Crkveni hor „Branko” Leskovac
| Leskovačka crkveno - pevačka družina ,,Branko" | |
|---|---|
 Hor Branko | |
| Muzički rad | |
| Aktivni period | 1887—trenutno |
| Osnivanje | 1887. ( Kraljevina Srbija) |
| Žanr | Crkvena muzika |
Leskovačko crkveno - pevačka družina Branko osnovana je 1887. godine u Leskovcu i dobila je ime po čuvenom pesniku Branku Radičeviću.
Osnivanje i početak rada[uredi | uredi izvor]
Leskovac je nakon oslobođenja od Turaka i dalje ličio na tursku kasabu u kojoj su najviše građevine bile džamije i poneka dvospratna kuća leskovačkih čorbadžija. Kada je crkva bila niža od svih turskih kuća i kada su želje bile da se poboljša rad osnovne škole i da se eventualno otvori gimnazija, rodila se ideja da se osnuje pevačka družina. 2. novembra 1886.godine već je održan prvi sastanak za taj cilj. Milutin Tatić, nastavnik Leskovačke gimnazije primio se za prvog horovođu, a Miloš Milojević, direktor gimnazije ustupio je jednu sobu u gimnazijskoj zgradi za vežbanje pevača. I to je bila prva kulturna ustanova u Leskovu posle njegovog oslobođenja. Prvi članovi tog pevačkog društva bili su: Aleksa Đorđević, učitelj; Vasa Stanković i Dimitrije Krasić, sreski praktikanti; Dimitrije Biričić, pčelar; Đura Branković, gimnazijski nastavnik, Jovan Jovanović, šef stanice; Ljuba Nenadović, šef pošte; Ljuba Adamović, sudski pisar; Petar Jovanović, učitelj; Svetozar Kušić, učitelj; Toša Spalajković, poreski nazornik i Cvetko Petković, nastavnik gimnazije. Dakle sve sama ovdašnja elita stupila ja u ovu družinu. I već 24.novembra, družina je pevala Kornelijevu liturgiju u crkvi a uoči nove godine priredila zabavu sa pesmama: Himna od Jenka, Horševa, Tiho noći i Gluh sevaju poplja. 14.januara 1887.godine potvrđena su pravila družine kod vlasti pod nazivom Branko. I odatle nastaje jedan rad pun velikih napora i plodnih rezultata. Za 130. godina rada prošle su sve generacije Leskovačke i nema skoro toga Leskovčanina od starijih generacija koji nije prošao kroz pevačku družinu Branko. Ona je bila prava umetnička škola jer je bilo vremena kada je imala prvoklasne horovođe.[1]
Istorijat[uredi | uredi izvor]
G. Stanislav Binički je 1895.god. muški hor dopunio mešovitim te od tog vremena „Branko stalno peva sa mešovitim horom. Ako je kad god družina prekidala rad, ona je morala to učiniti samo onda kad momentalno nije pratila u tome što je imala uvek dobre uprave i vođstva. Jedan od eminentnih i najzaslužnijih predsednika, koji je bio za jednu deceniju godina i duša i srce družine sve do svoje smrti, to je bio Toša Naumović, sudija. Godine 1906. družina dobija darodavca i kuma zastave Kostu Ilića „Mumdžiju“, industrijalca, a godine 1907. već proslavlja dvadesetopetogodišnjicu svoga rada. Godine 1911. pod horovođstvom g.Steve Živkovića, profesora „Branko“ uzima učešće na spletu svih pevačkih društava u Beogradu sa dve tačke i kao treći po rangu bude odlikovan ordenom Svetoga Save petog stepena. Tako je dočekao i ratove. Za vreme ratova a naročito za vreme Bugarske okupacije i za „Branka“ su bili crni dani kao i za sve Leskovčane. Na njegovu zastavu su se naročito bili okomili Bugari, koju su pod svojim slamnjačama i po cenu života krile žene: Julka Živković, Marija Trajka Rajkovića i Vukosava Dore Stojanovića. Ali je ipak za to vreme „Branko“ pored svih muka i nevolja odigrao jednu takvu kulturnu ulogu koja je činila čast ne samo njemu nego i samom Leskovcu. Bugari su se setili da treba i oni da budu kulturni ljudi, pa doveli horovođu iz Sofije i pozvali zaostale žive članove „Branka“ da pevaju u crkvi na liturgiji. I to je mnogo doprinelo da oni ublaže svoj ton držanja prema Leskovčanima.[2]
Nijedna svečanost ili zabava u gradu nije mogla da prođe bez učešća hora Branko. Nakon Prvog svetskog rata nastala je nova etapa, ali i novi napori. Uništeno je bilo sve pa i arhiva „Brankova“. Moralo je sve iznova da se stvara. A najveća je oskudica bila u horovođama. U toj nevolji naiđu, bežeći ispred oktobarske revolucije Rusi izbeglice kao poručeni među kojima se našlo stručnih muzičara koji su popunili tu prazninu, te su se skoro sve vreme rada posle rata horovođe od kojih se najviše zadržao u „Branku“ g.Ivan Tatarkin.
