Јајои период

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу


Период културе Јајој (弥生時代, Yayoi jidai) према јапанским историчарима је прелазни период између каменог и металног доба, односно време у коме су истовремено постојала камена, бронзана и метална оруђа. Ова ера историје Јапана је традиционално датирана на 300 п. н. е. – 300. године.[1] Од 1980-их научници тврде да период који је раније класификован као прелазак из Ђомонског периода треба да буде рекласификован као рани Јојој.[2] Датум почетка ове транзиције је контроверзан, са проценама у опсегу од 10. до 6. века п. н. е.[3][4]

Развој металног доба, обично, почиње појавом бронзаних оруђа, после којих се јављају гвоздена оруђа. Јапан је међутим, под утицајем кинеске културе династије Хан, ушао у период гвозденог доба непосредно из каменог доба. Због тога су у почетном периоду металног доба у Јапану истовремено коришћена камена, бронзана и гвоздена оруђа.[1]

Периодизација[уреди]

Јапански научници деле период Јајој културе на три фазе:

  1. Рани Јајој (300 год. п. н. е. - 100 год. п. н. е.) - интензивирање земљорадње и почетак коришћења метала;[3]
  2. Средњи Јајој (100 год. п. н. е. - 100 год. н.е.) - даљи развој коришћења метала, посебан развој културе бронзе у Северном Кјушу и Централном Јапану (Кинај), развој керамике и производње пиринча
  3. Касни Јајој (100 год. н.е. - 300 или 250 год. н.е.) - јачање племенских савеза и дипломатски контакти са Кином, добијање златног печата од кинеског цара

Сам почетак периода Јајој често је веома тешко раздвојив од периода Јомон. Занимљиво је да су први типови керамике који се могу датовати као керамика Јајој типа, као и оруђа и начин сахрањивања веома мало разликује од наслеђа периода Јомон. Оно што је убрзало прихватање континенталних културних модела јесте све већа експанзија кинеских династија Хан и све већи број имиграната с почетка III века п. н. е.

Опште карактеристике[уреди]

Јајој период је традиционално датиран од 300 п. н. е. до 300. године.[1] Током овог периода Јапан је прешао у перманентно насељено пољопривредно друштво.[5][6]

Најранија археолошка евиденција постојања Јојој периода је нађена у северном Кјушу,[7] мада је то још увек предмет дебате. Јојој култура се брзо раширила до главног острва Хоншу, мешајући се са аутохтоном Ђомонском културом.[8] Једна недавна студија у којој је кориштена убрзана масена спектрометрија за анализирање карбонизованих остака на керамичким и дрвеним колцима, сугерише да датирају из периода 900-800 године п. н. е., 500 година раније него што се раније веровало.[3]

Име Јајој је позајмљено од локације у Токију, где је грнчарија овог периода први пут била нађена.[9] Јојојска грчарија је била једноставно декорисана и произведена је користећи исте технике бојења као и оне кориштене на Ђомонској грчарији.[10] Јајојске занатлије су правиле бронзана церемонијална звона (дотаку), огледала, и оружја. До краја 1. века, Јојојски фармери су почели да користе гвоздена пољопрвредна оруђа и оружје.

У време када су се преци савремених Јапанаца, живећи изоловано на Јапанским острвима, налазили дужи период на културном нивоу каменог доба, на континенту је народ Хан већ ушао у метално доба. Династија Хан ширила је свој утицај на околне земље, укључујући Корејско полуострво и Јапанска острва.[11]

Ране кинеске хронике у три наврата говоре о Јапану (Историја ране династије Хан) из I века п. н. е., у којој се, у географском прегледу, наводи да на острвима у океану, близу Ло-ланг живе људи народ Ва, који су подељени у више од 100 краљевства и да периодично (годишње) плаћају данак кинеском императору.

Постоји мишљење да су носиоци културе Јајои, била прекоморска племена из Јужне Кореје која су се доселила на Јапанска острва и покорила племена, носиоце културе Јомон. Досељеници, чији је ниво социјално-економског развоја био виши него код староседелаца и који су достигли савршеније производне односе у пољопривреди и занатству, донели су са собом бронзана и гвоздена оруђа, културу гајења пиринча, довели коње, краве.

