Браћа Гаротић
Браћа Гаротић је била фирма из Пирота. Бавила се углавном извозом пиротских ћилима.
Порекло породице Гаротић[уреди | уреди извор]
Породица Гаротић (Гарота) води италијанско порекло, из града Барколе, близу Трста. Тада су се такође бавили извозом разних добара. Једном приликом два брата су се упутили према Цариграду и остали у Пироту због карантина. Предуго је трајао тај период те се један (Јован Гарота) од њих оженио у Пироту и остао ту.
Јован Гарота се бавио трговином и терзијским занатом, а куповао је земљу за обраду. Добио је сина 1837. године, дао му име Захарије, а од милоште су га звали Зарије и Зака. Имао је Јован још два сина: Сотира и Тодора. Он је од оца Јована преузео послове око трговине, често је путовао до Цариграда и трговао и имао интересовање за пиротске ћилиме.
Историјат фирме[уреди | уреди извор]
У својој 32 години живота, године 1869, оснива фирму 1869. године под именом "Браћа Гаротић". Фирма се бавила трговином, бакалском робом, вуном и потком и терзијским занатом, а посебно ћилимарством.[1] Захарије оснива своју породицу и жени се Јевдом Бранковић. Родио се први син Димитрије – Мита 1873. године, други син Антанас 1880.године, и трећи Милан 1886. године, а 1889. године добија и ћерку Катарину.
Захарије се уортачио са Јованом Јовановићем те му помаже да оснује своју фирму. Међутим, Јовановић је имао проблема у Цариграду са продајом јер га Турци нису добро познавали и нису му веровали. Захарије му је тада предложио да промени презиме и постане Гаротић како не би имао проблема са послом касније. Тако је Јован Јовановић постао Јован Гаротић.
Захарије је полако уводио синове у посао а највише интересовања је показивао Димитрије. Отворили су своју продавницу близу Гушевице у Тијабари. Продавали су народна одела, ћилиме и разну робу која је била потребна сеоским домаћинствима: плави камен, со, дуван и гвожђарска роба. Имали су своје ћилимарке – жене које су ткале ћилиме у својим домовима. Димитрије је био члан "Еснафске задруге" у Пироту дуги низ година.[2]
Први пут пиротски ћилим је изложен 1886. године на светској изложби у Бечу, изазвавши одушевљење па и чуђење (како то да је иста шара и са лица и са наличја). Само од 1904. до 1940. године пиротски ћилим је излаган на 26 светских сајмова од Туркоана, Лондона, Барселоне, Брисела, Амстердама и Напуља до Милана, Париза и Берлина. Укратко, није било значајнијег европског сајма на коме није била запажена заступљеност пиротског ћилима. Највећу збирку одликовања – 18 диплома и златних медаља — добила су баш браћа Гаротић.[3]
XX век[уреди | уреди извор]
Како Димитрије није имао деце, посао је преузео Антанас после његове смрти. Антанас постаје први трговац – извозник пиротских ћилимова, а успех понајвише зависи од квалитета, квантитета и израде ћилима. То је почетак домаће индустрије, то је ћилимарство које се развило у Пироту. Почетком ХХ века у Пироту се оснива и Пиротска задруга под покровитељством краљице Драге Машин – Обреновић.
Антанас је био мобилисан у рату где је оболео од пегавог тифуса али се вратио у свој родни град. Следеће године, 1916, се оженио Јеленом Ђорђевић из Ниша али нису имали деце. У Сарајеву је са Незир Оџићем основао филијалу пиротских ћилимова за Босну и Херцеговину. За Сарајево је ишао преко Београда, па онда уским колосеком преко Мокре горе и Вишеграда. За свој допринос и рад одликован је Орденом Светог Саве V реда.
Посао је наставио да води трећи син Захарија - Милан. Путовао је свуда по Европи и продавао не само ћилимове већ и пиротски качкаваљ. Милан је такође био мобилисан 1914. године и враћа се у Пирот по демобилизацији. Са новим ћилимима одлази у Нови Сад, Осијек, Загреб, Љубљану излаже ћилиме и постиже велико интересовање, после чега стижу наруџбенице. Посао се развија и у Загребу отвара своју филијалу где га заступа познати трговац Славко Турковић.
Милан Гаротић је имао четири сина из брака са Лепосавом Ристић из Врања. Посао се развијао све више и више и Милан је излагао ћилиме на светским сајмовима и изложбама у Паризу, Бриселу, Лајпцигу, Прагу, Бечу, Грацу, Болоњи и Солуну. Медаље и одликовања пристижу. У земљи се посао такође развијао па се променио и систем продаје да би се лакше куповало, а роба се давала и на отплату.
Милана Гаротића одликовао је краљ Александар I Карађорђевић Орденом југословенске круне IV реда 19. маја 1934. године као највећег извозника пиротских ћилима. Фирма се проширила, купљена је троспратна кућа са локалом и магацином у најстрожијем делу града Скопља.
У јесен 1940. године се одржавао Сајам у Њујорку где је фирма излагала своју робу.
Фирма је нормално фунционисала све до 6. априла 1941. године. Бугарске трупе су 20. априла 1941. године ушле у Пирот. Тих година Милан је био затворен од стране бугарских окупатора и осуђен од Војног суда на строги затвор од три и по године. Направио је привредни прекршај, јер је погрешно пријавио памук у пакетима а требало је у килограмима по бугарским прописима. Издржао је 18 месеци затвора и принудног рада у централном затвору у Софији. После ослобођења Пирота, нове партизанске власти односе из куће све: намештај, постељину, личну гардеробу, траже златан новац и друге вредности. Милан средином 1945. године отвара радњу за продају ћилима у Београду, у Кнез Михаиловој улици.
Фирма Браћа Гаротић постојала је 79 година и престала је са радом 20. маја 1948. године одлуком Министарства трговине и снабдевања ФНРЈ 0 одузимању приватних трговина и преласку истих у друштвену својину. Милан се са браћом Димитријем и Антанасом тада окреће виноградарству и пољопривреди. Саде пшеницу, кукуруз и дуван и на тај начин се издржавају три породице. [4]
Галерија[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Миљан Манић, Пиротски времеплов, 2017, стр. 32
- ^ Сретен Гаротић, Браћа Гаротић : трговачка кућа извозник пиротских ћилимова (1869-1948) : историја једне пиротске породице, 2005, стр. 10
- ^ Аутор: Милица Петковић, Радмила Влатковић, Пиротски ћилим, 1996, стр. 120
- ^ Сретен Гаротић, Браћа Гаротић : трговачка кућа извозник пиротских ћилимова (1869-1948) : историја једне пиротске породице, 2005, стр.28