Šinoda Masahiro
Šinoda Masahiro (jap. 篠田 正浩, rođen 1931), japanski reditelj koji se istakao svojim eksperimentalnim filmovima koji su bili deo japanskog novog talasa u kinematografiji tokom 1960-ih godina.[1]
Delo[uredi | uredi izvor]
Šinoda Masahiro bio je jedan od trojice reditelja novog talasa u studiju Šočiku, uz Ošima Nagisu i Jošida Kidžua.[1] Šinoda je režirao svoj prvi film, Karta za ljubav u jednom pravcu (Koi no katamiči kippu) , 1960. To je priča o ambicioznoj japanskoj pop zvezdi koja svoju titulu preuzima iz pesme Nila Sedake. Međutim, njegov drugi film, Suvo jezero (Kavaita mizumi, 1960), pruža tematski ambiciozniji marker za novu fazu u japanskoj kinematografiji, prikazujući buntovnog studenta koji se odvaja od svojih kolega članova nacionalnog studentskog tela Zengakuren tokom demonstracija zbog obnavljanja Anpo sporazuma, gajeći snove o radikalnijim aktivnostima. Takemicu Toru je pisao muziku, dok je scenario Terajama Šudžija označio prvu od nekoliko saradnji sa rediteljem, uključujući i Moje lice crveno u zalasku sunca (Juhi ni akai ore no kao, 1961) i Suze na lavljoj grivi (Namida o, shishi no tategami ni, 1962), koje su kombinovale elemente omladinskog filma i jakuza žanra, i kasnijeg Buraikana (1970) , zasnovan slobodno na Kabuki drami Kavatake Mokuamija (1816–1893) i portretisanje brojnih likova tokom perioda Tenpo ustanaka 1837. u prepoznatljivom, modernističkom stilu.[2]
Za razliku od mnogih njegovih savremenika Novog talasa, Šinoda je ostao u studijskom sistemu sve do svog 12. filma Samuraj špijun (Ibun Sarutobi Sasuke, 1965). Njegov rad za Šočiku uključuje Bledi cvet (Kavaita hana, 1964), jakuza film snimljen u stilu američkog noara; Atentat (Ansacu, 1964), bakumacu-mono zasnovan na ubistvu Ji Naosukea (1815–1860), visokog zvaničnika odgovornog za otvaranje japanskih luka za trgovinu sa Amerikom; i adaptacija romana Kavabate Jasunarija Lepota i tuga (Ucukušisa to kanašimi to, 1965), savremena priča o romanopiscu koji prolazi kroz krizu srednjih godina koji se još jednom emocionalno vezuje za bivšu ljubavnicu i njenu lezbejsku partnerku.[2]
Umesto da se suoči sa ustaljenom japanskom tradicijom ili verovanjima sa određene političke pozicije, Šinodin analitički pristup generalno ih je dekonstruisao i izložio za analizu, često putem poznatih istorijskih događaja i likova. Njegovi filmovi uključuju Ostrvo kazne (Šokei no šima, 1966), koje je adaptirao Išihara Šintaro iz romana Takeda Taidžuna o ratnom pritvorskom centru za maloletnike na udaljenom ostrvu; Dvostruko samoubistvo (Šindžu-ten Amidžima, 1969), produkcija Ceha umetničkih pozorišta (ATG) zasnovana na često snimanoj Bunraku drami o osuđenoj ljubavi Čikamacu Monzaemona, koja koristi brehtovsku napravu lutkara obučenih u crno koji se pojavljuju iza ljudskih glumaca da upravljaju njihovim sudbinama; Tišina (Činmoku, 1971), adaptacija romana Endoa Šusakua o progonjenim jezuitskim misionarima u Japanu iz 17. veka; Himiko (1974), takođe u produkciji ATG, zasnovan na mitskoj šamanskoj kraljici iz trećeg veka; Demonsko jezero (Jašagaike, 1979), natprirodna priča prilagođena iz priče Izumi Kjoke; MakArturova deca (Setouči šonen jakiudan, 1984), drama o omladinskoj bejzbol reprezentaciji smeštena u vreme okupacije; Gonza