Друштвени односи[уреди]

Са развитком земљорадње са наводњавањем, за обраду и иригацију земљишта био је потребан заједнички рад у знатно већем обиму него у данашње време. Људи су почели да се концентришу у насељима (земљорадничка заједница). Појавила се могућност сакупљања вишка намирница, издвојили су се људи који су располагали већим или мањим богатством, зависно од количине коришћења радне снаге. Они који су имали вече богатство потчињавали су оне који су имали мање, претварајући их понекад у своје робове. Тако се стварао систем односа класне експлоатације.

Записи у хроници Хан Шу да народ Ва има више од сто држава, дозвољава претпоставку да је веч тада у Јапану постојало више од „сто држава“ (вероватно племенских заједница или савеза). У кинеским летописима јапанска земљорадничка заједница (означава се идеограмом „држава“ - куни) се састојала од села (мура), а села од кућних заједница (шитаи, кјотаи), идентичних великој породици (задрузи), која је територијално представљала газдинство (ко), газдинство се састојало од 5-6 насеобина типа земуница (татеана).

Племенски савез Јаматаи[уреди]

Основу стварања државне организације Јапана представља савез племена. Наиме, у току међусобних, сталних ратовања племена долазило је до њиховог мешања и стварања савременог облика Јапанаца, продубљивало се распадање поретка првобитне заједнице, стварао се слој имућних чланова заједнице који су били на челу великих породичних групација (задруга), формирала се јапанска народност.

У току борбе племена формиран је племенски савез, које је, по подацима конеских летописа, на челу била жена Химико. Период владавине Химико био је приближно од 173. до 250. године н.е. Овај племенски савез Јаматај налазио се или на острву Кјушу или на острву Хоншу.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Keally, Charles T. (3. 06. 2006). „Yayoi Culture”. Japanese Archaeology. Charles T. Keally. Приступљено 19. 03. 2010. 
  2. ^ Habu, Junko (2004). Ancient Jomon of Japan. Cambridge University Press. стр. 258. ISBN 978-0-521-77670-7. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Shōda, Shinya (2007). „A Comment on the Yayoi Period Dating Controversy”. Bulletin of the Society for East Asian Archaeology. 1. 
  4. ^ Mizoguchi, Koji (2013). The Archaeology of Japan: From the Earliest Rice Farming Villages to the Rise of the State. Cambridge University Press. стр. 35—36. ISBN 978-0-521-88490-7. 
  5. ^ Picken, Stuart D. B. Historical Dictionary of Japanese Business. Scarecrow Press. стр. 13. 
  6. ^ Imamura, Keiji. Prehistoric Japan: New Perspectives on Insular East Asia. University of Hawaii Press. стр. 13. 
  7. ^ „Annual Report on Research Activity 2004”. www.rekihaku.ac.jp. 
  8. ^ Kobayashi, Seiji. „Eastern Japanese Pottery During the Jomon-Yayoi Transition: A Study in Forager-Farmer Interaction”. Kokugakuin Tochigi Junior College. Архивирано из оригинала на датум 23. 09. 2009. 
  9. ^ Imamura, Keiji. Prehistoric Japan: New Perspectives on Insular East Asia. University of Hawaii Press. стр. 13. 
  10. ^ http://www.metmuseum.org/toah/hd/yayo/hd_yayo.htm
  11. ^ The Origin of the Farming in the Yayoi Period and East Asia: Establishment of High-Precision Chronology by Carbon 14 Age Analysis, National Museum of Japanese History

Литература[уреди]

