Шаптач у тами

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Šaptač u tami
Korice knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Whisperer in Darkness
AutorH. F. Lavkraft
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
naučna fantastika
Izdavanje
Datumavgust 1931.

Šaptač u tami (engl. The Whisperer in Darkness) je novela američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta. Napisana je 1930, a prvi put je objavljena u avgustu 1931. godine u časopisu Weird Tales.[1] Slično „Boji izvan ovog svemira” (1927), ova priča je mešavina horora i naučne fantastike. Iako ima brojne reference na Ktulu mitove, priča nije centralni deo njih, već odražava pomak u Lavkraftovom pisanju do ovog trenutka ka naučnoj fantastici. Priča takođe predstavlja Mi-Go, vanzemaljsku rasu gljivičnih stvorenja.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priču pripoveda Albert N. Vilmart, profesor književnosti na Univerzitetu Miskatonik u Arkamu, Masačusets. Kada lokalne novine počnu da izveštavaju o čudnim stvarima viđenim kako plutaju u rekama tokom velike poplave u Vermontu, Vilmart biva uvučen u kontroverzu u vezi sa stvarnošću i značajem ovih pojava. On je na strani skeptika, okrivljujući stare legende o čudovištima koja žive u nenaseljenim brdima koja otimaju ljude koji se upuštaju previše blizu njihovoj teritoriji.

Vilmart prima pismo od Henrija Ventvorta Ejklija, čoveka koji živi u izolovanoj seoskoj kući u blizini Taunšenda u Vermontu, koji tvrdi da ima dokaz koji će uveriti Vilmarta da prestane da dovodi u pitanje postojanje stvorenja. Razmenjuju dva pisma koja uključuju izveštaj o vanzemaljskoj rasi koja peva sa ljudskim agentima u obožavanju nekoliko bića, uključujući Ktulua i Niarlatotepa, od kojih će potonji „navući izgled ljudi, masku od voska i odoru koja ga krije”.

Agenti presreću Ejklijeve poruke i svake noći uznemiravaju njegovu seosku kuću. Oni razmenjuju vatru i mnogi Ejklijevi psi čuvari su ubijeni, kao i nekoliko agenata. Kasnije, Ejkli izveštava da je ubio pripadnike vanzemaljske rase, opisujući kako krvare bolesnu zelenkastu tečnost. Iako se Ejkli sve više izražava u pismima, naglo je promenio mišljenje. Piše da se susreo sa bićima i saznao da su miroljubivi. Štaviše, naučili su ga čudesima kakve nije mogao ni da zamisli. On poziva Vilmarta da ga poseti i da sa sobom ponese pisma i fotografske dokaze koje mu je poslao. Vilmart nevoljno pristaje.

Vilmart pronalazi Ejklija u jadnom fizičkom stanju, nepokretnog u stolici u mraku. Ejkli govori Vilmartu o bićima i čudima koja su mu otkrila. On takođe kaže da bića mogu hirurški izvući ljudski mozak i staviti ga u kanister u kojem može da živi neograničeno, kao i da izdrži surove uslove svemirskog putovanja. Ejkli govori da je pristao da krene na takvo putovanje i pokazuje na cilindar koji nosi njegovo ime. Vilmart takođe osluškuje mozak u cilindru dok govori, putem priključenih uređaja, o pozitivnim aspektima putovanja i zašto bi Vilmart trebalo da mu se pridruži u putovanju do Jugota, vanzemaljske ispostave na Plutonu. Tokom ovog razgovora, Vilmart ima nejasan osećaj nelagodnosti, posebno zbog Ejklijevog neobičnog načina zujavog šaputanja.

Tokom noći, neispavani Vilmart čuje uznemirujući razgovor sa nekoliko glasova, od kojih su neki izrazito bizarni. Kada sve utihne, on se šunja dole da istraži. Otkriva da Ejkli više nije prisutan, ali je ogrtač koji je nosio odbačen u stolicu. Kada bolje pogleda, on dolazi do užasavajućeg otkrića kod ogrtača zbog koga beži sa farme, kradući Ejklijev auto. Kada policija istraži sledećeg dana, ne nalazi ništa osim kuće izrešetane metkovima. Ejkli je nestao zajedno sa svim fizičkim dokazima o vanzemaljskom prisustvu.

