iz udžbenika DSM -a i jednoglasno je izglasalo njegovo usvajanje.

U novembru su i Generalna skupština i Referentni odbor APA, uz protivljenje nekih psihijatara, većinom glasova podržali predlog Roberta Spitzera .

Odluka Odbora APA[uredi | uredi izvor]

Dana 15. decembra 1973. godine, Odbor Američkog psihijatrijskog udruženja glasao je (13 za, 0 protiv, 2 uzdržana) da se homoseksualnost ukloni iz DSM -a i zameni poremećajem seksualne orijentacije, ali je propisao da to ne znači da je homoseksualnost „ normalna ili vredna koliko i heteroseksualnost“.

Zvaničnici društva očekivali su da će gej aktivisti pogrešno protumačiti njihovu odluku: „Nesumnjivo, grupe homoseksualnih aktivista će tvrditi da je psihijatrija konačno prepoznala homoseksualnost kao normalnu, poput heteroseksualnosti. ali oni će pogrešiti.[28]

Odbor je takođe glasao (uz jedan uzdržan glas) za rezoluciju koja podržava građanska prava homoseksualaca. U rezoluciji se navodi da „homoseksualnost sama po sebi ne ometa prosuđivanje, stabilnost, kredibilitet i sposobnosti“ i poziva se na dekriminalizaciju homoseksualnih kontakata i prestanak diskriminacije homoseksualaca u oblastima kao što su zapošljavanje, zdravstvene i druge usluge, stanovanje i izdavanje dozvola.[26]

Istog dana održana je konferencija za novinare APA kojoj su prisustvovali aktivisti iz homoseksualnih organizacija. Alfred Fridman , predsednik APA, naglasio je ograničen naučni značaj odluke o depatologizaciji homoseksualnosti, ai istovremeno naglasio njen veliki društveni značaj  . Novine širom zemlje izveštavale su ovom incidentu, pa su jedne od njih objavile: „Homoseksualci su trenutno izlečeni“ .[26]

Referendum[uredi | uredi izvor]

Psihijatri, nezadovoljni odlukama Odbora, zatražili su referendum među članovima Američkog udruženja psihijatara. Dana16. decembra, na godišnjoj konvenciji Američkog psihoanalitičkog udruženja u Njujorku, prikupljeno je preko 200 potpisa na peticiji za njegovu organizaciju. Charles Socarides, inicijator referenduma, branio ga je kao "čudesno demokratski i važan instrument". Irving Bieber, koji se proglasio protivnikom demokratskog odlučivanja o naučnim pitanjima, uskratio je potrebu za organizovanjem referenduma na osnovu toga što je Odbor prekršio naučne standarde glasanjem o uklanjanju homoseksualnosti iz DSM, jer će glasanje među članovima APA najmanje odražavati naučna saznanja široke grupe psihijatara. Čelni ljudi APA pristali su na referendum .

Rukovodstvo Američkog udruženja psihijatara pokušalo je da odbrani odluku o uklanjanju homoseksualnosti iz udžbenika mentalnih poremećaja kao naučnu. Socarides i Harold Voth, članovi ad hok odbora za uklanjanje homoseksualnosti iz DSM-2, napisali su pismo svim psihijatrima pozivajući ih da se usprotive odluci Odbora, rekavši da je društvo pod kontrolom gej aktivista. Nasuprot njima, Ron Gold i Robert Spitzer su napisali pismo članovima Društva tražeći od lekara da podrže odluku Odbora. Njihovo pismo potpisali su mnogi istaknuti psihijatri, uključujući i predsednika Američkog udruženja psihijatara Alfreda Fridmana i tadašnje kandidate za tu poziciju. Kada su Socarides i njegove pristalice saznale da su pismo Ron-a Gold-a i Robert-a Spitzer-a finansirale gej organizacija, optužili su rukovodstvo APA za prevaru i zatražili unutrašnju istragu.