  • Mizoguchi, Koji (2013). The Archaeology of Japan: From the Earliest Rice Farming Villages to the Rise of the State. Cambridge University Press. стр. 35—36. ISBN 978-0-521-88490-7. 
  • Habu, Junko (2004). Ancient Jomon of Japan. Cambridge University Press. стр. 258. ISBN 978-0-521-77670-7. 
  • Batten, Bruce Loyd (2003). To the Ends of Japan: Premodern Frontiers, Boundaries, and Interactions. Honolulu, HI: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-2447-1. 
  • Deal, William E (2006). Handbook to Life in Medieval and Early Modern Japan. New York: Facts on File.
  • Deal, William E and Ruppert, Brian Douglas (2015). A Cultural History of Japanese Buddhism. Chichester, West Sussex : Wiley Blackwell.
  • Duus, Peter (2011). "Showa-era Japan and beyond," in Routledge Handbook of Japanese Culture and Society. New York: Routledge.
  • Habu, Junko (2004). Ancient Jomon of Japan. Cambridge, MA: Cambridge Press. ISBN 978-0-521-77670-7. 
  • Hane, Mikiso (1991). Premodern Japan: A Historical Survey. Boulder, CO: Westview Press. ISBN 978-0-8133-4970-1. 
  • Henshall, Kenneth (2012). A History of Japan: From Stone Age to Superpower. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-34662-8. 
  • Imamura, Keiji (1996). Prehistoric Japan: New Perspectives on Insular East Asia. Honolulu: University of Hawaii Press. 
  • Kaner, Simon (2011). "The Archaeology of Religion and Ritual in the Japanese Archipelago," in The Oxford Handbook of the Archaeology of Ritual and Religion. Oxford: Oxford University Press.
  • Keene, Donald (1999) [1993]. A History of Japanese Literature, Vol. 1: Seeds in the Heart – Japanese Literature from Earliest Times to the Late Sixteenth Century (paperback изд.). New York, NY: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11441-7. 
  • Kerr, George (1958). Okinawa: History of an Island People. Rutland, Vermont: Tuttle Company.
  • Kidder, J. Edward (1993). "The Earliest Societies in Japan," in The Cambridge History of Japan: Volume 1. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Kumar, Ann (2008). Globalizing the Prehistory of Japan: Language, Genes and Civilisation. New York: Routledge. 
  • Maher, Kohn C. (1996). "North Kyushu Creole: A Language Contact Model for the Origins of Japanese," in Multicultural Japan: Palaeolithic to Postmodern. New York: Cambridge University Press.
  • Mason, RHP and Caiger, JG (1997). A History of Japan. Rutland, Vermont: Tuttle.
  • Meyer, Milton W. (2009). Japan: A Concise History. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield.
  • McClain, James L. (2002). Japan: A Modern History. New York, NY: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-04156-9. 
  • McCullough, William H. (1999). "The Heian Court, 794–1070," in The Cambridge History of Japan: Volume 2. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Moriguchi, Chiaki and Saez, Emmanuel (2010). "The Evolution of Income Concentration in Japan, 1886–2005," in Top Incomes : A Global Perspective. Oxford: Oxford University Press.
  • Morton, W Scott and Olenike, J Kenneth (2004). Japan: Its History and Culture. New York: McGraw-Hill.
  • Neary, Ian (2003). „Burakumin at the End of History”. Social Research. 70 (1): 269—294. JSTOR 40971613. 
  • Neary, Ian (2009). Tsutsui, William M., ур. A Companion to Japanese History. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-9339-9. 
  • Perkins, Dorothy (1991). Encyclopedia of Japan. New York: Facts on File.
  • Perez, Louis G. (1998). The History of Japan. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30296-1. 
  • Sansom, George (1958). A History of Japan to 1334. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3. 
  • Sanz, Nuria (2014). Human origin sites and the World Heritage Convention in Asia. UNESCO. 
  • Schirokauer, Conrad (2013). A Brief History of Chinese and Japanese Civilizations. Boston: Wadsworth Cengage Learning. 
  • Silberman, Neil Asher (2012). The Oxford Companion to Archaeology. New York: Oxford University Press. 
  • Takeuchi, Rizo (1999). "The Rise of the Warriors," in The Cambridge History of Japan: Volume 2. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Totman, Conrad (2005). A History of Japan. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-119-02235-0. 
  • Wakita, Osamu (1991). „The social and economic consequences of unification”. Ур.: Hall, John Whitney. The Cambridge History of Japan. 4. Cambridge University Press. стр. 96—127. ISBN 978-0-521-22355-3. 
  • Walker, Brett (2015). A Concise History of Japan. Cambridge: Cambridge University Press.

Спољашње везе[уреди]