Станислав Бинички

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Станислав Бинички
Stanislav Binički.jpg
Датум рођења(1872-07-27)27. јул 1872.
Место рођењаЈасика
Кнежевина Србија
Датум смрти15. фебруар 1942.(1942-02-15) (69 год.)
Место смртиБеоград
Окупирана Србија

Станислав Бинички (Јасика, 27. јул 1872Београд, 15. фебруар 1942) је био познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике. Аутор је прве српске опере На уранку.

Каријера[уреди | уреди извор]

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу (данас Музичка школа „Мокрањац“). Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.[1]

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Колубарској бици.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

Лик и дело[уреди | уреди извор]

Марш на Дрину 1915. године

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година 20. века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.

Поштанска марка СР Југославије са ликом Станислава Биничког из 1997. године

Сматра се да је припадао масонима.[2]

У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.

Постоји и Бинички (ТВ филм). По њему су названи Певачка дружина Бинички и Музичка школа „Станислав Бинички”.

Његова супруга била је Мирослава Бинички.

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]