Милош Милојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милош Милојевић
Srpski tabornik kapetan Milos S. Milojevic (1840-1897).jpg
портрет из 1878. године
Датум рођења (1840-10-16)16. октобар 1840.
Место рођења Црна Бара
Кнежевина СрбијаКнежевина Србија
Датум смрти 24. јун 1897.(1897-06-24) (56 год.)
Место смрти Београд
Краљевина СрбијаКраљевина Србија

Милош С. Милојевић (Црна Бара, 16. октобар 1840Београд, 24. јун 1897) је био српски национални радник, књижевник и историчар.

Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду. Школовање је потом наставио у Кијеву и Москви. Године 1870. постао је професор гимназије у Београду, да би од 1873. до 1876. године, био управитељ и професор другог одељења београдске Богословије.

Активно је учествовао у српско-турским ратовима 1876-1878. За професора и директора гимназије у Лесковцу постављен је 1881. године. Године 1890. постављен је за управитеља Светосавске вечерње богословско-учитељске школе. Био је и управник Светосавске вечерње школе (1891−1893). пензионисан је 1893. године. преминуо је 1897. године у Београду.

Порекло и школовање[уреди]

Рођен је 16. октобра 1840. године у свештеничкој породици у селу Црна Бара, у Мачванском срезу (Подрињски округ) од оца Стефана (18??-1849) и мајке Софије (18??-1874).[1]
Основну школу завршио је у селу Глоговцу, а гимназију у Београду (1859).
Од 1859 до 1862. године, изучавао је правне науке на Београдском лицеју, а затим је као »државни питомац« (стипендиста државе) похађао (по шест семестара) на Правном и Филозофском факултету у склопу Московског универзитета.
У Москви је конкретно студирао (незавршивши студије[2]) Филологију славенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу.
Међу тамошњим професорима на њега је највећи утисак оставио руски слависта проф. Јосиф Максимович Бођански (рус. О́сип Макси́мович Бодя́нский: 1808-1877).

Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно огласио 1866. године чланком „Пропаганде у Турској“, будући да су Срби у то време још увек били под страном влашћу.

Професионална каријера[уреди]

Опис фотографије:
Историчар Пантелија-Панта С. Срећковић (1834-1903), ректор Велике школе и академик Српске краљевске академије, био је блиски сарадник Милоша Милојевића.

По повратку (1865) у Кнежевину Србију (1815-1882) започиње рад у државној служби (следе постављења/именовања):[3]

  • 16. септембра 1865. године – за писара треће класе у Ваљевском окружном суду
  • 22. новембра 1865. године – за писара друге класе у Апелационом суду у Београду
  • 3. маја 1866. године – за писара прве класе у у Апелационом суду у Београду
  • 4. новембра 1866. године – за секретара друге класе у Трговачком суду у Београду
  • 11. фебруара 1870. године – за професора Београдске гимназије
  • 14. августа 1873. године – за професора и управитеља II одељења Београдске богословије (предавао је српску синтаксу и српску историју[4])
  • 11. септембра 1881. године – за професора Лесковачке ниже гимназије (предавао је историју Срба у 3. и 4. разреду и српску синтаксу у 4. разреду[5])
  • 22. фебруара 1887. године – за управитеља Приправне школе у Лесковцу (ова школа никада није ни отворена, па Милојевић остаје управитељ у гимназији)
  • 1. јануара 1890. године – за директора Лесковачке ниже гимназије
  • 6. октобра 1890. године – за професора I Београдске гимназије (ову дужност није вршио, јер је добио друго боље именовање)
  • 1890 – за управитеља (до 1891. године) и професора Светосавске Богословско-учитељске школе
  • 1. маја 1893. године – (указом) је пензионисан

Када је основао Друго одељење Богословије (1873) Милојевић за њега пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима.
У овој образовној установи предавали су се предмети гимназијски, педагошки, богословски, заједно са војним вежбањем.[6]
Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Устанички одреди чији је војнички допринос био немерив /Јован Хаџи-Васиљевић / у време Српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1877.-1878. године.

Чланство у научним институцијама[уреди]

  • Од 25. јануара 1879. године: Редовни члан Српског ученог друштва (скр. СУД), односно Одбора за науке државне и историјске и Одбора за науке философске и филолошке[7]
  • Од 15. новембра 1892. године: Почасни члан Српске краљевске академије (скр. СКА)[7]

Догађаји који су непосредно претходили оснивању Друштва „Св. Саве“[уреди]

Опис фотографије:
Илија Хаџи-Милутиновић Савић – Гарашанин (1812-1874), писац првог српског националног програма - „Начертанија“.

Улазак Милоша Милојевића у борбу за неослобођени српски етнички простор
Појава Милоша Милојевића на политичкој позорници Србије представља резултат националног деловања целог низа родољуба и патриота, који су своје српство поставили изнад верских различитости и територијалних посебности.
Темеље за савршену политичку климу непосредно пред Милојевићеву патриотску акцију створили су Илија Хаџи-Милутиновић Савић - Гарашанин (1812-1874) својим националним програмом (Начертаније“ из 1844. године), те Матија Бан (1818-1903), творац и идеолог српског четничког покрета и шеф пропаганде Кнежевине Србије (1815-1882), односно пуковник Антоније-Анте В. Орешковић (1829-1906), организатор модерне обавештајне службе Србије.

Милојевић је у Орешковићевој мрежи људи (у неослобођеном српском етничком простору) имао значајно место, стојећи раме уз раме са још неким носиоцима тајних мисија српске владе попут попа Богдана А. Зимоњића (1813-1909), херцеговачког хајдучког харамбаше и војводе (од 1862. године) Маринка Леовца (1818-1907), устаничког војводе током „Херцеговачких устанка“ (период: 1852-1862) Луке Л. Вукаловића (1823-1873), политичара Илије Т. Гутеше (1825-1894), последњег личког хајдучког харамбаше Лазара-Лазе Д. Шкундрића (1825-1901), јеромонаха Богољуба-Теофила Петрановића (1830-1887), архимандрита Нићифора Ј. Дучића (1832-1900), свештеника Василија-Васе Пелагића (1833-1899), генерала Ђорђа-Ђуре С. Хорватовића (1835-1895), херцеговачког устаничког војводе Михајла-Миће Љубибратића (1839-1889), оснивача (16. октобра 1876. године[8]) прве српске масонске ложе „Светлост Балкана“ (итал. Luce dei Balkani),[9][10] политичара Николе-Ника Јокановића - Окана (18??-1874), генерала Драгутина-Карла Ф. Франасовића (1842-1914), и др.


Оснивање „Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и Херцеговини“
После смрти кнеза Михаила Теодоровића Обреновића (1823-1868), а на иницијативу угледног српског државника Јована Ристића (1831-1899) и Милоја-Михаила М. Јовановића (1826-1898), београдског митрополита СПЦ (1859-1881 и 1889-1898) дошло је (током августа 1868. године) до стварања Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и Херцеговини.[11][12][13][14]
Одбор је без прекида радио до 1876. године, тј. до избијања српско-турских ратова.

Председник Одбора био је архимандрит Нићифор Дучић, а чланови историчар Пантелија-Панта С. Срећковић (1834-1903) професор на Великој школи у Београду и историчар Милош Милојевић.[15]

Касније, заслугом министра просвете и црквених дела Косте-Стојана Новаковића (1842-1915), основано је 1873. године веома престижно Друго одељење Београдске богословије с циљем да се у њему школују млади људи из неослобођених српских крајева који би се затим враћали натраг као учитељи или свештеници.

Опис портрета:
Матија Бан (1818-1903), шеф прес-бироа, тј. први човек за националну пропаганду Кнежевине Србије и идејни творац српске војне четничке организације.

Другим одељењем Богословије управљао је Милош С. Милојевић.