Tek je od 1935. godine dobila družina domaćega čoveka za horovođu g. Trajka Prokopijevića, koji je uložio mnogo truda da uvede naš red i naš način pevanja u crkvi a tako i u svom horskom pevanju. Rezultat ovoga rada njegovog osetio se već tri koncerta koje je on sa „Brankom“ priredio sa vrlo velikim uspehom. Na drugi dan Duhova 1936. godine „Branko“ je uz učešće pevečkih družina koje su došle sa stane proslavio svoju pedesetogodišnjicu i dao primer mladim naraštajima da kulturnu njivu nije lako uređivati, ali kad se obradi dobar plod donese. U toku i nakon Drugog svetskog rata hor nije funkcionisao, tek je sedamdesetih godina dvadesetog veka njegov rad obnovio prota Todor Stojimenović. Iako nije završio muzičku akademiju, prota Toša obdaren izuzetnim glasovnim sposobnostima dirigovao je horom kao pravi profesionalac. Devedesetih godina prošlog veka dirigentsku palicu preuzeo je njegov mlađi kolega Slaviša Stanojević. Od 2000-te godine hor vode profesionalne horovođe koji uglavnom rade u muzičkoj školi u Leskovcu, te upravo preko muzičke škole sastav hora podmlađen.
Horovođe[uredi | uredi izvor]
- Milutin Tatić
- Milan Majzner
- Mirko Popović
- Stanislav Binički
- Kosta Janković
- Steva Živković
- Ivan Tatarkin
- Trajko Prokopijević
- protojerej Todor Stojimenović
- jerej Slaviša Stanojević
- Valentina Petrović
- Srđan Stojiljković
- Vesna Zlatanović
- Miroljub Cvetković
Dečiji hor[uredi | uredi izvor]
Dečiji crkveni hor Branko zauzima značajno mesto u muzičkom životu, ne samo Leskovca već i Srbije,kao jedan od retkih na ovim prostorima tog tipa. Osnovan je 11.novembra 2012. godine sa ciljem da promoviše i čuva duhovnu pa i svetovnu muziku ovih prostora kako u zemlji tako i inostranstvu. Repertoar hora se zasniva na dečijoj horskoj muzici.Aktivan je učesnik u crkvenim obredima ali i na raznovrsnim proslavama i svečanostima grada. Hor vodi nastavnik Siniša Stamenković uz nesebičnu pomoć profesora Jelene Lazarević. Počevši od 13.11.2012.g. zaključno sa 23.6.2013.g.dečija crkveno-pevačka družina“Branko“je imala 68 proba.Od početka,pa sve do 26.11.2012.g.probe vodi Siniša Stamenković kada,na inicijativu pomenutog horovođe i odluku upravnog odbora hora,za asistenta dolazi Jelena Lazarević prof.muzičke umetnosti. Od tada se probe vode odvojeno po glasovima sopran,alt(prva grupa pevača).Tokom više godina rada hor trenutno (2019) ima četiri glasa- sopran, alt, tenor i bas. Hor poseduje,pored prve grupe pevača koja se češće angažuje na nastupimai liturgijama,i grupu pevača koji slušaju probe prve grupe i imaju svoje zasebne probe, koje vodi prof.Jelena Lazarević.Periodično su obe grupe pevača preslušavane od strane oba nastavnika i vođena evidencija o razvoju pevačkog aparata svakog deteta.Povremeno pred nastupe,na probama i na samim nastupima je za korepetitora angažovan prof.klavira Aleksandar Janković.[3] Na "Hor festu" 2019, u Valjevu, hor je osvojio prvo mesto u kategoriji duhovna muzika sa 91,75 poena. Sada hor broji više od 40 pevača.
Galerija[uredi | uredi izvor]
-
Koncert Crkvenog hora Branko iz 2012. godine -
Uspomena sa krsne slave Spasovdan -
Duhovna akademija
