Станислав Бинички

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Бинички

Stanislav Binički.jpg

Информације
Датум рођења (1872-07-27)27. јул 1872.
Место рођења Јасика (Кнежевина Србија)
Датум смрти 15. фебруар 1942.(1942-02-15) (69 год.)
Место смрти Београд (Југославија)
Дела

Станислав Бинички (Јасика, 27. јул 1872Београд, 15. фебруар 1942) је био познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике.

Каријера[уреди]

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.[1]

Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.

Лик и дело[уреди]

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.

Поштанска марка СР Југославије са ликом Станислава Биничког из 1997. године


У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.

Извори[уреди]

  1. Ко је ко у Југославији, Југословенски годишњак, 1928, Београд (дигитализовано - Универзитетска библиотека у Београду), стр. 16

Спољашње везе[уреди]