Предлог Матије Бана за оснивање „Одбора за Македонију“
У обраћању Јовану Ристићу, министру иностраних дела Кнежевине Србије од 23. марта 1879. године, Матија Бан предлаже оснивање Одбора за Македонију под заштитом Св. Саве.[16]
Задатак тог Одбора био би штампање књига за то подручје, као и »да одобор тражи српске учитеље за тамошње пределе и означава децу која би се отуд примала са благодејањем у наше школе«.[16]
Уз то, Бан предлаже и оснивање пододбора у Врању, Скопљу, Тетову, Куманову, Призрену, Кичеву, Прилепу, Костуру, Охриду.[16]
Као чланове београдског Одбора наводи: проту Јакова Ј. Павловића (1840-1905), професора Георгија-Ђорђа В. Малетића (1816-1888), правника Ђорђа-Ђоку Поповића (1832-1914), историчара Милоша С. Милојевића и себе.[16]
За Ниш предлаже професора Димитрија Ј. Алексијевића (око 1850-1913), експерта за турски и грчки језик, а за Врање архимандрита Ђорђа-Саву Д. Бараћа - Дечанца (1831-1913) и Деспота С. Баџовића (1850-1932).[16]

Милојевић се помиње[17] и у Предлогу који је Бан поднео министру Ристићу, тј. у документу који носи датум 24. март 1879. године.
У овом допису Матија министру Ристићу предлаже следеће:

»У тој цели имам и част поднети вам предлог: да се састави у Београду нарочити за Мекедонију одбор од следећих лица: Г. Ђорђа Малетића, Г. М. Милојевића, Г. Проте Јакова Павловића, Г. Ђоке Поповића и Матија Бана, а овима да се додаду, као чланови изван Београда: Г. Дим. Алексијевић у Нишу, Г. Архимандрит Сава у Врањи и Г. Деспот Баџовић у Врањи.; 1. Да се мањи пододбори зваведу по свим варошима неослобођене Старе Србије и Македоније све до реке Струме. 2. Да се саставе на српско-македонском језику (који ће се све више чисто српском приближавати) бар три сходне књижице на годину, које ће се књижице штампати о државном трошку у 4.000 истисака свега и преко поменутих пододбора тамо разашиљати. 3. Да се по тамошњим пределима подижу српске школе и за исте нађу учитељи. А отуда да се известан број младића васпитава уз државно благодејање у школама Кнежевине. 4. Да се у Врањи заведе једна мала штампарница и издаје за исте пределе мали лист забавног и политичког садржаја[16], тако удешен, да против њега не би ништа имале ни саме турске власти.[16] 5. Да се преко пододбора тамо шаљу упуства, а отуда добијају све вести и Вама достављају. Одбор и пододбор биће тајни. Част ми је бити, Господине Министре, Матија Бан, у Београду 24. марта 1879. Године«[18]

Опис илустрације:
Антоније-Анте В. Орешковић (1829-1906), пуковник српске војске и организатор модерне обавештајне службе Кнежевине Србије.

Од Бановог Предлога и припрема за оснивање Друштва „Светога Саве“ се одустало. [19]
Ово потврђује и нови Предлог Матије Бана, упућен августа 1880. године Јовану Ристићу, (на његов захтев) у којем се предлаже оснивање Одбора »за ванграничну народну ствар«, а после констатације да је у последње четири године потпуно прекинут рад у Старој Србији и Македонији, а да су га »Бугари прихватили у своју корист удвојеном енергијом и јаким средствим«.[19]
За овај Одбор, Бан предлаже готово исте људе, као и раније, Јакова Павловића, Панту Срећковића и Милоша С. Милојевића.[19]

У концепту који је сачинио Бан, а који је прерађен у министарову Одлуку, неколико дана касније, поред већ поменутих тачака, дато је и објашњење судбине претходног Предлога:

»Влада Његовог Височанства бринући се да свим просветним и другим сходним средствима развија свест српску и изван граница Кнежевине у оним странама које по народности и историји српству припадају. Та вангранична чисто морална радња замењена је ратном чије су последице ствари ново стање које је на себе позивало владину пажњу. Али сада опет настало је време да се преко размакнутих граница настави пређашња радња тим пре што је почело са више страна удвојеном снагом радећи о томе да се народна и државна свест српска поткопа или уништи у свим српским пределима ван Кнежевине, а пред Европом да се српској народности подметне народност туђа. Ту је озбиљна опасност коју Кнежева влада осећа се позвана да отклони...«[20]

Министарство просвете и црквених дела је у вези с тим питањем тек после промене (1880) владе тражило од Милоша Милојевића (тадашњег директора ниже гимназије у Лесковцу) да отпутује у Врање и употреби старе везе и канале ради слања уџбеника у овим српским областима (у Стару Србију и Македонију).[21]
Требало је да прође скоро три године, да напредњачка влада поново почне да се бави проблемима националног рада у Македонији и Старој Србији.
Након договора, Милојевић је почетком 1883. године боравио у Врању и организовао тајним каналима пребацивање уџбеника.


Предлог Милана Пироћанца у потпуности следи Милојевићеве смернице
Милан С. Недељковић - Пироћанац (1837-1897), напредњачки председник владе и министар иностраних дела је априла 1883. године писао Стојану Новаковићу, министру просвете и црквених дела следеће:

Опис илустрације:
Милош С. Милојевић (1840-1897) је реализовао „национални пројекат оружане акције“ свог великог пријатеља Матије Бана (1818-1903), аутора књиге „Правила о четничкой войни. Протолмачіо изъ польскога са некимъ променама, изметцима и додатцима Матія Банъ.“.

»Да би се у српском елементу на Балканском полуострву очувала и проширила мисао о народности српској и неговала тежња за сједињењем с Краљевином Србијом, ваља израдити један општи, али јасан и кратак, план рада по коме би се у напредак одавде стално и живо у том правцу радило. Тај план требало би да изближе да нацртају (израде) г. архимандрити Дучић и Сава и г. професор Призренске богословије Ђ. Камперелић (...) За извршење овог плана ваља одредити један одбор (...) у Београду.(...) Радња одбора требало би да је, за сада, поглавито управљена на пределе Старе Србије између Новог Пазара, Битоља и Солуна, и с оне стране наше источне границе према Бугарској, јер се данас у овом пределу, који, и по историји и по традицији, припада Србији, води најжешћа борба између Срба, Бугара и Грка, поред утицаја великих сила. Албанију не би требало изгубити из вида, пошто изгледа да се тамо, где је турска власт била слаба а данас најслабија, показује тежња за независном управом и оцепљењем од Турске[22]


План рада за националну акцију и Предлог Милоша Милојевића
Убрзо након што је министар иностраних послова Пироћанац предложио формирање Одбора, у самом Министарству је формирана специјална Комисија, која је око себе окупила људе који су се раније бавили националним радом у Турској.

Комисија је позвала архимандрита Нићифора Дучића[23], архимандрита Саву Дечанца и некадашњег професора Призренске богословије Ђорђа Камперелића (1853-1937), од којих је затражила да доставе извештај о ранијем раду у Македонији и Старој Србији.
Од њих је затражено и да саставе план рада за националну акцију у тим турским провинцијама.[24]

Међу првим предлозима стигао је Комисији План Милоша С. Милојевића, кога је она добила преко Стојана Новаковића тадашњег министра просвете и црквених дела.
План садржи девет тачака, односно предлога опширно разрађених на неколико страница.

Укратко наведени предлози гласе:[25]
1. да се оснују српске књижаре у Турској;
2. да се васпостави друштво „Српско коло“ за ширење српских идеја изван границе;
3. да се узму у посао личности које би у појединим турским пределима српске тежње унапређивале и руководиле;
4. да се отворе средње школе и богословије изван граница;
5. да се обнови рад Другог одељења Београдске богословије;
6. да се лица спремна за прекограничне послове силом тамо упућују и из службе у Србији отпусте;
7. да се организују српске школе у Турској као средства за дејствовање против бугаризма;
8. да се организује подизање школа по Турској;
9. да се у Цариграду оснује штампарија и штампа лист за српске интересе.

Опис портрета:
Нићифор Ј. Дучић (1832-1900), архимандрит СПЦ и пуковник српске војске.