Kako se priča završava, Vilmart obelodanjuje otkriće zbog kojeg je pobegao u strahu: Ejklijevo odbačeno lice i ruke. Njih je nešto neljudsko iskoristilo da se maskira u ovog čoveka. Sada sa sigurnošću veruje da je cilindar u toj mračnoj sobi sa tim šaputavim stvorenjem sadržao mozak Henrija Ventvorta Ejklija.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Albert Vilmart[uredi | uredi izvor]

Pripovedač priče, Albert N. Vilmart, opisan je kao folklorista i docent engleskog jezika na Univerzitetu Miskatonik. On istražuje čudne događaje koji su usledili nakon istorijskih poplava u Vermontu 1927. godine.

Vilmart se pominje i u Lavkraftovom delu U planinama ludila, gde pripovedač primećuje da bi voleo da nije „toliko razgovarao sa onim neprijatno učenim folkloristom Vilmartom na univerzitetu”.[2] Na drugom mestu, priča pominje „divlje priče o kosmičkim brdskim tuđinskim stvorenjima koje je ispričao kolega folklorista u Miskatonikovom odeljenju za engleski jezik”.[3]

Vilmart je glavni lik u pripoveci Frica Lajbera „Do Arkama i zvezda”, napisanoj i verovatno smeštenoj u 1966, kada je sada sedamdesetogodišnji profesor predsedavajući Miskatonikovog odseka za književnost. Lajber ga opisuje kao „vitkog [i] srebrne kose”, sa „podrugljivim sardoničnim prizvukom koji je naveo da ga neki nazivaju 'neprijatnim', a ne jednostavno 'veoma' eruditnim”.[4] On priznaje da je održavao „poprilično bliži kontakt sa Plutoncima ili Jugotijancima nego što je možda čak i stari Dajer nagađao”.[5] Vilmart primećuje u priči: „Nakon što provedete svoj odrasli život u Miskatoniku, otkrivate da ste razvili prilično drugačije razumevanje razlike između imaginarnog i stvarnog od marve.”[6]

U romanu The Burrowers Beneath Brajana Lamlija i njegovim nastavcima, Fondacija Vilmart je organizacija sa sedištem u Arkamu posvećena borbi protiv onoga što Lamli naziva božanstvima Ktulu ciklusa.

Robert M. Prajs opisuje Vilmarta kao „uzornog Lavkraftovog protagonistu... Vilmart počinje blaženo kao neznalica i prekasno saznaje strašnu istinu, i to tek posle duge borbe sa svojim početnim racionalističkim skepticizmom”.[7]

Roman Ukleta brda Lorensa Kinga iz 2018. pretpostavlja da se Vilmart vratio na Ejklijevu farmu i da ga je zamenio Mi-Go „šaptač”. U svom liku dr Vilmarta, Mi-Go se vraća na Univerzitet Miskatonik čekajući ispunjenje svoje svrhe na Zemlji.

Henri Ejkli[uredi | uredi izvor]

Henri Ventvort Ejkli je folklorista iz Vermonta i dopisnik Alberta Vilmarta. Ejkli je postao istaknuti akademik, verovatno u proučavanju folklora. Njegova žena je umrla 1901. nakon što je rodila njegovog jedinog naslednika, Džordža Gudinafa Ejklija. Kada je otišao u penziju, Ejkli se vratio u dom svojih predaka, dvospratnu seosku kuću u brdima Vermonta u blizini obronaka Tamne planine. U septembru 1928. posetio ga je profesor Vilmart, koji je istraživao bizarne legende ovog kraja. Ubrzo nakon toga, Ejkli je misteriozno nestao iz svog doma na vrhu planine − iako je Vilmart verovao da je postao žrtva mahinacija zlokobnih Gljiva sa Jugota. S. T. Džoši je sugerisao da je moguće stvorenje koje se maskiralo u Ejklija zapravo Niarlatotep, zbog citata iz onoga što Mi-Go peva na fonografskoj ploči: „Niarlatotepu, moćnom glasniku, sve se mora reći. I on će navući privid ljudi, voštanu masku i odoru koja će ga sakriti, i sići ​​će iz sveta sedam sunaca da se ruga...” On piše da se „ovo čini kao jasna aluzija na Niarlatotepa prerušenog Ejklijevim licem i rukama, ali ako jeste, to znači da je u ovom trenutku Niarlatotep, u telesnom obliku, jedan od gljiva — posebno ako je, kao što se čini verovatnim, Niarlatotep jedan od dva glasa koja Vilmar čuje na kraju.” Džoši napominje da je ovo problematično, jer „ako je Niarlatotep (kako su ga kritičari nazvali) 'menjač oblika', zašto bi morao da obuče Ejklijevo lice i ruke umesto da se samo preoblikuje u Ejklija?”[8]