U aprilu 1974. održan je referendum na kojem je učestvovalo preko 10.000 od približno 17.000 članova APA, koji su sa:

  • 58% (5.854) glasova podržali odluku Upravnog odbora o uklanjanju homoseksualnosti iz DSM -a,
  • dok je 37.8% (3.810) glasalo protiv .

Lekari koji su se protivile uklanjanju homoseksualnosti iz klasifikacije mentalnih poremećaja tvrdili su da su psihijatri koje je Odbor prihvatio obično mlađi i da imaju manje kliničkog iskustva u postupanju sa homoseksualnim pacijentima i glasali su na osnovu pitanja građanskih prava. Razlog za ovakav rezultat referenduma bila je i činjenica da su Upravni odbor i njegovi saveznici ubedili većinu psihijatara sa pravom glasa da bi dalje stigmatizovanje homoseksualnih osoba kao mentalno bolesnih štetilo njihovoj profesiji. Socarides je tvrdio da je pozitivan efekat referenduma to što je više lekara bilo svesno problema homoseksualnosti, pa će verovatno biti verovatnije da će ga tretirati umesto da ga ignorišu, kao što je to bio čest slučaj u prošlosti. Psihijatri, čak i oni koji su podržali odluku Odbora, generalno su verovali da će i oni i njihove kolege moći efikasnije da pomognu homoseksualcima kojima je pomoć zaista potrebna.

U julu je objavljeno sedmo izdanje udžbenika DSM -2 u kojem je homoseksualnost zamenjena novom dijagnostičkom kategorijom - poremećajem seksualne orijentacije.

U decembru 1974. godine, Upravni odbor APA odobrio je konačni izveštaj ad hok komisije za ispitivanje toka referenduma. U njemu se Odbor usprotivio i održavanju referenduma i glasanju Upravnog odbora o naučnim pitanjima. On je takođe izjavio da ni potpisnici pisma Ron Gold i Robert Spitzer ni Socarides nisu krivi za neetičko ponašanje, priznajući da "nije pametno distribuirati kopiju pisma bez otkrivanja izvora njegovog finansiranja". Kako bi se izbegli slični događaji u budućnosti, Komitet je preporučio potpunu transparentnost dokumenata namenjenih uticaju na članove Društva.

DSM-3[uredi | uredi izvor]

U DSM-3 homoseksualnost je prebačena na novu klasifikaciju "Ego-distonična homoseksualnost".[29]

DSM-3-R[uredi | uredi izvor]