На крају предлога Милош Милојевић набраја личности из Македоније и Старе Србије са којиматреба сарађивати као и места у којима треба да се отворе школе, књижаре и штампарије.[26]


План архимандрита Нићифора Дучића
Скоро у исто време стигао је и План архимандрита Нићифора Дучића под насловом:

»Како да се оснажи српска народност и одржи за политичну заједницу са Србијом српски народ у Старој Србији и Словени у Маћедонији«[27]

План има дванаест поглавља у којима се објашњава организација националног рада у Турској.

У прва четири поглавља Дучић даје општа упутства којих се требају придржавати српски нацонални радници у борби против »бугаризма и јелинизма у Старој Србији и Македонији«.[28]

На почетку првог поглавља архимандрит Дучић пише:

»Србија, као краљевина, ваља да ради у интересу своје властите будућности, величине и моћи, живо и непрекидно; али одмјерено и смотрено по одређеном и утврђеном плану за ослобађање и уједињење српскога народа под династијом Обреновића у простору негдашњих граница Душанова царства.«[28]

Од четвртог поглавља надаље даје следеће препоруке:

»Свијем школама, које постоје као српске, и које буду завођене и отваране, да се дају школске књиге и друга школска учила бесплатно. А учитељима и учитељицама да седаје редовна плата(...). Да се никако не шаљу књиге, у којима би било, ма шта против Турске(...). Да се за сада шаљу за учитеље у Стару Србију и Маћедонију они, који су онамо рођени(...), за учитељице да се шаљу оне Српскиње (сиротице) (...). Да се одреди један Одбор највише од 4. Члана, који су вјешти томе послу у свијем правцима, и, који су прожети српском патриотском великом мишљу: за напредак, ослобођење и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву.(...). Да се одреди један сталан надзорник свијех школа српских у Старој Србији и Маћедонији. Тај надзорник, да за сада стално пребива у Врањи, као најудеснијој тачци за тај посао.(...). За тај би посао најбољи био, или Милош Милојевић садашњи управитељ Лесковачке ниже гимназије, или архимандрит Сава Дечанац(...). Да се српска богословија у Призрену и даље очува и издржава, као и до сада(...). Да се установе и и отворе српски консулати у: Призрену, Скопљу и Солуну; који би поред политичких и трговачких интереса српске Краљевине били најбоља контрола и од неисказане користи за напредак и успјех ових школа, и ширења науке и просвјете у српском духу и правцу по овоме плану. Да ова три српска консулата ништа не раде, него само и једино то, што ће развити илепршати српске заставе у тијем трима главним варошима; па ће бити велика морална добит. То ће електрично оживљавати српски потиштени елеменат у Старој Србији и Маћедонији. То ће донијети српској општој ствари неписане користи. Па још, ако се изаберу за консуле паметни и добри српски патриоти. Да се поради у згодној прилици код цариградског патријарха, не би ли успјело, да поставља епископе у нашему народу у Старој Србији и Маћедонији Србе. (...) Ово би била једна из међу најглавнијих гаранција за оснажење српског елемента и ширења српске велике мисли у Старој Србији и Маћедонији. Да се овај план и ова радња по њему чува строго у тајности ради бољег успеха у предузећима.«[29]

Оснивање Друштва „Св. Саве“[уреди]

Опис фотографије:
Светомир К. Николајевић (1844-1922), ректор Велике школе и председник Друштва „Св. Саве“.

Завршетком Источне кризе, односно ратних година 1876-1878. у којима су на неослобођеној територији Старе Србије и Македоније нестали многи резултати ранијих напора на просветном и културном пољу, краљ Милан Теодоровић Обреновић (1854-1901) и напредњачка влада (мандат: 1884-1887) Милутина И. Гарашанина (1843-1898) сачинили су план вођења националне акције у Турској у циљу подизања свести тамошњег српског народа као најјачег оружја за његово одржање.
То је требало да представља и најважнији правац у спољној политици Србије.

У циљу остварења те идеје, по жељи краља Милана и Гарашанина, упућен је у Цариград на место српског посланика угледни научник и политичар Стојан Новаковић.
Део тога плана било је и оснивање Друштва „Св. Саве“ које би сопственом акцијом потпомогло ширењу српских школа у Турској, српских културних установа, као и спремању будућих радника на том пољу.
Разговори о оснивању Друштва „Св. Саве“ вођени су у пролеће и лето 1886. године.
Учесници су били угледни професори Београдске богословије (основане 1836. године), Гимназије (основане 1839. године), Велике школе (основане 1863. године) и Учитељске школе (основане 1878. године), а међу њима је такође било и трговаца, адвоката и других угледних личности из тадашње Србије.
Састанцима је руководио истакнути члан слободнозидарских[30] (масонских) ложа[31][32][33][34] Светомир К. Николајевић[35] (1844-1922), ректор Велике школе (период: 1885-1890).
Био је образован Привремени одбор и припремљена Основна правила.
Пошто је тадашњи министар просвете и црквених дела, Милан Кујунџић Абердар (1842-1893), дао своју сагласност, Друштво „Светога Саве“ је 6. септембра 1886. године одржало свој оснивачки јавни скуп на коме су прихваћена Основна правила Друштва и изабран Главни одбор као његово руководеће тело.
Председник Друштва био је Светомир Николајевић, редовни члан (од 17. фебруара 1874. године[36]) Српског ученог друштва (Одбора за науке философске и филолошке), а у Главном одбору су били поред осталих Стеван Т. Владисављевић Каћански (1829-1890), почасни члан (од 29. јула 1864. године[37]) Српског ученог друштва, Милан Ђ. Милићевић (1831-1908), редовни члан (од 29. јула 1864. године[38]) Српског ученог друштва, историчар Панта Срећковић, редовни члан (од 29. јула 1864. године[39]) Српског ученог друштва, правник Љубомир М. Ковачевић (1848-1918), редовни члан (од 20. октобра 1880. године[40]) Српског ученог друштва (Одбора за науке државне и историјске), филолог и историчар Милојко В. Веселиновић (1850-1913), протосинђел СПЦ Димитрије Дражић - Фирмилијан (1852-1903), и др.[41]

Чланови Друштва били су „редовни“ (који би му прослеђивали годишње уплате) и „утемељачи“ (који би га помогли једном новчаном свотом). [41]
Из њихових редова бирали би се повереници и пододбори у разним српским областима.
Друштво се писмено обратило великом броју угледних Срба да постану његови чланови или повереници, одзив је био преко сваке мере.[41]

За само пет месеци основано је 43 пододбора и било уписано 1250 „утемељача“ и 3500 „редовних“ чланова.[41]

Међу члановима „утемељачима“ били су и престолонаследник (принц) Александар Теодоровић Обреновић (1876-1903) и Теодор-Теодосије П. Мраовић (1815-1891), београдски митрополит СПЦ (1883-1889).[42]
Митрополит је, штавише, дозволио да Главни одбор држи своје састанке у просторијама Митрополије.[42]

У октобру 1886. године Одлуком Народне скупштине Краљевине Србије (1882-1918) Друштво „Светога Саве“ је ослобођено плаћања поштанске таксе на писма и пошиљке, затим и царинске таксе на сва примања, а дозвољено му је да бесплатно штампа списе у Државној штампарији.[43]

Опис фотографије:
Архимандрит Димитрије Дражић - Фирмилијан (1852-1903), ректор Београдске богословије СПЦ.

Из састава Главног одбора Друштва „Св. Саве“ организован је један његов ужи Одбор са задатком да процењује вредност понуђених текстова за штампање, да би исти послужили основном постављеном задатку да се шири српска мисао.[44]
Са истим циљем био је покренут зборник радова „Браство“.[44]

Друштво „Св. Саве“ замишљено да буде »стожер и покретач у чувању и гајењу народних српских врлина и осећања«, покренуло је широку радњу да путем књиге, школе и цркве утиче на уздизање народне мисли у неослобођеним српским областима, а баштинило је управо идеје Милојевића.[45]
То се у првом реду односило на Стару Србију и Македонију док је организовање такве радње у Босни и Херцеговине било скопчано са великом опасношћу због тога што су тамошње окупационе аустроугарске власти под оружаном претњом то у сваком случају биле спремне да онемогуће.

