Arilus cristatus
| Severnoamerička buba na točkovima | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Arthropoda |
| Klasa: | Insecta |
| Red: | Hemiptera |
| Porodica: | Reduviidae |
| Potporodica: | Harpactorinae |
| Pleme: | Harpactorini |
| Rod: | Arilus |
| Vrsta: | A. cristatus
|
| Binomno ime | |
| Arilus cristatus | |
Arilus cristatus, takođe poznat kao severnoamerička buba na točkovima[1], je vrsta velike bube ubice iz porodice Reduviidae i jedina vrsta bube na točkovima pronađena u Sjedinjenim Američkim Državama.[2][3] To je jedna od najvećih kopnenih pravih buba u Severnoj Americi, koja dostiže do 1,5 inča (38 mm) u dužinu u odrasloj fazi.[4] Polno je dimorfan, jer su mužjaci nešto manji od ženki. Karakteristična struktura je pronotalni oklop u obliku točka. Severnoameričke bube na točkovima plene gusenicei bube, kao što su japanske bube, kupusnjače, narandžasti psi, šatorske gusenice i meksička buba[5], koje sve probuše svojim kljunom da bi ubrizgale pljuvačku tečnost koja rastvara meko tkivo.[6] Severnoamerička buba je najaktivnija na dnevnom svetlu, ali može da se bavi predatorskim ponašanjem noću u oblastima osvetljenim svetlima.[7]Pošto su većina njegovog plena štetočine, buba se smatra korisnom.
Kamufliran je i veoma stidljiv, boravi u lisnatim predelima i krije se kad god je to moguće.[8] Konkretno, staništa severnoameričke bube uključuju suncokrete , zlatnu šipku , pamuk , stabla skakavaca i razne voćke i gajeve drveća.[5] Ima opnasta krila koja omogućavaju nespretan, bučan let koji se lako može zameniti sa letom velikog skakavca . Odrasla jedinka je sive do braonkasto sive boje i crna ubrzo nakon linjanja, ali nimfe (koje još nemaju strukturu u obliku točka) imaju jarko crvene ili narandžaste stomake. Opisao ga je 1763. Karl Line. Uprkos rasprostranjenosti severnoameričke bube u mnogim staništima, prikupljene informacije o ovoj vrsti su nasumične i nepotpune.[5]
Opis[uredi | uredi izvor]
Kao i druge vrste buba na točkovima, A. cristatus ima karakterističan leđni greben, u obliku točka ili zupčanika.[9] Kreću se i lete sporo, a u letu proizvode bučan zvuk zujanja. Kao i kod drugih buba ubica , proboscis nastaje sa prednjeg kraja svoje duge, cevaste glave i razvija se napred prilikom hranjenja.
A. cristatus poseduje dve mirisne žlezde (crveno-narandžaste boje) koje se mogu izbaciti iz njegovog stomaka, obično kao reakcija na uznemiravanje. Miris koji proizvodi nije tako snažan kao onaj koji proizvode smrdljive bube, ali je ipak dovoljno jak da ga ljudi otkriju.
Severnoameričke bube na točkovima imaju oklopljena prednja i opnasta zadnja krila koja ovoj vrsti omogućavaju let.[10] Kao rezultat svoje nesposobnosti da se brzo kreće, A. cristatus se u velikoj meri oslanja na kamuflažu, efekat svog ujeda ili proizvodnju neprijatnih mirisa kako bi izbegli grabež.[11]
Distribucija[uredi | uredi izvor]
Severnoameričke bube su najčešće u istočnoj Kanadi i Sjedinjenim Državama, a njihov raspon se proteže u Meksiko i Gvatemalu.[2][5] Među pet postojećih vrsta Arilus[12], roda zapadne hemisfere, samo A. cristatus se nalazi u Sjedinjenim Državama.[4]
Ponašanje[uredi | uredi izvor]
Severnoameričke bube na točkovima pokreću grabež tako što hvataju i pričvršćuju svoj plen prednjim nogama. Buba zariva kljun u svoju žrtvu pre nego što joj ubrizga enzime, paralizujući je i rastvarajući njenu unutrašnjost, i nastavlja da drenira nastale tečnosti.
A. cristatus je takođe primećeno da je veoma agresivan u divljini, a primećeno je i kanibalističko ponašanje među njima; na primer, nimfe mogu da plene jedna drugu, a ženka se može hraniti mužjakom nakon što se parenje završi.
