Iljf i Petrov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Iljf i Petrov
Iljf i Petrov
Lični podaci
Mesto rođenjaOdesa, Rusko carstvo,
Mesto smrtiMoskva (Iljf)
Rostovska oblast (Petrov), Sovjetski Savez
DržavljanstvoRusko
NacionalnostSovjetski Savez
ZanimanjeRomanopisci, pisci kratkih priča
Književni rad
Najvažnija delaDvanaest stolica (1928, Двенадцать стульев)
Zlatno tele (1931, Золотой теленок)
Jednospratna Amerika (Odnoэtažnaя Amerika)

Ilja Iljf (Ilja Arnoldovič Fajnziljberg, rus. Илья Арнольдович Файнзильберг, 1897-1937) i Jevgenij Petrov (Jevgenij Petrovič Katajev, rus. Евгений Петрович Катаев, 1903-1942) su bila dva Sovjetska književnika aktivna u 1920-im i 1930-im. Većinu dela su napisali zajednički, tako da se najčešće spominju kao Iljf i Petrov. Postali su veoma popularni po svoja dva romana: „Dvanaest stolica“ i „Zlatno tele“. U oba romana glavni junak je avanturista i dovitljivi prevarant Ostap Bender, koji je u potrazi za bogatstvom.

Najava predstave „Dvanaest stolica”, u režiji Julije Rakitine, koja se održala u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 4. novembra 1933. godine.

Publikacije[uredi | uredi izvor]

Iljf i Petrov su stekli veliki ugled za svoja dva satirična romana: Dvanaest stolica (1928) i njegov nastavak, Malo zlatno tele (1931). Dva teksta povezuje njihov glavni lik Ostap Bender, prevarant u potrazi za neuhvatljivim bogatstvom. Obe knjige prate podvige Bendera i njegovih saradnika koji traže blago usred savremene sovjetske stvarnosti. Napisane su i smeštene su u relativno liberalnu eru sovjetske istorije, Novu ekonomsku politiku 1920-ih. Glavni likovi uglavnom izbegavaju kontakt sa naizgled labavim organima za sprovođenje zakona. Naglašava se njihov položaj izvan organizovanog, ciljano vođenog, produktivnog sovjetskog društva. Takođe daje autorima podesnu platformu sa koje mogu sagledati ovo društvo i ismevati njegove manje atraktivne i manje socijalističke aspekte. Ovo su među najčitanijim i najcitiranijim knjigama u ruskoj kulturi. Dvanaest stolica je adaptirano za oko dvadeset filmova; u Sovjetskom Savezu (od Leonida Gajdaja i Marka Zaharova), u SAD (posebno Mel Bruksa) i u drugim zemljama.

Od kasnih 1920-ih do 1937. godine koautori su napisali nekoliko pozorišnih komada i scenarija, kao i mnoge humoristične pripovetke i satirične članke u časopisima Čudak, 30 dana, Krokodil i Ogoniok; i novinama Pravda i Literaturna gazeta. U prvim godinama zajedničkog stvaralaštva Iljf i Petrov su objavljivali svoje priče i satire pod parodijskim pseudonimima: Tolstojevski (sastavljen od imena pisaca Tolstoja i Dostojevskog), Don Busilio (od Don Bazilija, lika iz opere Seviljski berberin, i ruski glagol busa – sablazan, buka), Hladni filozof i dr.[1]

Dva pisca su takođe putovala širom Sjedinjenih Država iz doba Velike depresije. Iljf je napravio mnogo slika tokom putovanja, a autori su napravili foto esej pod nazivom „Američke fotografije“, objavljen u časopisu Ogoniok.[2] Ubrzo nakon toga objavili su knjigu Odnoэtažnaя Amerika (doslovno: „Jednospratna Amerika“), prevedenu kao Mala zlatna Amerika[3] (aluzija na Malo zlatno tele). Prvo izdanje knjige nije uključivalo Iljfove fotografije. Foto esej i knjiga dokumentuju njihove avanture karakterističnim humorom i razigranošću. Primetno je da se Iljf i Petrov nisu plašili da pohvale mnoge aspekte američkog načina života u ovim delima dok su bili veoma kritični prema drugima. Naslov dolazi iz sledećeg opisa.

Amerika je pre svega jedno- i dvospratna zemlja. Većina američkog stanovništva živi u malim gradovima od tri hiljade, možda pet, devet ili petnaest hiljada stanovnika.

Vladimir Nabokov ih je smatrao „čudesno darovitim piscima“.[4]

Iljf je umro od tuberkuloze nekoliko meseci nakon povratka iz SAD. Petrov je postao dopisnik sa fronta tokom Drugog svetskog rata i, nakon što je izveštavao o borbi u Sevastopolju, poginuo je kada se avion kojim je putovao nazad u Moskvu srušio dok je leteo nisko da bi izbegao protivvazdušnu vatru.