U svom nastavku Šaptača u tami, „Dokumenti u slučaju Elizabet Ejkli” (1982), Ričard A. Lupof istražuje ideju da Ejkli nije postao plen Mi-Go kao što se sugeriše u knjizi, već umesto toga im se dobrovoljno pridružio. Lupof takođe predlaže da je Ejkli bio vanbračni sin Abednega Ejklija, sveštenika vermontske sekte crkve Stari Visdom, i Sare Filips, Abednegove sluškinje.[9]

Džordž Gudinaf Ejkli[uredi | uredi izvor]

Pominje se u priči kao sin Henrija Ventvorta Ejklija. Džordž se preselio u San Dijego, nakon što je njegov otac otišao u penziju.

U priči „Užas iz dubina” Frica Lajbera iz 1976. pominje se da je Ejklija konsultovao profesor Albert Vilmart u njegovom domu u San Dijegu 1937. godine.

„Dokumenti u slučaju Elizabet Ejkli” opisuje Ejklija, inspirisanog jevanđelistkinjom Ejmi Mekferson, koji je pokrenuo sektu pod nazivom Bratstvo Duhovne svetlosti i služio kao njen vođa, ozareni otac. Nakon njegove smrti, ulogu je preuzela njegova unuka Elizabet Ejkli.

Godine 1928, Lavkraft je putovao kroz ruralni Vermont sa čovekom po imenu Artur Gudinaf. Tokom svog izleta, upoznao je lokalnog farmera sa imenom koje upadljivo podseća na nesrećnog lika iz Lavkraftove priče: Berta G. Eklija.[10]

Nojes[uredi | uredi izvor]

Uglavnom nepoznat čovek koji je u savezu sa Mi-Go, ili Spoljnima, i povezan je i sa nestankom lokalnog farmera, čoveka po imenu Braun, i sa obezbeđenjem Mi-Go logora. Pomogao je Vilmartu po njegovom dolasku u Bratlboro i odveo ga u Ejklijev dom. Nakon toga, Nojes se vidi i čuje kako spava na sofi tokom Vilmartovog bekstva.

U romanu Ukleta brda Lorensa Kinga, Nojes se vraća i kao pomoćnik i kao prepreka zlokobnoj zaveri Mi-Go „šaptača”.

Inspiracija[uredi | uredi izvor]

Prva strana originalnog rukopisa

U Šaptaču u tami, pripovedač Albert Vilmart u početku odbacuje one koji veruju da neljudska stvorenja naseljavaju brda Vermonta kao „samo romantičare koji su uporno pokušavali da u stvarni život unesu sanjalački sjaj sveta neuhvatljivog 'malog naroda' koje su proslavila sjajna dela strave i užasa Artura Makena.”[11] Ova rečenica, tvrdi proučavalac Lavkrafta Robert M. Prajs, predstavlja priznanje duga koji Lavkraftova priča duguje Makenovom Romanu o crnom pečatu (1895). On piše:

Otišao bih toliko daleko da bih u suštini napravio prepravku, novu verziju Makena. U oba slučaja imamo profesora, antikvara, koji prati svoja zanimanja za ono što bi većina odbacila kao sujeverje na opasnoj ekspediciji u čudnu oblast zlokobnih brda pod kupolom. Mami ga čudno izrezbareni crni kamen koji izgleda kao opstanak starije predljudske rase sada skrivene u tim misterioznim brdima... Lavkraft deli ulogu Makenovog profesora Grega između profesora Vilmarta i naučnika samotnjaka Ejklija... To je Ejkli, a ne profesor, koji na kraju nestaje u kandžama starije rase. Vilmart ostaje da ispriča priču, kao Makenova gospođica Lali.

