Љубица Радулашки
Љубица Радулашки | |
|---|---|
| Датум рођења | 1939. године |
| Место рођења | Мол, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 2007. године |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Занимање | Педагог |
Љубица Радулашки (Мол, 1939 — Београд, 2007) је била српски педагог и први историчар педагогије који се у потпуности посветио питањима историје педагошких идеја и теорија.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Образовање[уреди | уреди извор]
Рођена је 1939. године у Молу где је завршила основну школу.[2] Након тога је завршила Учитељску школу у Сомбору 1959.[2] Дипломирала је педагогију на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1964.[2] Радила је у Институту за савремену историју, а 1970. године је постала асистент на предмету Историја педагогије на Филозофском факултету Универзитета у Београду.[2] Магистарски рад „Основе педагошке идеје у схватањима Војислава Младеновића” је одбранила 1981. на истом факултету.[2] У докторској дисертацији, коју није завршила, је истраживала аспекте Хербартове педагошке мисли и указала је на глобални утицај његовог педагошког учења.[2]
Педагошка делатност[уреди | уреди извор]
Учествовала је у раду стручних скупова и симпозијума посвећених педагошкој библиотеци „Будућност”, Вићентију Ракићу, Филипу Филиповићу и породичном васпитању.[2] Допринела је раду конгреса педагога Србије и Југославије и раду Трибине Педагошког музеја Београд поводом обележавања јубилеја Доситеја Обрадовића, Војислава Бакића, Драгутина Прокића, Милоша Јанковића, Војислава Младеновића, Жан Жака Русоа и других домаћих и страних теоретичара педагошке мисли.[2] Учествовала је у раду Педагошког друштва Србије, била је члан Савета педагошког музеја Београд, Савета Филозофског факултета Универзитета у Београду и делегат Факултета у Скупштини универзитета.[2] Организовала је наставу за Општу и националну историју педагогије и Историју андрагошких идеја Филозофског факултета Универзитета у Београду.[2] У својим радовима је истицала генеричку везу између српског учитељства и педагошке науке. У општој педагогији се залагала за историјско–компаративни научни приступ Војислава Младеновића.[1] Преминула је 2007, а Православни богословски факултет Универзитета у Београду је наредне године издао њене „Сабране педагошке студије”.[2]
Разумевање васпитања[уреди | уреди извор]
У својим предавањима и истраживањима је истицала грчку педагошку теорију која говори да је васпитање контролисан процес и свесна делатност која је одређена људским умом и вољом. Истицала је да Грци васпитање не виде као индивидуално и да се за норме у васпитању не узима појединачан човек већ идеја човека.[2] Грчка педагошка схватања која је истицала наглашавала су да је једино човек способан да има идеју како би требало васпитавати људе како би постигли свој максимум и да би индивидуу требало обликовати према заједници.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Vujisić-Živković, Nataša (2008). „Problemi istraživanja uloge ličnosti u istoriji pedagogije”. Pedagogija (на језику: енглески). 63 (3): 510—519. ISSN 0031-3807.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Лолић, Маринко (2008). „Педагошка и научна делатност Љубице Радулашки” (PDF). Настава и васпитање. 4: 180—190.
Литература[уреди | уреди извор]
- Радулашки, Љубица (2008): Сабране педагошке студије, Православни богословски факултет, Београд.
- Лолић, Маринко (2008). „Педагошка и научна делатност Љубице Радулашки”. Настава и васпитање. 4: 180—190.
- Вујисић-Живковић, Наташа (2008). „Проблеми истраживања улоге личности у историји педагогије”. Педагогија. 63(3): 510—519.