Pored toga, kao i mnogi reduviidi, ova vrsta je sposobna da proizvede zvučni zvuk trljanjem vrha svog proboscisa u žleb ispod grudnog koša. Svrha ovog zvuka je nepoznata i može poslužiti kao sredstvo komunikacije između pripadnika vrste.[10]
Reprodukcija[uredi | uredi izvor]
Reproduktivni ciklus A. cristatus počinje u jesen. Nakon parenja, ženka će položiti 40-200 malih, smeđih, cilindričnih jaja, i na kraju uginuti. Ženke polažu jaja na drveće, žbunje, grančice i druge predmete.[7] Izlučeni lepak služi kao lepak koji održava formiranje klastera jaja. Jaja će se sledećeg proleća izleći u osam milimetara duge crvene nimfe , koje će proći 5 linjanja dok sledećeg leta ne dostignu stadij odrasle osobe.
Nakon što se nimfe izlegu, prosečna dužina svakog linjanja je otprilike 18,8 dana, iako je interval 5. i poslednjeg linjanja pre stadijuma odrasle osobe najduži. Jaja se uglavnom izlegu početkom maja i konačno sazrevaju u odrasle jedinke do jula. Sve u svemu, potrebno je otprilike 94 dana da nimfe dostignu zrelost. Međutim, fenologija ovog životnog ciklusa varira u zavisnosti od klime koju stanovništvo zauzima. Na primer, zajednice u toplim klimama možda neće prezimiti kao jaja.[5]
U laboratorijskom testu sprovedenom na Univerzitetu u Južnom Ilinoisu 1997. i 1998. godine, istraživanje je otkrilo da jaja ove vrste mogu biti napadnuta od parazitskih osa, kao što je Ooencyrtus johnsoni.[13] Od 12 klastera jaja praćenih u laboratoriji, 10 su opustošili paraziti koji su sprečili da se jaja normalno izlegu.
A. cristatus je grabežljivac odmah po izlegu, ali karakteristični točak koji je jedinstven za vrstu nastaje tek nakon što buba dostigne stadijum odrasle osobe nakon konačnog linjanja.[2]
Ekološki značaj[uredi | uredi izvor]
Severnoameričke bube su visoko cenjene od strane organskih baštovana jer jedu razne insekte i njihovo prisustvo ukazuje na zdrav ekosistem bez pesticida. „Oni su lav ili orao u vašoj mreži ishrane“, primećuje dr Majkl Džej Raup, entomolog sa Univerziteta Merilend. "Oni sede na vrhu. Kada imate ove velike, divlje predatore u svom pejzažu, to mi govori da je ovo veoma zdrav pejzaž, jer su svi ovi drugi nivoi u vašoj mreži hrane netaknuti."[14]
Iako je A. cristatus dobrodošao agens za kontrolu štetočina, ova vrsta takođe lovi nekoliko ekološki korisnih vrsta, kao što su bube i medonosne pčele.[7]
Interakcije sa ljudima[uredi | uredi izvor]
Vrsta je generalno indiferentna u pogledu prisustva i prekidanja ljudi. Iako dokazi sugerišu da se A. cristatus naizgled može pripitomiti u kontrolisanom okruženju, ako se isprovocira ili se njime pogrešno rukuje, može napasti u činu odbrane. Obično se smatra da je njihov ugriz teži u pogledu nivoa i trajanja bola od uboda običnih insekata kao što su ose.[7] Dokumentovano je da je nastala rana izuzetno bolna, trajna i dugotrajna, praćena ukočenošću koja može da potraje danima. Ovi efekti se mogu izbeći rukovanjem poslušnim insektom u rukavicama. Ugriz se ne smatra veoma otrovnim, tako da nije ozbiljan u kratkom roku.[2][6] Štaviše, poznato je da okolina povrede postaje zagrejana i iritirana. Bela kora se ponekad formira oko rane tokom procesa zarastanja, iako se na kraju pogorša, ostavljajući malu ubodnu ranu vidljivom. Nelagodnost može trajati 2 nedelje, au nekim slučajevima i do 6 meseci. Međutim, poslednji vremenski okvir se često pripisuje alergijskim reakcijama ili ponavljajućim infekcijama prvobitne rane.[7]
Gallery[uredi | uredi izvor]
-
Arilus cristatus nimfe i jaja -
Arilus cristatus nimfa izbliza -
Arilus cristatus na skimeru za bazen, Arkanzas -
Arilus cristatus protiv Epargyreus clarus gusenice
-
Odrasla Arilus cristatus pronađena u Fort Vorthu, Teksas -
Arilus cristatus konzumira Japansku bubu -
Starija nimfa hoda po ogradi -
Odrasla Arilus cristatus koji izlazi iz kože nimfe
.png)
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Aldrich, Jeffrey R.; Chauhan, Kamlesh R.; Zhang, Aijun; Zarbin, Paulo H.G. (2013). "Exocrine Secretions of Wheel Bugs (Heteroptera: Reduviidae: Arilus spp.): Clarification and Chemistry". Zeitschrift für Naturforschung C. 68 (11–12): 522–526. . doi:10.1515/znc-2013-11-1211. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć). Retrieved 2022-02-01. - ^ a b v g Smith, R. E. (1912-04-01). „The Corn Bill Bug (Sphenophorus Callosus)”. Journal of Economic Entomology. 5 (2): 109—111. ISSN 1938-291X. doi:10.1093/jee/5.2.109.