Главни одбор је у име Друштва:

  • Новчаним средствима подстицао оснивање школа, одазивао се молбама, на пример учитеља из Пећи, Ђаковице, Митровице и др. који су им се, у име тамошњег народа и цркве, обраћали за слање помоћи тамошњим црквама и школама.
  • Одобравао је и путне трошкове учитељима који су одлазили у заграничне српске крајеве.
  • Упућивао је часопис „Браство“ као и друге књиге да се бесплатно растурају по српским крајевима.
  • Помагао је и оснивање школа, извођење оправки на једном броју школских зграда, вршио набавке књига и других потребних ствари и слао помоћ у новцу и стварима црквама.
  • Ванредно је награђивао поједине српске раднике и пружао помоћ оним ђацима који су из разних крајева долазили у Београд да се школују.

Управа Друштва заседала у је згради Митрополије све док 1890. године није изграђен Светосавски дом (Дом „Св. Саве“).[46]

Друштву је завештано више легата а поклоњена су му и знатна материјална средства чиме су се лакше задовољавале потребе многих школа, цркава а исто тако и разних изасланика, повереника или вршила награђивања заслужних српских родољуба.[42]


Статут Друштва „Св. Саве“
Оригинални Статут Друштва „Светога Саве“ из 1880. године, написао је Матија Бан, тада редовни члан (од 29. јуна 1864. године[47]) Српског ученог друштва (Одсека за науке моралне, језикословне и литературне).
На полеђини овог Статута, руком Матије Бана, написано je:
»Пројекат за установљавање Друштва Св. Саве још год. 1878.«[48]
Поменути Статут Друштва садржи 67 чланова, као и својеручне потписе проте Јакова Ј. Павловића (1840-1905), Дубровчанина Матије Бана, пуковника Јована Д. Драгашевића (1836-1915), начелника Ађутантског одељења Штаба Врховне команде војске Кнежевине Србије, оснивача српског Војноисторијског института и творца слогана „Само слога Србина спасава“ (део текста његове песме »Јека од гусала«[49]), историчара Пантелије С. Срећковића, професор на Великој школи у Београду и историчара Милоша С. Милојевића, професора и управитеља Другог одељења Београдске богословије.

Опис портрета:
Др Хипократ-Владан Ђ. Ђорђевић (1844-1930), пуковник српске војске и зачетник српске соколске организације.

Овај документ носи датум 3. октобар 1880. године. [50]

Постоје одређене сличности у одредбама статута Друштва „Св. Саве“ из 1880. године и статута истоименог друштва основаног 1886. године, које је одиграло изузетно значајну улогу у пропагандном раду Србије у Старој Србији и Македонији.
Пројекат статута из Бановог фонда садржи 53 члана у поређењу са 67 чланова статута из 1880. године.
Уочљива је разлика између чланова ова два статута, а сличности се односе на оно што је најважније – циљеве.
У оба случаја реч је о просвети и неговању врлина и националног осећања српског народа и у оба случаја посебно се истиче аполитичност друштва, тј. жеља да Друштво „Св. Саве“ буде независно од политичких сукоба у земљи.

Чување друштва од страначких размирица је резултат претходних неуспеха Милоша Милојевића да оснује Друштво „Братство“[51] и Друштво „Српско коло“, због политичко страначких сукоба либерала и напредњака.


Друштво „Св. Саве“ израђује „Нацрт шире српске акције у Турској“
Када је 1887. године дошло до оснивања Одељења за школе и цркве ван Србије при Министарству просвете, а затим и до отварања српских конзулата у Скопљу, Солуну[52], Битољу и Приштини, национални рад у Старој Србији и Македонији био је организован учетвороуглу: Министарство инистраних дела, Одељење за школе и цркве ван Србије, конзулати (у Скопљу, Солуну, Битољу и Приштини), Друштво Светогa Саве.
[53]

У априлу 1888. године министар просвете Владан Ђ. Ђорђевић (1844-1930) обратио се председнику Друштва Светомиру Николајевићу да сачини Нацрт шире српске акције у Турској.
Након Нацрта плана, српски посланик у Цариграду Стојан Новаковић поднео је један опширан Мемоар у коме се поред осталог предвиђало и образовање српских општина у Турској.[54]

Колико је у националним пословима имало на значају Друштво „Светогa Саве“, сведочи чињеница да је општи утисак у Србији био да је оно центар националног рада и да су му утоме потчињени и Министартво иностраних дела и Министарство просвете.[54]

Најзначајнија и најобимнија активност Друштва „Светогa Саве“ односила се на оснивање школских установа у Београду и на школовање у њима, младих људи пореклом из Старе Србије и Македоније или оних питомаца који би долазили по препоруци српских конзула у Турској.[55]
Један од питомаца Друштва био је и Јован Стојковић - Бабунски[56] (1878-1920) као и Јован Станојковић - Довезенски[57] (1873-1935), који ће се истаћи за време српске четничке акције у Македонији и Старој Србији од 1903. до 1912. године.
Друштво је располагало са Светосавском школом и пансионом (у Дому „Св. Саве“) у коме су били смештани ученици.[58]

Од 9. марта 1890. године почела је са радом и Богословско-учитељска школа[59] на чијем је челу стајао Милош С. Милојевић.[60]

Ратови са Турском царевином 1876-1878[уреди]

Опис фотографије:
Милојко В. Веселиновић (1850-1913), током 1877. године, у униформи таборника (команданта), табора (батаљона) Дежевско-ибарског усташког кора Милоша С. Милојевића (1840-1897).

У време Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је основао и повео у рат добровољачке јединице (усташе) Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор.

Такође, Милош Милојевић је заједно са Костом А. Шуменковићем (1828-1905) из Боровце[61][62] (код Стуме), архимандритом Савом Бараћем - Дечанцем, Тодором П. Станковићем (1852-1925) из Ниша, Аксентијем Хаџи Арсићем из Приштине, Деспотом С. Баџовићем из Крушева и Глигоријем М. Чемерикићем (ађутант Милојевића у рату 1876. године[63]) из Призрена био члан Тајног комитета у Нишу, који је организовао регрутацију људства (са тада турске територије) за српску војску и њене добровољачке јединице, а деловао је веома активно и у позадини турске војске.[62][64]

Војне формације Милоша С. Милојевића биле су састављене од људи из Србије, али и из Старе Србије, Македоније и Босне и Херцеговине.
Узрок присуства (у великом броју) људи из неослобођених крајева код Милојевићевих усташа, био је његов дотадашњи (веома плодни) културно-просветно-војни национални рад, јер је на пример само једном приликом са својим кумом Шуменковићем тајно (од јуна до октобра 1871. године) пропутовао Стару Србију и Македонију, па му је овај довео око 150 добровољаца (махом из Охрида и Дебарске нахије).[65]
У редовима његовог кора било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије (из Београда), које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало јасно профилисано родољубље и патриотизам.[65]
Духовне и световне власти Кнежевине Србије нису желеле да одводе (старије) ученике у рат, па је Милош Милојевић морао многе од својих питомаца да одбије (чак и грубо), мада су га исти масовно молили да их не одбија када се јаве на зборна места.[65]
Највећи број њих је Милош примио тек након свог преласка са Суповца на Рашку.[65]

У Милојевићевом Дежевско-ибарско-усташком кору (поред разних добровољаца са српског етничког простора), налазили су се и питомци престижног Другог одељења Богословије (ово је непотпуни списак питомаца-добровољаца):[66]

  • Алекса Спасојевић,
  • Алекса Стојановић,
  • Алекса Цветковић
  • Атанасије Анђелопољић (погинуо на бојишту),
  • Вујица Поповић,
  • Григорије М. Чемерикић,
  • Димитије Костић,
  • Димитрије Антић (погинуо на бојишту),
  • Димитрије Јовановић,
  • Ђорђе М. Стојичевић,
  • Илија Бурчевић,
  • Јован Биволаревић,
  • Јован М. Тасуновић,
Опис фотографије:
Угледни српски трговац Коста А. Шуменковић (1828-1905), био је пријатељ, кум и саборац Милоша С. Милојевића.
  • Лазар Вишњић,
  • Манојло А. Ристић,
  • Манојло Ђ. Максимовић,
  • Миливоје Плачковић
  • Михаило Б. Ивановић,
  • Радоје П. Красић,
  • Ранко Класинић (умро од последица рањавања на бојишту),
  • Риста Б. Зимоњић,
  • Риста С. Дашић,
  • Сава Л. Пјешчић,
  • Спира Ж. Здравковић,
  • Тодор К. Алексић,
  • Трајан Копраловић,
  • Харалампије Димитријевић,
  • Харалампије Цветковић (умро од последица рањавања на бојишту).


