Филип Филиповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ
Filip Filipovic.jpg
Филип Филиповић
Датум рођења (1878-06-21)21. јун 1878.
Место рођења Чачак
 Кнежевина Србија
Датум смрти април 1938.(1938-04-00) (59 год.)
Место смрти Москва,  Руска СФСР
 Совјетски Савез
Професија професор математике
Члан КПЈ од априла 1919.

Филип Филиповић (Чачак, 21. јун 1878Москва, април 1938), професор математике и југословенски политичар комунистичке оријентације, један од оснивача Комунистичке партије Југославије и њен први секретар.

Биографија[уреди]

Рођен је 21. јуна 1878. године у Чачку, где је завршио основну школу и седам разреда гимназије. Матурирао је у Београду 1896/1897. и после двогодишњих студија на Техничком факултету (грађевинско-инжињеријски одсек) Велике школе у Београду, 1899. године отишао на даље школовање у Петроград, где је наставио студије на Физичко-математичком факултету Петроградског универзитета и завршио их 1904. као професор математике.

Револуционарном радничком покрету приступио је 1897, под утицајем Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, учланивши се у Радничко друштво и Клуб социјалиста великошколаца у Београду, где је стекао социјалистичко образовање и прва искуства из револуционарне борбе. За време студија, у Петровграду, приступио је руском радничком покрету и 1902. постао члан Руске социјалдемократске радничке партије (бољшевика). Учествовао је у раду марксистичких кружока, радничким демонстрацијама и Првој руској револуцији, 1905. године, после које је био ухапшен.[1]

Године 1912, на позив Димитрија Туцовића, вратио се у Краљевину Србију и постао члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске странке и секретар Радничке коморе. За време Првог светског рата, због интернационалистичког и револуционарног става, био је интерниран у Аустрију.

Априла 1919. године један је од организатора Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), а на Конгресу уједињења, у Београду, изабран је за првог секретара Централног партијског одбора.[1] На Другом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном 1920. године у Вуковару, заједно са Симом Марковићем изабран је за секретара Извршног одбора Централног партијског већа КПЈ.

У периоду 1919—1920. године развијао је широку и интензивну делатност на пропагирању идеја социјализма и на популисању и одбрани Револуција у Русији и Мађарској. Више пута је хапшен и прогањан. Августа 1920. године изабран је за председника општине Београда и народног посланика Ваљевског округа у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, није постао председник београдске општине, пошто је одбио да положи заклетву на верност краљу Александру. Године 1921, после неуспелог атентата на краља, ухапшен је заједно са осталим члановима руководства КП Југославије и на „Видовданском процесу“, 23. фебруара 1922, осуђен, због револуционарне делатности, на две године затвора, које је издржао у Пожаревцу..[2]

Године 1923. учествовао је у оснивању легалне Независне радничке партије Југославије и био председник Главног одбора.[3] Био је уредник партијских листова и часописа и председник Централног одбора Црвене помоћи.

Од 1924. године налазио се у емиграцији, највише у Совјетском Савезу, Аустрији и Немачкој. Радио је као представник КПЈ у Балканској комунистичкој федерацији и Извршном комитету Комунистичке интернационале. Учествовао је у раду Трећег и Четвртог конгреса КПЈ и на неколико конгреса Комунистичке интернационале. Повремено је, током 1927. и 1928. године долазио у Југославију, где је биран у највише руководство КПЈ. Од 1929. био је члан Заграничног бироа КПЈ, а 1930. 1931. на челу тзв. „Централне руководеће инстанце КПЈ“, односно привременог руководства КПЈ.

До 1937. године живео је у Москви, где је радио у Међународном аграрном институту. Фебруара 1938. године је ухапшен, а априла исте године осуђен и погубљен, за време "Стаљинових чистки“. Рехабилитован је 3. октобра 1957. године одлуком Војног колегијума Врховног суда Совјетског Савеза.[3]

Поред мноштва теоријских и других чланака у партијској штампи, написао је и неколико књига, нарочито из области историје. Књигу "Развитак друштва у огледалу материјализма" написао је на робији 1923, а књигу "Балкан и међународни империјализам", 1936. у Москви; заједно са В. Мрачеком, 1910. у Москви, написао је стручно дело "Педагогија математике".

Године 1980. редитељ Милош Радивојевић, снимио је филм "Снови, живот, смрт Филипа Филиповића", а улогу Филипа Филиповића је тумачио глумац Александар Берчек.

Фотогалерија[уреди]

Референце[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]


Претходник:
Коста Јовановић
председник Београдске општине
25.8.1920.
Наследник:
Ђока Кара-Јовановић