Prajs ističe paralelne pasuse u dve priče: Gde Maken pita: „Šta ako je opskurna i užasna rasa u brdima ipak preživela...?”[12] Lavkraft nagoveštava „skrivenu rasu monstruoznih bića koja se krila negde među udaljenijim brdima”. Tamo gde Maken pominje „čudne oblike koji se brzo skupljaju usred trske, pored vode u reci”,[13] Lavkraft govori o „izvesnim čudnim pričama o stvarima koje su pronađene kako plutaju u nekim od nabujalih reka”. Prajs sugeriše da je Makenova referenca na izveštaje o ljudima „koji su na čudan način nestali sa zemlje”[14] podstakla Lavkrafta da zamisli ljude koji su bukvalno odvedeni sa Zemlje.[15]

Kao što su primetili kritičari kao što su Prajs i Lin Karter,[16] Šaptač u tami se takođe poziva na imena i koncepte iz Kralja u žutom Roberta V. Čejmbersa, od kojih su neki ranije pozajmljeni od Embrouza Birsa. U jednom pismu Klarku Eštonu Smitu, Lavkraft je napisao da „Čejmbers mora da je bio impresioniran 'Žiteljom Karkoze' i 'Pastirom Haitom', koji su prvi put objavljeni tokom njegove mladosti. Ali on čak poboljšava Birsa u stvaranju drhtave pozadine užasa — nejasnog, uznemirujućeg sećanja zbog kojeg se nerado previše snažno koristi sposobnost sećanja.”[17]

Poplave u Vermontu koje je Vilmart pominjao na početku priče, koje su pokrenule njegovo interesovanje za slučaj, bile su prava prirodna katastrofa koja je pogodila ovu državu 1927. godine.

Ideja o održavanju ljudskog mozga živim u tegli (sa mehaničkim priključcima koji omogućavaju vid, sluh i govor) kako bi se omogućilo putovanje u oblastima koje su negostoljubive za telo možda je inspirisana knjigom Svet, meso i đavo Dž. D. Bernala, koji opisuje i sugeriše izvodljivost sličnog uređaja. Knjiga je objavljena 1929. godine, samo godinu dana pre nego što je Lavkraft napisao svoju priču.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Pored toga što je pravi primer Lavkraftove karakteristične neo-okultne vrste horora, u doba kada se ovaj žanr skoro u potpunosti sastojao od duhova, vampira, goblina i sličnih tradicionalnih priča, Šaptač u tami je jedno od najranijih književnih pojava sada već klišeiranog koncepta izolovanja mozga (iako slučaj vanzemaljskog mozga nije transparentan kao kod kasnijih filmskih primera ovog tropa).

Priča zadržava neke naizgled natprirodne elemente, kao što je tvrdnja da se vanzemaljske gljive, iako su vidljive golim okom i fizički opipljive, ne registruju na fotografskim pločama i umesto toga stvaraju snimak u kojoj nema stvorenja (što je nemoguće za bilo koji poznati zakon optike, iako je ovo osobina koja se obično pripisuje vampirima), iako se u priči pominje da je to moguće zbog gljivične i vanzemaljske strukture stvorenja koja funkcioniše drugačije od bilo kojeg poznatog fizičkog organizma. Navodi se da elektroni ovih gljivičnih vanzemaljaca poseduju drugačiju frekvenciju vibracija koja bi zahtevala razvoj nove tehnike od strane hemičara da bi se snimila njihova slika.

Prijem[uredi | uredi izvor]

U pismu časopisu Weird Tales iz januara 1932. Donald Vandrej je pohvalio Šaptača u tami, kao i „Seme smrti” Dejvida H. Kelera i priče Klarka Eštona Smita.[18] Robert Vajnberg je tvrdio da je kraj priče „predvidljiv”. Međutim, Vajnberg je takođe pohvalio „detaljnu izradu” Šaptača u tami, tvrdeći da je stvorio „sjajno raspoloženje kome nije trebalo iznenađenje da bi ga učinilo klasikom fantastičnog horora”.[19]

Povezana dela[uredi | uredi izvor]

Sledeći odlomak iz Šaptača u tami navodi imena raznih bića i mesta koja se javljaju u delima Lavkrafta i drugih pisaca:

Našao sam se suočen sa imenima i izrazima koje sam čuo ranije u najgrozomornijim kontekstima — Jugot, Veliki Ktulu, Tsatuga, Jog Sotot, R'lijeh, Niarlatotep, Azatot, Hastur, Jian, Leng, jezero Hali, Betmura, Žuti znak, L'mur-Katulos, Bran i Magnum Inominandum…

Među manje poznatim imenima koja se ovde pominju su:

Betmura
Betmura je legendarni grad u istoimenoj priči lorda Dansenija, omiljenog Lavkraftovog autora.[20]
Bran
Bran je drevno britansko pagansko božanstvo. Međutim, u ovom kontekstu, Lavkraft se poziva na Brana Maka Morna, poslednjeg kralja Pikta u fikciji mačeva i magije Roberta E. Hauarda. Referenca je omaž Hauardu, jednom od njegovih dopisnika.[21]
L'mur-Katulos
L'mur se može odnositi na Lemuriju, legendarni potopljeni kontinent u Ktulu mitovima.[22] Katulos je atlantski čarobnjak, naslovni lik priče „Lobanjoliki” Roberta E. Hauarda. Jedan čitalac je pisao Hauardu pitajući ga da li naziv Katulos potiče od Ktulua. Hauard je ovo pomenuo u jednom pismu Lavkraftu; Lavkraftu se dopao pojam i u svom odgovoru je rekao da bi u budućnosti mogao da uvede ovo ime u mitove.[23]
Magnum Inominandum
Magnum Innominandum na latinskom znači „veliki koga ne treba imenovati”.[24]
Jian
Jian se verovatno odnosi na Jian-Ho. U pripoveci „Kroz kapije srebrnog ključa” (1934), napisanoj u saradnji između Lavkrafta i E. Hofmana Prajsa, Jian-Ho je „užasan i zabranjen grad” na visoravni Leng. Jian se takođe može odnositi na izmišljeni grad Jian, u pripoveci „Tvorac meseca” (1896) Roberta V. Čejmbersa (jednog od Lavkraftovih omiljenih autora).[25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Straub, Peter (2005). Lovecraft: Tales. The Library of America. str. 823. ISBN 1-931082-72-3. 
  2. ^ H. P. Lovecraft, At the Mountains of Madness, At the Mountains of Madness.
  3. ^ Lovecraft, At the Mountains of Madness.
  4. ^ Fritz Leiber, "To Arkham and the Stars", Tales of the Lovecraft Mythos, p. 319.
  5. ^ Leiber, str. 326
  6. ^ Leiber, str. 321
  7. ^ Robert M. Price, The Dunwich Cycle, p. xi.
  8. ^ H. P. Lovecraft (2011). S. T. Joshi, ur. The Call of Cthulhu and Other Weird Tales. Penguin. str. 402. 
  9. ^ Price, "About 'Documents in the Case of Elizabeth Akeley'", p. 212, The Hastur Cycle.
  10. ^ Pearsall, The Lovecraft Lexicon, p. 51.
  11. ^ H. P. Lovecraft, "The Whisperer in Darkness", The Dunwich Horror and Others. Arhivirano avgust 14, 2007 na sajtu Wayback Machine
  12. ^ Arthur Machen, "The Novel of the Black Seal", The Hastur Cycle, p. 138.
  13. ^ Machen, str. 134
  14. ^ Machen, str. 136
  15. ^ Price, p. xii.
  16. ^ Lin Carter, The Spawn of Cthulhu.
  17. ^ H. P. Lovecraft, letter to Clark Ashton Smith, June 24, 1927; cited in Price, p. viii.
  18. ^ "The Reader Speaks: Reaction to Clark Ashton Smith in the Pulps" by T. G. Cockcroft, in The Dark Eidolon: The Journal of Smith Studies, July 1989.
  19. ^ Robert Weinberg, The Weird Tales Story.FAX Collector’s Editions. . ISBN 0913960160.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)(p.34)
  20. ^ Pearsall 2005, str. 82
  21. ^ Pearsall 2005, str. 93
  22. ^ Pearsall, "L'mur-Kathulos", pp. 259.
  23. ^ Price 2001, str. 252
  24. ^ Pearsall, "Magnum Innominandum", pp. 264.
  25. ^ Pearsall, "Yian", "Yian-Ho", pp. 437.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lovecraft, Howard P. (1984) [1931]. „The Whisperer in Darkness”. Ur.: S. T. Joshi. The Dunwich Horror and OthersNeophodna slobodna registracija (9th corrected printing izd.). Sauk City, WI: Arkham House. ISBN 0-87054-037-8.  Definitive version.
  • Pearsall, Anthony B. (2005). The Lovecraft Lexicon (1st izd.). Tempe, AZ: New Falcon Pub. ISBN 1-56184-129-3. 
  • Price, Robert M. (2001). Nameless Cults: The Cthulhu Mythos Fiction of Robert E. Howard (1st izd.). Chaosium, Inc. ISBN 1-56882-130-1. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шаптач_у_тами&oldid=27360481”