О тадашњем значају Милоша С. Милојевића, пуковник српске војске Владан Ђ. Ђорђевић наводи следеће:
»Ко га је видео на делу у овом рату, тај ће се са мном сложити. Он је готово из ничега створио на Суповцу читав батаљон добровољаца, који је био састављен из најразноразнијих, а често и нараспуштенијих елемената, и умео је да их држи тако у запту, да су били прилично поуздана трупа. Свих пет села између Суповца и Мрамора, и вис пред Сечаницом он је држао са својим добровољцима, као да ми нисмо оступали у онаквом нереду 20-ог јуна, он је организовао тамошње становништво пошто га је у једној црквици близу Сечанице заклео на верност „свесрпском краљу Милану и свесрпској краљици Наталији“ (ја сажаљевам што немам при руци текст ове драгоцене заклетве, јер је заиста уникум стила и патријотског галиматијаса), он је своје ђаке, које је у II-ом одељењу београдске богословије васпитавао с одличним успехом (по признању његовог књижевног критичара Ст. Новаковића, када је овај био министар просвете), уврстио у редове својих бораца, и тај интелигентни елемент умео је дивно да употреби у корист војничке службе. У опште из тог археолога и професора разви се на један пут природни војнички старешина, као што је то доцније умео и у већим размерама да покаже, те га с правом произведоше за почасног капетана I-ве класе.«[67]

Текст позива добровољцима пред Други српско-турски рат (1877-1878), који је (путем плаката) Милош С. Милојевић (1840-1897) преко својих сарадника Косте Шуменковића и Милојка Веселиновића, поставио на кључним местима српске престонице, а ради организовања прикупљања добровољаца, гласио је овако:
»Под командом професора резервног капетана I кл. г. М. С. Милојевића бив. команданта дежево-ибарских устаника и добровољаца, купе се добровољци за одбрану драге нам отаџбине и достојанства Србије и српског народа. Браћо Срби! Похитајте под заставу Витешког Обреновића за одбрану части српског имена! За упис ваља се јавити потписатима код „Малог Балкана“ на Тркалишту. К. А. Шуменковић М. В. Веселиновић«[68]

Познати српски национални радник Хаџи Зарија Р. Поповић (1856-1934) је о Милојевићу из тог ратног периода казао следеће:
»И овај велики Србин показао се на бојном пољу велики јунак. Војници његове чете били су ватрени борци, а „бој није било свијетло оружје, већ је било срце у јунака.“ Његови су се ученици освједочили да су у своју душу усисали идејале свога великога учитеља и њима одушевљени ускакали су као млади хероји у шанчеве турске, хватали се у коштац са старим ратницима турским. На бојноме пољу оставише своје кости: Атанасије Анђелопољић из Мостара, Димитрије Антић из Врања, а од ратних терета изгинуше: Харалампије Димитријевић из Кратова и Ранко Класинић из Б, Паланке. И у првоме и у другоме рату примирје је затекло Милојевићеве чете на турском земљишту, на коме је у првоме рату био заузео 150 а у другоме преко 250 села. Тај успјех олакшавао је по нас часно вођење преговора за мир.«[69]
Прецизније податке страдању ових питомаца дао нам је српски историчар Васо И. Војводић (1928-), који наводи да су они страдали 2. јануара 1878. године током Другог српско-турског рата.[70]

Када се Милош Милојевић вратио цивилном животу, у војној евиденцији је био резервни официр са чином резервног потпуковника.[71]

Сретен Л. Поповић (1820-1890), кум српског кнеза Милоша Обреновића Теодоровића (1780-1860) и лични секретар књегиње Љубице Обреновић (1785-1843) у својим »Путовањима« (издатим у Новом Саду 1879. године), оштро је критиковао гурање у страну (1881[72]) Милоша Милојевића од стране самог политичког врха државе.[73][1]

Пре рата, од 19. децембра 1937. године је основна школа у његовом родном селу Црној Бари, носила по њему име: "Милош С. Милојевић".[74]

Марш Милоша Милојевића У Нишу су 1941. године нађене у једној приватној заоставштини две старе композиције (марша) посвећене Милошу Милојевићу. Оба марша за "гласовир" је сложио Вићентије Петрик 1881. године. Маршеви су литографисани у Литографији Мирослава Јоерговића. На првој страни једне налази се Милошев лик како на коњу улази у ослобођене крајеве. На другој слици је Милош као комадант кора Дежевско-Ибарског, са својима "усташама" (устаницима).[75]

Архива Јована Хаџи-Васиљевића при Народној библиотеци Србије садржи посебан део који носи назив: „Ратна архива Милоша С. Милојевића“.
Ову архиву чини 331 документ (углавном писма), датирна између 1876. и 1889. године и скоро сва се односе на Српско-турске ратове од 1876. до 1878. године.

Породица и болест[уреди]

Поред живота у Београду, Милојевић је остао везан и за Лесковац (у њему борави од 1881. до 1890. године) где је имао и имање у селу Бувцу.

Женио се два пута, али ни са првом, ни са другом женом није имао деце.[76]
Мада нису остала забележена имена његових жена, за прву се неспорно зна да је била ћерка Ане П. Николајевић-Молеровић и пуковника Петра П. Лазаревића-Цукића (1795-1849).

Милош Милојевић се 90-тих година 19. века разболео, а последица те његове болести било је сушење руке, поред наведеног он је боловао и од тешке астме.[5]


Умро је 24. јуна 1897. године у Београду на рукама свог кума[77], пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића (1858-1912), а последње речи које је изговорио биле су – »Браните српство!«.[78][79]

Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије.[78]
Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи:
»Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«[80]

Критика објављених радова[уреди]

После Српско-турског рата 1876–78, Милојевић је путовао по српским крајевима који су остали под турском влашћу.
Ширио је националну пропаганду и сакупљао народне песме и старе рукописе. Кума Петкана Шуменковић му је била драгоцен сарадник казивач старих српских народних песми са југа.[81] Саставио је збирку песама Песме и обичаји укупног народа Србског, коју су Стојан Новаковић и Милан Кујунџић Абердар оценили као „узор нереда, небрижљивости и књижевничке немарности“.[2] Најуочљивије преправке које је Милојевић вршио(тврде поједини историчари) у српским народним песмама састоје се у додавању имена словенских богова, познатих и оних које је он измислио, у стихове песама. Владимир Бован је закључио да није лако разлучити истинито од лажног у Милојевићевој збирци. На основу неких историчара Милојевић је вероватно највећи кривотворитељ српских народних песама,[2] а неки историчари тврде да је фалсификовао старе натписе и друге историјске изворе.[2] Милојевића као историчара није толико критиковао - колико је исмејавао, архимандрит Иларион Руварац историчар (представник тзв. Бечке историјске школе) у својим чланцима у црквеном листу.[82]

Због својих тврдњи да готово цело Балканско полуострво припада Србима, Бугари су га прозвали „луди Милош“ (буг. лудия Милош).[83]

Одликовања Милоша С. Милојевића[уреди]

Опис илустрације:
Текст позива Милоша С. Милојевића (1840-1897) добровољцима за Други српско-турски рат 1877. године.
Позив су потписали: Коста А. Шуменковић (1828-1905) и Милојко В. Веселиновић (1850-1913).