- ^ Scott, David (1997). „The Columbia Encyclopedia—Mac version9790Paul Lagasse Editor. The Columbia Encyclopedia—Mac version . 562 W. 113th St. New York, NY 10025: Columbia University Press 1997. $195.00”. Electronic Resources Review. 1 (10): 108—109. ISSN 1364-5137. doi:10.1108/err.1997.1.10.108.90.
- ^ a b Mead, Frank W.; Richman, David B. (1969-12-31). „Florida Predatory Stink Bug (unofficial common name), Euthyrhynchus floridanus (Linnaeus) (Insecta: Hemiptera: Pentatomidae)”. EDIS. 2003 (16). ISSN 2576-0009. doi:10.32473/edis-in314-2000.
- ^ a b v g d Hagerty, A. M.; McPherson, J. E. (2000). „Life History and Laboratory Rearing of Arilus cristatus (Heteroptera: Reduviidae) in Southern Illinois”. The Florida Entomologist. 83 (1): 58—63. JSTOR 3496229. doi:10.2307/3496229..
- ^ a b Mead, F. W. (2017-03-13). „Wheel Bug, Arilus cristatus (Linnaeus) (Insecta: Hemiptera: Reduviidae)”. EDIS. 2017 (2): 5. ISSN 2576-0009. doi:10.32473/edis-in243-2017.
- ^ a b v g d Mead, F. W. (2017-03-13). „Wheel Bug, Arilus cristatus (Linnaeus) (Insecta: Hemiptera: Reduviidae)”. EDIS. 2017 (2): 5. ISSN 2576-0009. doi:10.32473/edis-in243-2017.
- ^ „How to reach the North Pole”. Scientific American. 2 (32): 253. 1847-05-01. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican05011847-253j.
- ^ Fitzsimmons, Jay M.; Fitzsimmons, Lauren P. (2010). „Pre-Copulatory Behavior of the Wheel BugArilus gallus(Hemiptera: Reduviidae)”. Entomological News. 121 (3): 304—307. ISSN 0013-872X. S2CID 86624882. doi:10.3157/021.121.0314.
- ^ a b „Loyola University New Orleans”, Oxford University Press, 2018-03-26, ISBN 9781561592630, doi:10.1093/omo/9781561592630.013.3000000032, Pristupljeno 2022-03-17 Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ Hirata, Fujio (2005). „A Study on the Attitudes and Activities of Master Gardeners and Master Gardeners-in-Training in the United States”. Journal of the City Planning Institute of Japan. 40: 134. ISSN 1348-284X. doi:10.11361/cpij1.40.0.134.0.
- ^ von Hahn, Nadja (2022). „Anpassung der Gefahrstoffverordnung”. Gefahrstoffe. 82 (1–02): 48. ISSN 0949-8036. S2CID 246599364. doi:10.37544/0949-8036-2022-01-02-50.
- ^ Ashmead, William H. (1900). „On the genera of the chalcid-flies belonging to the subfamily Encyrtinae”. Proceedings of the United States National Museum. 22 (1202): 323—412. ISSN 0096-3801. doi:10.5479/si.00963801.22-1202.323.
- ^ Lins, Harry F.; Cohn, Timothy A. (2011). „Stationarity: Wanted Dead or Alive?1”. JAWRA Journal of the American Water Resources Association. 47 (3): 475—480. Bibcode:2011JAWRA..47..475L. ISSN 1093-474X. S2CID 123493238. doi:10.1111/j.1752-1688.2011.00542.x.