U DSM-3-R, takođe je uklonjena nova klasifikacija „ego-distonične homoseksualnosti“ koja je u velikoj meri podvedena pod „seksualni poremećaj koji nije drugačije naveden“, što može uključivati „upornu i izraženu uznemirenost zbog seksualne orijentacije.[29][30]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ronald Bayer Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis (1981) Princeton University Press. p. 105
  2. ^ McCommon, B. (2006). „Antipsychiatry and the Gay Rights Movement”. Psychiatric Services. 57 (12): 1809; author reply 1809—10. PMID 17158503. S2CID 37419476. doi:10.1176/appi.ps.57.12.1809. 
  3. ^ Rissmiller, D. J.; Rissmiller, J. (2006). „Letter”. Psychiatric Services. 57 (12): 1809—1810. doi:10.1176/appi.ps.57.12.1809-a. 
  4. ^ a b Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 42–43. ISBN 0-691-02837-0. .
  5. ^ a b Drescher, Jack (2010). „Queer Diagnoses: Parallels and Contrasts in the History of Homosexuality, Gender Variance, and the Diagnostic and Statistical Manual”. Archives of Sexual Behavior. 39 (2): 427—460. PMID 19838785. S2CID 13062141. doi:10.1007/s10508-009-9531-5. . [dostęp 2015-04-10].
  6. ^ a b De Block A, Adriaens PR. Pathologizing Sexual Deviance: A History. „Journal of Sex Research”. 50 (3–4), s. 276–298, 2013.
  7. ^ a b Silverstein, Charles (1977). „"Even Psychiatry can Profit Form It's Past Mistakes"”. Journal of Homosexuality. 2 (2): 153—158. PMID 799163. doi:10.1300/J082v02n02_06. .
  8. ^ Bem SL (2000). Męskość, kobiecość: O różnicach wynikających z płci. Gdańsk: Gdańskie Wydawnictwo Psychologiczne. str. 99. ISBN 83-87957-12-7. .
  9. ^ a b Brannon L: Psychologia rodzaju. Psychologia rodzaju. Kobiety i mężczyźni: podobni czy różni?. Gdańsk: Gdańskie Wydawnictwo Psychologiczne. 2002. str. 318—321. ISBN 83-87957-63-1. 
  10. ^ Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 46–47. ISBN 0-691-02837-0. .
  11. ^ ‪American Psychiatric Association‬ (1952). Diagnostic and Statistical Manual: Mental Disorders. Wyd. 1. Washington, DC: American Psychiatric Association‬. str. 38–39. ISBN 0-89042-017-3. .
  12. ^ a b Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 50. ISBN 0-691-02837-0. 
  13. ^ Bailey JM (2003). The Man who Would be Queen: The Science of Gender-bending and Transsexualism. Washington, DC: Joseph Henry Press. str. 81. ISBN 0-309-08418-0. .
  14. ^ Hooker E. The Adjustment of the Male Overt Homosexual. „Journal of Projective Techniques”. 21 (1), s. 18–31, 1957
  15. ^ Eustace Chesser, 1958. Live and Let Live: The Moral of the Wolfenden Report. Taylor Garnett & Evans.
  16. ^ Higgins, Patrick: Heterosexual Dictatorship: Male Homosexuality in Postwar Britain: London: Fourth Estate:. Higgins, Patrick (1996). Heterosexual Dictatorship: Male Homosexuality in Postwar Britain. Fourth Estate. ISBN 978-1-85702-355-8. .
  17. ^ a b Conrad P, Schneider JW (1992). Deviance and Medicalization: From Badness to Sickness. Philadelphia: Temple University Press. str. 202. ISBN 0-87722-998-8. .
  18. ^ ‪American Psychiatric Association‬: Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. Wyd. 2. Washington, DC: American Psychiatric Association‬, 1968, s. 44. LCCN 68-26515.
  19. ^ Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 34. ISBN 0-691-02837-0. .
  20. ^ Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 92–93. ISBN 0-691-02837-0. .
  21. ^ a b Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 102–107. ISBN 0-691-02837-0. .
  22. ^ Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 112–113. ISBN 0-691-02837-0. .
  23. ^ Socarides, C. W. (1978). „The sexual deviations and the Diagnostic Manual”. American Journal of Psychotherapy. 32 (3): 414—426. PMID 696956. doi:10.1176/appi.psychotherapy.1978.32.3.414. 
  24. ^ a b v g Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 115–138. ISBN 0-691-02837-0. .
  25. ^ Silverstein, Charles (2007). „Wearing Two Hats: The Psychologist as Activist and Therapist”. Journal of Gay & Lesbian Psychotherapy. 11 (3–4): 9—35. S2CID 144532969. doi:10.1300/J236v11n03_02. .
  26. ^ a b v Silverstein, Charles (2008). „Are You Saying Homosexuality is Normal?”. Journal of Gay & Lesbian Mental Health. 12 (3): 277—287. S2CID 145128617. doi:10.1080/19359700802111635. .
  27. ^ Bayer, R. (1987). Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. Princeton: Princeton University Press. str. 27. ISBN 0-691-02837-0. .
  28. ^ Minton HL (2002). Departing from Deviance: A History of Homosexual Rights and Emancipatory Science in America. Chicago: University of Chicago Press. str. 260—261. ISBN 0-226-53044-2. 
  29. ^ a b Mayes, Rick; Horwitz, Allan V. (2005). „DSM-III and the revolution in the classification of mental illness”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 41 (3): 249—267. PMID 15981242. doi:10.1002/jhbs.20103. .
  30. ^ Spiegel, Alix; Glass, Ira (18 January 2002). "81 Words". This American Life. Chicago: WBEZ Chicago Public Radio.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хомосексуалност_у_ДСМ_приручнику&oldid=27723017”