Као учесник Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је одликован[84]:

Библиографија дела Милоша С. Милојевића[уреди]

Српске земље Милоша Милојевића

Чланци

  • „Пропаганде у Турској“, Световид за 1866. годину (Београд: Кньигопечатня Александра Андрића, 1866)
  • „Правила св. Петке Параскеве српске“, Гласник Српског ученог друштва Књига XXXI (Београд: Српско учено друштво, 1871, pp. 311-347)
  • „Правила св. Симеуну српском“, Гласник Српског ученог друштва Књига XXXII (Београд: Српско учено друштво, 1871, pp. 149-163)
  • „Обшти лист Патријаршије пећске“, Гласник Српског ученог друштва Књига XXXV (Београд: Српско учено друштво, 1872, pp. 1-103)
  • „Призренска тапија“, Србска исправа о продаји непокретног добра у Призрену, из времена царева србских, или из XIV-тог века. (pp. 119-124), Гласник Српског ученог друштва Књига XXXV (Београд: Српско учено друштво, 1871, pp. 121-122)
  • „Дечанске хрисовуље“, Гласник српског ученог друштва (Друго одељење) Књига XII (Београд: Српско учено друштво, 1880, pp. 1-142 + прилози – три снимка)
  • „Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије“ (Београд: 1881)
  • „Одговор на измишљотине у 10 и 12 броју Будућности, под именом: Наша агитација на исток“, Прилог Истоку (Београд: 1887)


Преводи са руског

  • „Малюута СкуратовЪ или тринаестогодишнѣ царованѣ Ioвана Василѣвића ГрозногЪ, Цара русскогЪ: Историчный романЪ изЪ XVI столѣтiя од 1560. год.“ Кньига I (Београд: Кньигопечатня Александра Андрића, 1868)
  • „Малюута СкуратовЪ или тринаестогодишнѣ царованѣ Ioвана Василѣвића ГрозногЪ, Цара русскогЪ: Историчный романЪ изЪ XVI столѣтiя од 1560. год.“ Кньига II (Београд: Кньигопечатня Александра Андрића, 1868)
  • „Обичаји Велико-Руса у 16 и 17 веку, од Н. И. Костомарова“ (Београд: Кньигопечатня Александра Андрића, 1869)


Књиге

Милојевићева књига „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији“.
  • „Песме и обичаји укупног народа србског: Обредне песме“ Прва књига (Београд: Државна штампарија, 1869)
  • „Песме и обичаји укупног народа српског: Сватовске“ Друга књига (Београд: Државна штампарија, 1870)
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ I део (Београд: Главна српска књижара Јована Д. Лазаревића, 1871)
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ II део (Београд: Главна српска књижара Јована Д. Лазаревића, 1872)
  • „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији“ I део (Београд: Државна штампарија, 1872)
  • „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији“ II део (Београд: Државна штампарија, 1872)
  • „Песме и обичаји укупног народа српског“ Трећа књига (Београд: Државна штампарија, 1875)
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ III део (Београд: Државна штампарија, 1877)
  • „Наши манастири и калуђерство“ (Београд: Штампарија код „ Светога Саве“, 1881)
  • „Српско-турски рат 1877.-1878. године“ (Шабац: Шабачки гласник, 1887)


Картографски рад

  • „Историјско етнографско географска мапа Срба и српских (југославенских) земаља у Турској и Аустрији“ (Београд: Коста Атанасков Шуменковић, 1873)


Милојевићева заоставштина у рукописима

  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ (девет књига[84][87])
  • „Песме и обичаји укупног народа српског“ Четврта књига[84][87]
  • „Немањица“[87] (обиман материал[84])


Милојевић је сарађивао са књижевним листом „Српство“, који је излазио од 1886. до 1888. године под уредништвом познатог српског дипломате Милојка В. Веселиновића (1850-1813), где су његове рубрике биле: одељак историјско-етнографски, одељак путописни, одељак граматички и др., као и са црквено-књижевним листом „Црквени гласник“, који је излазио у Лесковцу од 1887. до 1889. године, а писао је у наставцима у „Православним српским манастирима посвећени Србима свецима и Српкињама светицама“, (где је дао Житије Великомученице Ирине), те у нишком листу „Стара Србија“, који је излазио од 1. јула 1889. до краја године и од 14. септембра 1892. до 23. септембра 1894. године[88] и у часопису „Годишњица Николе Чупића.“. [89]

Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији[уреди]

Милош Милојевић је у својој књизи „Одломци из историје Срба“ дао списак српских владара тј. „српских царева“, који су владали Србима. Притом је обухватио владаре све од Свевлада па до Стефана Немање, и надаље, од којих многи нису носили титулу цара; међу њима има и кнежева, великих жупана, краљева и деспота, али само они владари коју су српског порекла и који се сматра да су имали највише достојанство међу српским племством.

Милојевић у Србе убраја и Готе, које сматра Лужичким Србима, па стога свој списак српских владара започиње готским тј. лужичко-српским владарима, и од њих изводи владарске династије које су владале Србима тог времена.

Списак побраја све владаре који су владали све до пропасти српске деспотовине, па и оне српске владаре који су у оквиру Аустро-угарског царства владали над Србима. Рашка и Дукља му нису тамо где их смешта званична (тадашња и данашња) историографија него су источније. Рашка му је тадашња Илиџа у Бугарској на Старој планини (Балкан), а не крај око Новог Пазара, а град Дукља, центар српске државе Дукље му је био на Шар-планини, дакле јужна Метохија, или како Албанци тај крај називају Дукађин (што је у сличности са именом Дукља). [90].