Romani[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Dvanaest stolica i Zlatno tele

Istorija nastanka prvog od romana pisaca proze – „Dvanaest stolica” – tokom decenija je toliko obrasla legendama da je, prema rečima književnih kritičara Mihaila Odeskog i Dejvida Feldmana, u određenom trenutku postalo teško odvojiti istinu od fikcije. U ishodištu moguće prevare bio je Jevgenij Petrov, koji je 1939. objavio svoje memoare, prema kojima je Katajev stariji predložio da on i Iljf pripreme rukopis, prema kojem bi majstor, glumeći Dumu oca, mogao naknadno „proći kroz ruke majstora“. Plan se činio zanimljivim koautorima i u avgustu (ili početkom septembra) 1927. godine počeli su sa radom.[5] Prvi deo je napisan za mesec dana, do januara 1928. ceo roman je završen:[6] „Padao je sneg. Uredno sedeći na sankama, nosili smo rukopis kući ... Hoće li naš roman biti objavljen?”[7] Gotovo odmah je počelo njegovo objavljivanje na stranicama časopisa „Trideset dana”; rad je objavljen sa nastavkom do jula.[6]

Skoro istu verziju predstavio je u „Mojoj dijamantskoj kruni” Valentin Katajev, koji je priču o „Dvanaest stolica” dopunio sećanjima kako je, postavivši kreativni zadatak svojim „književnim crncima”, otišao na Zelenortska ostrva. Koautori su tamo povremeno slali telegrame tražeći konsultacije o raznim pitanjima, ali su kao odgovor dobijali kratke depeše sa rečima: „Razmislite sami“. Vrativši se u Moskvu na jesen, Katajev se upoznao sa prvim delom, odbio je ulogu Dume oca, predvidevši „dug život i svetsku slavu“ za nedovršeno delo, a kao platu za ideju zatražio je da se roman posveti njemu i uruči poklon u vidu zlatne cigarete. Oba ova uslova su bila ispunjena.[8]

Prema Odeskom i Feldmanu, istorija koju su stvorili Petrov i Katajev veoma je kontradiktorna, posebno ako se uzmu u obzir uređivačke i štamparske mogućnosti 1920-ih. Od trenutka kada je bilo koji rukopis primljen u redakciju do potpisivanja za objavljivanje, uzimajući u obzir obavezne cenzurne presude, obično bi prošlo mnogo nedelja; tipografski rad je bio isto toliko dug.[9] Kako književnici sugerišu, do objavljivanja romana u januarskom broju „Trideset dana” moglo bi doći pod uslovom da koautori od jeseni počnu da prenose rukopise u časopis po delovima. Moguće je da su šef redakcije Vasilij Reginin, koji je poznavao Katajeva još od odeskih vremena, kao i izvršni urednik Vladimir Narbut, pristali da objave radove autora početnika bez prethodnog upoznavanja sa tekstom.[10] Kao jemac u ovom slučaju nastupio je sam Valentin Petrovič.[11].

Autori scenarija[uredi | uredi izvor]

  • Woman-Sycophant – komična igra (1930, “Podhalimka”)[12]
  • House-Barracks – scenario (1931, “Barak”)[13]
  • Strong Feeling – vodvilj (1933, “Silьnoe čuvstvo”)[14]
  • Under the Circus Dome – komična igra (1934, komična igra Valentinom Katajevim, „Pod kupolom cirka”)[15]

Ekranizacija radova[uredi | uredi izvor]

  1. 1933 — Dvenadcatь stulьev (Poljska—Čehoslovačka)
  2. 1936 — Cirk
  3. 1936 — Odnaždы letom
  4. 1938 — 13 stulьev (Nemačka)
  5. 1961 — Soveršenno serьёzno (Kak sozdavalsя Robinzon)
  6. 1962 — Dvenadcatь stulьev (Kuba)
  7. 1968 — Zolotoй telёnok (režiser — Mihail Švejcer)
  8. 1969 — Odin iz trinadcati (Italija, Francuska)
  9. 1970 — The Twelve Chairs (Dvenadcatь stulьev) (SAD)
  10. 1971 — Dvenadcatь stulьev (režiser — Leonid Gajdaj)
  11. 1972 — Ehali v tramvae Ilьf i Petrov (na osnovu priča i feljtona)
  12. 1976 — Dvenadcatь stulьev (4 serija, režiser — Mark Zaharov)
  13. 1989 — Svetlaя ličnostь
  14. 1993 — Mečtы idiota (režiser — Vasilij Pičul)
  15. 2004 — Dvenadcatь stulьev (Zwölf Stühle) (Nemačka)
  16. 2006 — Zolotoй telёnok (8 serija, režiser — Uljana Šilkina)

U kulturi[uredi | uredi izvor]

The minor planet 3668 Ilfpetrov, discovered by Soviet astronomer Lyudmila Georgievna Karachkina in 1982, is named after them.[16]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ List of works by Ilf and Petrov.
  2. ^ Ogoniok magazine: 1936, # 11-17, 20-23 (11 photo essays: Ilf's photos, Ilf and Petrov's texts).
  3. ^ a b Ilf, Ilya; Petrov, Eugene (1937). Little Golden America (PDF). New York: Farrar & Rinehart. 
  4. ^ Golla, Robert (2017). Conversations with Vladimir Nabokov (na jeziku: engleski). Univ. Press of Mississippi. str. 139. ISBN 9781496810984. 
  5. ^ Odesskiй 2015, str. 11.
  6. ^ a b Odesskiй 2015, str. 12.
  7. ^ Petrov 2001, str. 152.
  8. ^ Kataev 1994.
  9. ^ Odesskiй 2015, str. 12—13.
  10. ^ Odesskiй 2015, str. 14—15.
  11. ^ Odesskiй 2015, str. 19.
  12. ^ The play is staged at the Moscow music hall in 1930.
  13. ^ The comedy Black Barrack was released in 1933..
  14. ^ The play was staged at the Moscow Satire Theatre in 1933.
  15. ^ Grigori Aleksandrov used this play for the script of the film Circus.
  16. ^ Schmadel, Lutz D (2003). Dictionary of Minor Planet Names (5th izd.). New York: Springer Verlag. str. 308. ISBN 3-540-00238-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Iljf i Petrov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иљф_и_Петров&oldid=27554801”