kopljanik (Čikamacu Monzaemon: Jari no Gonza, 1986), zasnovan na Bunraku komadu Čikamacu Monzaemona o ratniku koji vlada veštinom čajne ceremonije; Plesačica (Maihime, 1989), japansko-nemačka koprodukcija zasnovana na poluautobiografskom prikazu romanopisca Mori Ogaija o njegovoj ljubavi prema mladoj nemačkoj balerini tokom njegovog boravka u Berlinu od 1884. do 1888. godine; Sovin zamak (Fukuro no širo, 1999), poput Atentata, adaptacije priče od Šiba Rjotaroa, ovog puta o nindžama i smeštene na kraju 16. veka, koja je u velikoj meri koristila kompjuterski generisane slike; i Špijun Sorge (Supai Zorge, 2003), o aktivnostima sovjetskog špijuna Riharda Zorgea u Japanu pre Drugog svetskog rata.[2]
Filmovi[uredi | uredi izvor]
- Bledi cvet (Kavaita hana, 1964), jedan od Šinodinih najuspešnijih filmova, bavi se složenim i tradicionalnim odnosima jakuza. Iako glavni junak na kraju gine zbog svoje pripadnosti organizovanom kriminalu, film prikazuje jakuze sa toliko razumevanja i karakterizacije da je reditelj bio optužen pred japanskom cenzurom za anarhizam, što je odložilo emitovanje filma za 9 meseci. Ovaj film poslužio je kao obrazac kasnijeg žanra filmova o jakuzama.[1]
- Atentat (Ansacu, 1963), istorijska drama smeštena u 1863, koja se bavi zaverama u poslednjim danima Tokugava šogunata. Šinoda se ne bavi istorijom, koliko ljudima u njoj. Događaji su prikazani iz perspektive likova koji bi u tradicionalnom filmu bili obeleženi kao zlikovci, a moralna pozadina svih junaka do kraja ostaje ambivalentna.[1]
- Sa lepotom i tugom (Ucukučisa to kanašimi to, 1965), Oblaci u suton (Akanegumo, 1967) i Proterana Orin ili Simfonija u sivom (Hanare goze orin, 1977) imaju za protagoniste napaćene žene (koje je većinom igrala rediteljeva supruga, Ivašita Šima), koje sudbina vodi krajnjem uništenju.[1]
- Dvostruko samoubistvo (Šindžu ten no amidžima, 1969), zasnovano na istoimenoj lutkarskoj drami (bunraku) koju je napisao Čikamacu. Ovaj film prikazuje klasičan sukob između ljubavi i dužnosti, u kome ljubav lako propada, a ljudi su samo marionete u rukama sudbine.[1]
- Skandalozne avanture Buraikana (Buraikan, 1970), koji se bavi kabuki pozorištem.[1]
- Himiko (1974), istorijska drama smeštena u preistorijski Japan, koja prikazuje život i smrt kraljice Himiko (180-248). Film je zasnovan na dostupnim istorijskim izvorima, a preistorijski Japan prikazan je originalno i smelo: junaci se ponašaju u skladu sa varvarskim vremenom u kome žive, nasilje je sveprisutno i nesputano, a erotske scene prikazane su sa otvorenošću neobičnom za japansku kinematografiju.[2]
- Gonza kopljanik (Jari no Gonza, 1986), bunraku drama, takođe po Čikamacuovom delu.[1]
- Zamak sova (Fukoro no širo, 1996), samurajski film (čambara).[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z Richie, Donald (2005). A hundred years of Japanese film : a concise history, with a selective guide to DVDs and videos. Paul Schrader (Rev. ed izd.). Tokyo: Kodansha International. str. 204—208. ISBN 4-7700-2995-0. OCLC 61116307.
- ^ a b v g Sharp, Jasper (2011). Historical dictionary of Japanese cinema. Lanham, Md.: Scarecrow Press. str. 218—219. ISBN 978-0-8108-5795-7. OCLC 707023100.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