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Коцић, Данило Б.: „Лесковачки писци: трагови и трагања II“ (Лесковац: Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце / Удружење писаца града Лесковца, Издавачка кућа „Филекс“, 2015, pp. 285)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Раденковић, Љубинко (2005). „Кривотворење фолклора и митологије: Неки словенски примери“. Зборник Матице српске за књижевност и језик (Нови Сад: Матица српска) 53 (1–3), pp. 34-36
  3. Поповић, Хаџи Зарија Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство Број VIII (Београд: Друштво „Светога Саве“, 1899, pp. 378)
  4. Хаџи-Васиљевић, Јован: „Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку до српско-турски ратова 1876-1878“ (Београд: Друштво Светога Саве, 1928, pp. 382)
  5. 5,0 5,1 Коцић, Данило Б.: „Лесковачки писци: трагови и трагања II“ (Лесковац: Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце / Удружење писаца града Лесковца, Издавачка кућа „Филекс“, 2015, pp. 286)
  6. Поповић, Хаџи Зарија Р.: „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 5 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904, pp. 103)
  7. 7,0 7,1 Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „Милојевић Милош“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 200)
  8. Ненезић, Зоран Д.: „Masoni u Jugoslaviji (1764-1980): Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji“, Библиотека Истаживања Књ. I (Београд: Ауторско-издавачка група „Зодне“, 1988, pp. 191)
  9. Ненезић, Зоран Д.: „Masoni u Jugoslaviji (1764-1980): Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji“, Библиотека Истаживања Књ. I (Београд: Ауторско-издавачка група „Зодне“, 1988, pp. 191-192)
  10. Раденић, Андрија: „О масонерији и масонима у Србији: Мит и стварност“ (стр. 169-226), Историјски часопис (1995-1996) Књ. XLII-XLIII (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 1997, pp. 189)
  11. Џамбазовски, Климент: „Нови прилози историји културно-политичких односа македонског и српског народа“, Југословенски историјски часопис 1/1964, (Београд: Савез друштава историчара Србије, 1964, pp. 66)
  12. „Историја српског народа“, Део I, (Београд: Српска књижевна задруга, 1994, pp. 499)
  13. Поповић, Даница: „Манастир Св. Тројице Русинице успони и разарања“ (стр. 31-48), Историјски часопис Књ. XLV-XLVI (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 2000, pp. 41)
  14. Недељковић, Славиша Р.: „Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. године“ (стр. 283-306), Вардарски зборник 8 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2011, pp. 288-289)
  15. Недељковић, Славиша Р.: „Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. године“ (стр. 283-306), Вардарски зборник 8 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2011, pp. 289)
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 16,6 Арсић, Ирена: „Матија Бан и покушај оснивања Друштва Светог Саве“ (стр. 64-75), Братство IX (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2005, pp. 67)
  17. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 35-36)
  18. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 36)
  19. 19,0 19,1 19,2 Арсић, Ирена: „Матија Бан и покушај оснивања Друштва Светог Саве“ (стр. 64-75), Братство IX (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2005, pp. 68)
  20. Арсић, Ирена: „Матија Бан и покушај оснивања Друштва Светог Саве“ (стр. 64-75), Братство IX (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2005, pp. 68-69)
  21. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 166-168)
  22. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 182-183)
  23. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 205-206)
  24. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 13)
  25. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 183-184)
  26. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 184-201)
  27. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 201)
  28. 28,0 28,1 Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 202)
  29. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985, pp. 202-205)
  30. Раденић, Андрија: „О масонерији и масонима у Србији: Мит и стварност“ (стр. 169-226), Историјски часопис (1995-1996) Књ. XLII-XLIII (Београд: Историјски институт САНУ, 1997, pp. 193)
  31. Протић, Стојан М.: „Фрамасони у просвети“, Одјек: лист политични, економни и књижевни (Београд: Стојан М. Протић/Народна радикална странка, 1895, pp. 53)
  32. „Masonerija u Hrvatskoj“ Prvi dio, Svezak 6 (Zagreb: Moderna socijalna knjižnica, 1934, pp. 18)
  33. Ненезић, Зоран Д.: „Masoni u Jugoslaviji (1764-1980): Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji“, Библиотека Истаживања Књ. I (Београд: Ауторско-издавачка група „Зодне“, 1988, pp. 192-195)
  34. Раденић, Андрија: „О масонерији и масонима у Србији: Мит и стварност“ (стр. 169-226), Историјски часопис (1995-1996) Књ. XLII-XLIII (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 1997, pp. 201)
  35. Ђорђевић, Тихомир Р.: „У Будишину: путописна белешка“ (други део: pp. 57-41), Нова искра: илустровани лист Број 2 / Година IV (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, Фебруар 1902, pp. 59)
  36. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „НИКОЛАЈЕВИЋ Светомир“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 219)
  37. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „КАЋАНСКИ Стеван Владислав“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 140)
  38. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „МИЛИЋЕВИЋ Милан Ђ.“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 197)
  39. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „СРЕЋКОВИЋ Пантелија, Панта“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 307)
  40. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „КОВАЧЕВИЋ Љубомир“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 144)
  41. 41,0 41,1 41,2 41,3 Војводић, Михаило: „Оснивање Друштва Светог Саве“ (стр. 11-19), Братство XV (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2011, pp. 12)
  42. 42,0 42,1 42,2 Војводић, Михаило: „Оснивање Друштва Светог Саве“ (стр. 11-19), Братство XV (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2011, pp. 14)
  43. Војводић, Михаило: „Оснивање Друштва Светог Саве“ (стр. 11-19), Братство XV (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2011, pp. 12-13)
  44. 44,0 44,1 Војводић, Михаило: „Оснивање Друштва Светог Саве“ (стр. 11-19), Братство XV (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2011, pp. 13)
  45. Поповић, Зарија, Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство VIII (Београд: Друштво „Светога Саве“, 1899, pp. 398)
  46. Војводић, Михаило: „Рад Друштва Светог Саве 1886-1891“, Братство II (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1998, pp. 217)
  47. Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „БАН Матија“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007, pp. 14)
  48. Арсић, Ирена: „Матија Бан и покушај оснивања Друштва Светог Саве“ (стр. 64-75), Братство IX (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2005, pp. 64)
  49. Чакра, Емил: „Словенка“ Књ. 5 (Нови Сад: Емил Чакра, 1860, pp. 399)
  50. Самарџић, Момир Д.: „Статут Друштва Светог Саве из 1880. године“ (стр. 203-222), Мешовита грађа »Miscellanea«, Нова серија Књ. XXIV (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 2005, pp. 205)
  51. Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство VIII (Београд: Друштво „Светога Саве“, 1899, pp. 396)
  52. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1886-1887), Том IV: књ. 2 (Београд: Архив Србије, 1986, pp. 99-100)
  53. Војводић, Михаило: „Рад Друштва Светог Саве 1886-1891“, Братство II (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1998, pp. 217-218)
  54. 54,0 54,1 Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1886-1887), Том IV: књ. 2 (Београд: Архив Србије, 1986, pp. 218)
  55. Џамбазовски, Климент: „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1886-1887), Том IV: књ. 2 (Београд: Архив Србије, 1986, pp. 220)
  56. Хаџи-Васиљевић, Јован: „Споменица Друштва Светога Саве: 1886-1936“ (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1936, pp. 83-84)
  57. Хаџи-Васиљевић, Јован: „Споменица Друштва Светога Саве: 1886-1936“ (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1936, pp. 84)
  58. Хаџи-Васиљевић, Јован: „Споменица Друштва Светога Саве: 1886-1936“ (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1936, pp. 60)
  59. Хаџи-Васиљевић, Јован: „Споменица Друштва Светога Саве: 1886-1936“ (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1936, pp. 83)
  60. Хаџи-Васиљевић, Јован: „Споменица Друштва Светога Саве: 1886-1936“ (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1936, pp. 316)
  61. Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Коста А. Шуменковић“ (стр. 299-312), Браство XI (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1906, pp. 300)
  62. 62,0 62,1 Гавриловић, Славко / Ћирковић, Сима М. / Срејовић, Драгослав: „Од Берлинског конгреса до уједињења (1878-1918)“, Историја српског народа Књ. VI (Београд: Српска књижевна задруга, 1983, pp. 291)
  63. Костић, Петар Н.: „Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку “ (Београд: Графички институт „Народна Мисао“ А. Д., 1928, pp. 35)
  64. Крестић, Василије Ђ.: „Косово и Метохија током векова: Зубља“ (Приштина: Григорије Божовић, 1995, pp. 39)
  65. 65,0 65,1 65,2 65,3 Војводић, Васо И.: „У духу Гарашанинових идеја: Србија и неослобођено Српство 1868-1976“, Историјска библиотека (Београд: Просвета, 1994, pp. 202)
  66. Војводић, Васо И.: „У духу Гарашанинових идеја: Србија и неослобођено Српство 1868-1976“, Историјска библиотека (Београд: Просвета, 1994, pp. 213)
  67. Ђорђевић, Хипократ-Владан Ђ.: „На граници: Успомене из Првог српско-турског рата год. 1876“, Отаџбина: Књижевност, наука, друштвени живот, Друга година, Књига четврта, Свеске 13, 14, 15 и 16 (Београд: Државна штампарија, 1880, pp. 366)
  68. Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Коста А. Шуменковић“ (стр. 299-312), Браство XI (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1906, pp. 308)
  69. Поповић, Хаџи Зарија Р.: „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 6 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904, pp. 104)
  70. Војводић, Васо И.: „У духу Гарашанинових идеја: Србија и неослобођено Српство 1868-1976“, Историјска библиотека (Београд: Просвета, 1994, pp. 214)
  71. Поповић, Хаџи Зарија Р.: „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 6 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904, pp. 102)
  72. Поповић, Хаџи Зарија Р.: „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 6 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904, pp. 105)
  73. Поповић Сретен Л.: „Путовање по Новој Србији (1878 и 1880)“ (Београд: Српска књижевна задруга 1950, pp. 563)
  74. "Просветни гласник", Београд 1938. године
  75. "Време", Београд 1941. године
  76. Милићевић, Милан Ђ.: „Додатак поменику од 1888: Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г.“ (Београд: Чупићева задужбина, 1901, pp. 91)
  77. Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Коста А. Шуменковић“ (стр. 299-312), Браство XI (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1906, pp. 305)
  78. 78,0 78,1 Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство VIII (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1899, pp. 399)
  79. Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Коста А. Шуменковић“ (стр. 299-312), Браство XI (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1906, pp. 311)
  80. Поповић, Хаџи Зарија, Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство VIII (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1899, pp. 399-400)
  81. "Нова искра", Београд 1900.
  82. "Српски сион", Карловци 1905. године
  83. Как бе посърбен гр. Пирот
  84. 84,0 84,1 84,2 84,3 Поповић, Хаџи Зарија Р.: „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство Број VIII (Београд: Друштво „Светог Саве“, 1899, pp. 381)
  85. Бабац, Душан М.: „Српска војска у ратовима за независност 1876-1878“ (Београд: Медија центар „Одбрана“, 2011, pp. 210)
  86. "Отаџбина", Београд 1890. године
  87. 87,0 87,1 87,2 Поповић, Хаџи Зарија Р.: „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 6 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904, pp. 102)
  88. Коцић, Данило Б.: „Лесковачки писци: трагови и трагања II“ (Лесковац: Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце / Удружење писаца града Лесковца, Издавачка кућа „Филекс“, 2015, pp. 287)
  89. Димитријевић, Сергије / Требјешанин, Радош / Ракић, Хранислав / Младеновић, Слободан: „Сто година Лесковачке гимназије (1879-1979)“, (Лесковац: Гимназија „Станимир Вељковић Зеле“, 1979, pp. 479-480)
  90. Милојевић, Милош (1872). Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији, стр. 274., 275., 300., 303., 305., 306., 310., 320., 321., 343., 345. Београд. 

