Šugo

Klan Ašikaga	(zlatno)
Klan Hosokava	(žuto)
Klan Hatekajama	(narandžasto)
Klan Išiki	(svetlozeleno)
Klan Šiba	(svetlosivo)
Klan Toki	(smeđe)
Klan Imagava	(sivo)
Klan Jamana	(svetloplavo)
Klan Ouči	(ružičasto)
Klan Kjogoku	(plavo)
Klan Akamacu	(ljubičasto)
Klan Otomo	(zeleno)
Klan Šimazu	(crveno)
Klan Šoni	(svetložuto)

Šugo (jap. 守護, u prevodu vojni guverner, zaštitnik ili zapovednik) je japanska titula koja označava vojnog upravnika provincije u srednjovekovnom Japanu. Ova titula nastala je u vreme šogunata Kamakura (1185-1333) i postojala je sve do kraja šogunata Ašikaga (1338-1573). Svaki vojni guverner imenovao je jednog ili više zamenika, koji su nosili titulu šugodai (jap. 守護代), iz redova lokalne provincijske vlastele.^[1]

Ovlašćenja i funkcije[uredi | uredi izvor]

Period Kamakura (1185—1333)[uredi | uredi izvor]

Za razliku od civilnih upravnika provincija (kokuga) koje je postavljao carski dvor, i koji su upravljali provincijskim činovnicima i finansijama (uključujući sakupljanje poreza i raspodelu zemljišnih poseda), vojne guvernere postavljao je šogun. Funkcija šugo-a nije bila u potpunosti razvijena pod Kamakura bakufu-om (1185—1333). U provincijama su civilni guverneri (kokuga) i njihovi službenici i dalje obezbeđivali aparat administracije i sudstva, a osim Kantoa, ovi činovnici ostali su odgovorni civilnim zvaničnicima sa sedištem u Kjotu. Kako je moć ove civilne vlasti slabila, potreba za većim uticajem bakufu u provincijama postala je očigledna. Ovo jačanje šogunove vlasti u provincijama bilo je izvršeno preko jačanja vlasti šugo-a. Pod šogunatom Kamakura, šugo je imao tri specifične funkcije:

upisivanje vazala bakufu za stražu u Kjotu i Kamakuri,
suzbijanje teških zločina poput ubistva i piraterije, i
kažnjavanje izdaje.^[1]

U vreme mira vlast šugoa svodila se uglavnom na regrutovanje ljudi za stražarsku službu i suzbijanje kriminala vršenjem policijske službe u slučaju pobune, ubistva, provale, pljačke, razbojništva i piraterije.^[2]

Period Muromači (1336—1573)[uredi | uredi izvor]

Godine 1346. Muromači (Ašikaga) bakufu je dodao dva važnija ovlašćenja. Prvo je bilo suzbijanje nezakonite seče useva - omiljeni čin razbojničkih bandi. Drugo, u praktičnom smislu šugo je dobio pravo konfiskacije ili preraspodele prava na zemljište po naređenju bakufu-a. Zajedno, ove zakonske odredbe dale su šugo-u pravo da vrši glavna sudska i fiskalna ovlašćenja koja su do tada vršili organi centralne vlasti.^[1]

Šoguni iz porodice Ašikaga nastojali su da učvrste vlast nad provincijama dajući položaj šugo-a svojim rođacima i najodanijim vazalima. Tako je jedna porodica često držala vlast nad više provincija. Oko 1400. kada je moć šogunata Ašikaga bila na vrhuncu, najvažnije guvernerske porodice u srodstvu sa dinastijom Ašikaga bile su:

Hosokava - guverneri 8 provincija (Tosa, Ava, Sanuki, Bingo, Biču, Avadži, Tamba i Secu),
Hatekajama - guverneri 4 provincije (Kij, Kavači, Noto i Eču),
Išiki - guverneri 3 provincije (Tango, Vakasa i Mikava),
Šiba - guverneri 3 provincije (Ečizen, Ovari i Šinano),
Imagava - guverneri provincija Suruga i Totomi,
Šibukava - guverneri provincije Aki,
Niki - guverneri provincije Izumi,
Togaši - guverneri provincije Kaga.^[1]