Литература[уреди]

  • Емил Чакра (1837-1887): „Словенка“ Књ. 5 (Нови Сад: Емил Чакра, 1860)
  • Хипократ-Владан Ђ. Ђорђевић (1844-1930): „На граници: Успомене из Првог српско-турског рата год. 1876“, Отаџбина: Књижевност, наука, друштвени живот, Друга година, Књига четврта, Свеске 13, 14, 15 и 16 (Београд: Државна штампарија, 1880)
  • Стојан М. Протић (1857-1923): „Фрамасони у просвети“, Одјек: лист политични, економни и књижевни (Београд: Стојан М. Протић/Народна радикална странка, 1895)
  • Хаџи Зарија Р. Поповић (1856-1934): „† Милош С. Милојевић“ (стр. 379-400), Браство Број VIII (Београд: Друштво „Светога Саве“, 1899)
  • Милан Ђ. Милићевић (1831-1908): „Додатак поменику од 1888: Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г.“ (Београд: Чупићева задужбина, 1901)
  • Тихомир Р. Ђорђевић (1868-1944): „У Будишину: путописна белешка“ (други део: pp. 57-41), Нова искра: илустровани лист Број 2 / Година IV (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, Фебруар 1902)
  • Хаџи Зарија Р. Поповић (1856-1934): „Милош С. Милојевић.“, Босанска вила Број 6 (Сарајево: Никола Т. Кашиковић, 31. март 1904. године)
  • Хаџи Зарија Р. Поповић (1856-1934): „† Коста А. Шуменковић“ (стр. 299-312), Браство XI (Београд: Друштво „Светога Сава“, 1906)
  • Петар Н. Костић (1852-1934): „Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку “ (Београд: Графички институт „Народна Мисао“ А. Д., 1928)
  • Јован Хаџи-Васиљевић (1866-1948): „Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку до српско-турски ратова 1876-1878“ (Београд: Друштво Светога Саве, 1928)
  • „Masonerija u Hrvatskoj“ Prvi dio, Svezak 6 (Zagreb: Moderna socijalna knjižnica, 1934)
  • Јован Хаџи-Васиљевић (1866-1948): „Споменица Друштва Светога Саве: 1886-1936“ (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1936)
  • Сретен Л. Поповић (1820-1890): „Путовање по Новој Србији (1878 и 1880)“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1950)
  • Климент Џамбазовски (1919-2006): „Нови прилози историји културно-политичких односа македонског и српског народа“, Југословенски историјски часопис 1/1964, (Београд: Савез друштава историчара Србије, 1964)
  • Сергије Димитријевић (1912-1987) и др.: „Сто година Лесковачке гимназије (1879-1979)“, (Лесковац: Гимназија „Станимир Вељковић Зеле“, 1979)
  • Славко Гавриловић (1924-2008) / Сима М. Ћирковић (1929-2009) / Драгослав Срејовић (1931-1996): „Од Берлинског конгреса до уједињења (1878-1918)“, Историја српског народа Књ. VI (Београд: Српска књижевна задруга, 1983)
  • Климент Џамбазовски (1919-2006): „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1879-1885), Том IV: књ. 1 (Београд: Архив Србије, 1985)
  • Климент Џамбазовски (1919-2006): „Грађа за историју македонског народа из Архива Србије“ (1886-1887), Том IV: књ. 2 (Београд: Архив Србије, 1986)
  • Зоран Д. Ненезић (1952-): „Masoni u Jugoslaviji (1764-1980): Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji“, Библиотека Истаживања Књ. I (Београд: Ауторско-издавачка група „Зодне“, 1988)
  • „Историја српског народа“, Део I, (Београд: Српска књижевна задруга, 1994)
  • Васо И. Војводић (1928-): „У духу Гарашанинових идеја: Србија и неослобођено Српство 1868-1976“, Историјска библиотека (Београд: Просвета, 1994)
  • Василије Ђ. Крестић (1932-): „Косово и Метохија током векова: Зубља“ (Приштина: Григорије Божовић, 1995)
  • Андрија Раденић (1913-2012): „О масонерији и масонима у Србији: Мит и стварност“ (стр. 169-226), Историјски часопис (1995-1996) Књ. XLII-XLIII (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 1997)
  • Михаило Војводић (1938-): „Рад Друштва Светог Саве 1886-1891“, Братство II (Београд: Друштво „Свети Сава“, 1998)
  • Даница Поповић (1951-): „Манастир Св. Тројице Русинице успони и разарања“ (стр. 31-48), Историјски часопис Књ. XLV-XLVI (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 2000)
  • Момир Д. Самарџић (1974-): „Статут Друштва Светог Саве из 1880. године“ (стр. 203-222), Мешовита грађа »Miscellanea«, Нова серија Књ. XXIV (Београд: Историјски институт Српске академије наука и уметности, 2005)
  • Ирена Арсић (1959-): „Матија Бан и покушај оснивања Друштва Светог Саве“ (стр. 64-75), Братство IX (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2005)
  • Љубинко Раденковић (1951-): „Кривотворење фолклора и митологије: Неки словенски примери“, Зборник Матице српске за књижевност и језик Књига 53, Свеске 1-3 (Нови Сад: Матица српска, 2005)
  • Љубомир Никић (1925-1990) / Никша Н. Стипчевић (1929-2011) / и др.: „МИЛОЈЕВИЋ Милош“ / „КАЋАНСКИ Стеван Владислав“ / „МИЛИЋЕВИЋ Милан Ђ.“ / „СРЕЋКОВИЋ Пантелија, Панта“ / „НИКОЛАЈЕВИЋ Светомир“ / „КОВАЧЕВИЋ Љубомир“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2007)
  • Душан М. Бабац (1969-): „Српска војска у ратовима за независност 1876-1878“ (Београд: Медија центар „Одбрана“, 2011)
  • Славиша Р. Недељковић (1966-): „Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. године“ (стр. 283-306), Вардарски зборник 8 (Београд: Српска академија наука и уметности, 2011)
  • Михаило Војводић (1938-): „Оснивање Друштва Светог Саве“ (стр. 11-19), Братство XV (Београд: Друштво „Свети Сава“, 2011)
  • Данило Б. Коцић (1949-): „Лесковачки писци: трагови и трагања II“ (Лесковац: Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце / Удружење писаца града Лесковца, Издавачка кућа „Филекс“, 2015)

Галерија: Милош С. Милојевић[уреди]

Спољашње везе[уреди]