Tako su 23 od ukupno 66 provincija Japana bile pod upravom šogunovih rođaka, a provincija Jamaširo bila je pod direktnom upravom bakufu-a. Iz prve tri najmoćnije guvernerske porodice (Hosokava, Hatekajama i Išiki) na smenu su birani zamenici šoguna ili regenti (kanrei), koji su vršili izvršnu vlast u šogunovoj vladi (bakufu). Još 20 provincija bilo je pod upravom porodica najodanijih vazala prve trojice šoguna Ašikaga:

Ouči - guverneri provincija Nagato i Suo,
Kjogoku - guverneri 4 provincije (Iki, Izumo, Omi i Hida),
Jamana - guverneri 5 provincija (Ivami, Hoki, Inaba, Tadžima i Iga),
Akamacu - guverneri 3 provincije (Bizen, Mimisaka i Harima),
Toki - guverneri 3 provincije (Ise, Šima i Mino),
Uesugi - guverneri provincije Ečigo,
Kavano - guverneri provincije Ijo.^[1]

Na ostrvu Kjušu, titule guvernera dodeljene su lokalnim vlastelinskim porodicama koje su podržale Ašikaga Takaudžija u građanskom ratu za preuzimanje vlasti (1336):

Šimazu - guverneri 3 provincije (Sacuma, Osumi i Hjuga)
Šoni - guverneri 2 provincije (Čikuzen i Bizen)
Otomo - guverneri provincije Bungo.^[3]

U celini gledano, vojni guverneri iz perioda Muromači imali su daleko veću vlast od onih iz perioda Kamakura, koji su delili vlast sa civilnim guvernerima koje je postavljao dvor. U periodu Muromači položaj civilnog guvernera bio je ukinut, sa retkim izuzecima (provincije Hida i Ise). Nekoliko provincija (Bingo, Izumi, Omi, Kaga, Totomi, Suruga i Hitači) bilo je podeljeno na dva šugoa, po jedan za svaku polovinu.^[2]

Šugoi perioda Muromači si i zvanično dobili razna ovlašćenja koja šugoi perioda Kamakura nisu imali, kao što je

rešavanje zemljišnih sporova,
sprovođenje presuda,
dodeljivanje poreskih prihoda (tzv. hanzei, doslovno polu-porez, jer je polovina prihoda od zemljišta - porez u pirinču poznat kao nengu - išla vlasniku imanja, a polovina ratniku koji je uživao hanzei),
sakupljanje poreza na zemljište (tzv. tansen), koji se plaćao u pirinču,
sakupljanje poreza za svoje potrebe (tzv. šugo tansen), od sredine 15. veka. Ova dva poreza obuhvatala su zemlju seljaka, kokudžina, aristokratije i hramova. Samo su carski posedi i posedi regenata (kanrei) bili izuzeti.
pravo na kuluk (besplatni rad) od lokalnih seljaka,
pravo na korišćenje pokretne imovine i stoke seljaka, naročito konja i brodova, u slučaju potrebe. U slučaju rata, oduzeti konji i brodovi često bi bili izgubljeni.^[2]

Sve veća moć i samostalnost guvenera u provincijama na kraju je dovela do građanskog rata i raspada centralne vlasti šogunata Muromači. Oninski rat (1467-1477) započeo je kao sukob guvernerskih porodica Hosokava i Jamana u samom Kjotu i ubrzo zahvatio gotovo ceo Japan.

Opadanje[uredi | uredi izvor]

Moć vojnih guvernera počela je da opada sa opadanjem centralne vlasti i uticaja šogunata Ašikaga u provincijama za vreme i posle Oninskog rata (1467-1477). U periodu anarhije i građanskog rata poznatom kao Sengoku (1467-1600), neki provincijski guverneri su se osamostalili i postali feudalni gospodari (takozvani šugo daimjo - klan Takeda u provinciji Kai), a neke su zbacili njihovi zamenici (klan Oda zbacio je guvernera Šibu u Ovariju 1552), lokalni velikaši (Saito Dosan zbacio je guvernera Tokija u provinciji Mino 1544) ili ustanci seljaka (Iko-iki u provinciji Kaga 1488). Do 1550. većina provincijskih guvernera bili su samo marionete lokalnih velikaša, koji su preko njih ostvarivali legitimitet i vršili stvarnu vlast u provincijama u njihovo ime.

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b ^v ^g ^d The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 194—198. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ ^a ^b ^v The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 235—250. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 302—308. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:3-1] v ^g ^d The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 194—198. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:1-2] v The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 235—250. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:12-3] The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 302—308. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[1]

[2]

[3]

Normativna kontrola
Državne	Japan
Ostale	Enciklopedija Britanika